http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/novi/ana316.html
ANALIZA NT
U SAD zivi oko 800.000 Srba koji slabo uticu na kreiranje tamosnje
politike
ZASTO SRBI NEMAJU SVOJ LOBI U AMERICI?
Albanci u Americi nemaju kongresmena svog porekla, niti imaju
sestoricu igraca u najboljoj kosarkaskoj ligi na svetu, kao sto imaju
Srbi, niti imaju svoju kancelariju u Vasingtonu, ali zato imaju
ocigledan uticaj na politicki vrh SAD. Ako je jasno da je americki
senator Dzozef Bajden bio gost americkih Albanaca da bi u Njujorku
rekao ono sto albanski lobi od njega ocekuje, postavlja se sasvim
logicno pitanje zasto i Srbi u Americi nemaju svoj lobi? Neke
cinjenice same po sebi govore da postoje realni uslovi da americki Srbi
stvore svoje politicke kanale uticaja na Kongres, Stejt department i
Belu kucu. U Americi zivi i radi oko 800.000 Srba, dva puta vise nego
sto u ovoj zemlji ima albanskih iseljenika. Trecina nasih ljudi okuplja
se oko stotinu pravoslavnih hramova i tridesetak humanitarnih i
nacionalnih organizacija. Medju Srbima je 5.000 univerzitetskih i
srednjoskolskih profesora, pet vlasnika holivudskog Oskara i trojica
nosilaca ugledne Pulicerove nagrade. Da ne pominjemo 23 naucna drustva
koja nose ime Nikole Tesle. Nemaju pare za Kisindzera Danas Srbi imaju
dvojicu kongresmena u Vasingtonu. Prvi, DJordje Voinovic, iz Klivlenda,
poreklom Licanin, bio je guverner drzave Ohajo, a drugi, Milorad Rod
Blagojevic, iz Cikaga, poreklom Sumadinac, ima sanse da na izborima
osvoji mesto prvog coveka drzave Ilinois. Srbi imaju i deset
milijardera u Americi, kao i ljude koