Agencija APIS
www.2net.co.yu/apis/
rubrika SILA I MOC U MEDJUARODNIM ODNOSIMA
SNAGA I NEMOC VELIKE SILE
Pise: Ivan Ninic, Izrael
U politickoj terminologiji postoji nova skracenica: 9/11. Post
septembarski svet vise nece biti ono sto je bio pre 11. septembra 2001.
Medjunarodni terorizam je pokazao svoju moc, efikasnost, preciznost i
ubitacnost. Treci milenium je dobio svoju pravu fizionomiju, a
globalizacija jos jedan izazov. Od Zalivskog rata, kada je predsednik
Sjedinjenih Drzava Dzordz Bus otacnagovestio nastupanje Novog Svetskog
Poretka, do 11. septembra, proslo je vise od jedne burne decenije. Mnogi
analiticari su pokusali da otkriju sustinu Busove ideje. I uvek se,
manje-vise, ona svela na to da je hteo da kaze da ce, sada, kada postoji
samo jedna velika sila, pravila politickih igara sveta biti diktirana iz
jednog centra. Novi Svetski Poredak (NSP) je usko povezan sa drugim
aktuelnim terminom savremene politike: globalizacijom. Politicka i
ekonomska globalizacija, jos u samom svom nastajanju nije mogla u
potpunosti da se artikulise. Izgleda da nikada razlicite tendencije i
politicka strujanja nisu bili tako jedinstveni kao u pogledu
globalizacije. Krajnja desnica, nacionalisti svih vrsta,
umerenaintelektualna levica do krajnje levice sa svojim propalim
iluzijama, svi su se okomili na monolit zvani globalizacija.
Nedavno objavljena knjiga Dzona Mirsheimera: Tragedija politike velike
sile (John J. Mearsheimer: The Tragedy of Great Power Politics) analizom
politike Sjedinjenih Drzava, ne samo sto daje zaokruzenu sliku
politickih nastojanja jedine preostale velike sile u nasem dobu, vec i
uvid u opste politicko stanje planete.
Knjiga americkog profesora politickih nauka sa Univerziteta u Cikagu,
pisana je pre septembarskih dogadjaja, ali govori o ovom momentumu i
ukazuje dajedino pravilo velike sile danas jeste da sledi pravo na silu.
Amerikatreba da bude spremna da se suprotstavi svim opasnostima koji
ugrozavajutradicionalne vrednosti zapadnog drustva, kao sto su moral,
pravda, postovanje ljudskih prava i zastita nacionalnih interesa. U
Makijavelijevskoj tradiciji, Mirsheimer savetuje Americi da uzme svet
onako kakav on jeste, a ne kako bi ona volela da bude. Autor Politike
velike sile pokusava da razuveri, ali i da razoblici Amerikance koji
smatraju da su oni velika i dobra nacija sa moralnom misijom u svetu.
Kao optimisti, Amerikanci veruju u dobre vlade, tj. u demokratske
drzave, koje su u stanju da stvore bolji svet. Bus sin stalno ukazuje na
borbu Amerikanaca protiv terorizma kao borbu dobra protiv zla. Dobar je
hriscanin i svoju misiju vidi kao vodjasinova svetla protiv sinova
mraka. Svoju borbu u optimistickoj viziji dozivljava kao misiju
demokratije 20. veka protiv zala fasizma i komunizma. Mnogi Amerikanci
veruju da se svet priblizava jednom boljem i kooperativnijem dobu.
Mirsheimer smatra da su sve te idealisticke vizije Amerikanaca opasna
besmislica. Jednom minucioznom analizom politike super sile on daje
mnogo mracniju sliku politicke scene danasnjice.
S obzirom da nema istinskog autoriteta medju velikima, ne moze da bude
ni pravog poverenja medju njima. Cak ni dobra velika sila ne mora da
bude apsolutno ispravna, van svojih granica.
Ovaj pisac smatra da su americki kreatori spoljne politike i vojni
doktrinari oduvek znali tu opterecujucu istinu. Oni se drze svojih
moralnih kodeksa kada to mogu, ali zaboravljaju principe kada je to
neophodno. Ostajuci jedina velika sila, Amerika je u svoje prioritete
stavila sprecavanje radjanja druge velike sile. Autor vidi Ameriku kakva
ona jeste, puna prakticnog realizma i egocentricnosti, a da nije samo
prozeta velikodusnim idealizmom. To je ona Amerika koju svet mrzi i koje
se plase. Mirsheimer sa mnogo detalja analizira postupke americke
spoljne politike, da bi dosao do zakljucka da je njen odnos prema Kini
pogresan, suvise optimisticki i prevashodno idealisticki, sto se ogleda
u njenoj nameri da Kinu uvuce u medjunarodne tokove, institucije i
forume, istovremeno insistirajuci da prihvati zapadne norme ponasanja.
On misli da je neophodno odrzavanje balansa izmedju Kine i Japana, sto
bi neutralisalo eventualninepovoljni odnos ovih dveju dalekoistocnih
zemlja prema Zapadu.
Slican stav izrazio je, svojevremeno, Zbignjev Bzezinski u odnosu na
Irak i Iran, da te dve zemlje treba stalno drzati u latentnoj
konfrontaciji, kako bi se ratne i politicke tenzije na Srednjem Istoku
umanjile. Mirsheimerova namera je da na prilicno surov i cinican nacin
upozori Ameriku da se oslobodi balasta laznog idealizma i da pocne da
vodi realnu politiku, primerenu danasnjem svetu. On je bolji kao
analiticar, nego sto je vizionar politickih kretanja u neposrednoj
buducnosti.
Nas svet, kolikogod raznovrstan, mora da bude jedinstven, sto americki
profeor ne prihvata. Jer on jeste jedan. Amerika je za proteklih deset
godina osetila sav teret svetskog beznadja i trebalo bi da se rastereti
moralno, politicki i vojno. Svoju brigu velike sile na vrhuncu treba da
deli sa dvema potencijalnim super silama Novog Svetskog Poretka.
Aleksandar Ignatov, jedan od savetnika ruskog predsednika Putina, rekao
je da Rusija ima tri moguca puta razvoja. Ako krene suprotstavljanjem
globalizaciji, propasce za 25 godina, ukoliko prati proces
globalizacije, prodavajuci svoje resurse, bice tek sirovinski snabdevac
NSP. Medjutim, ako Rusija krene putem potpunog ukljucenja u NSP, ona ce
biti jedan od lidera tog sveta u nastajanju.
S druge strane, Kina se vec zahuktala u globalizaciju. Ulazi u
medjunarodne ekonomske forume, proizvodnja i potrosnja u toj zemlji
uzele su nesluceni zamah. Dok je jos kruta u politickoj sferi, njeno
reformisticko rukovodstvo nema problema u fleksibilnosti ekonomskih
kretanja. Kineski Centralni Komitet lici na Savet za spoljne poslove
Amerike. Pragmaticna Kina je svesna toga da razvoj ne moze da ide brzo i
u celoj zemlji. Ona svoju tranziciju sprovodi regionalno, u jugoistocnom
delu drzave, od Hong Konga i Kantona, prema Sangaju.
Saradnja Amerike, Rusije i Kine garant je NSP. Svaka od ovih zemalja bi
imala svoje saveznike koji bi istovremeno slobodno saradjivali
medjusobno, jer bi drzavne granice pre bile zastarele administrativne
barijere, negonacionalne granice. Nemacka bi mogla da bude srz Evropske
Unije, ukoliko bi slobodno uspostavljala odnose, prema interesima super
sila. U slicnompolozaju je i Japan. Svakoj zemlji u razvoju, velikoj i
maloj, potrebno je, pored novca, i trziste, a to ce jos dugo biti
privilegija zemalja sa zdravom ekonomijom.
Najbolniji deo NSP je svet koji nije u stanju da sam sobom vlada iz
politickih, ekonomskih i drugih razloga zaostalosti. Taj problematicni
deo sveta, koji je u vecini, bice stavljen pod medjunardnu upravu onih
koji su sposobni da se suoce i sa tudjim problemima. Te zemlje ce
neminovno bitistavljene pod protektorat. Zacetak takve uprave vidimo u
Bosni i na Kosovu.
Svaka od tih zemalja na novoj mapi sveta bice posebno analizirana, da bi
se doslo do zakljucka koje su joj potrebe. Medjunarodna zajednica bi,
nakondijagnoze, dala adekvatan tretman, sto ne znaci da bi to obavezno
bio Zapad ili Amerika. Dobar deo problema ce se ubuduce, verovatno,
resavati u Moskvi i Pekingu. Breznjev, tvorac ideje o ogranicenom
suverenitetu, mogao bi da bude zadovoljan. Amerika je u svojoj borbi sa
globalnim terorizmom vec primenjivala ovu saradnju.
Svetska mreza Al kaide i druge transnacionalne nemani danasnjice ubuduce
ce biti razapete izmedju tri noseca stuba Novog Svetskog Poretka:
Amerike, Kine i Rusije.
28.04.2002. godine
______________________
______________________
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
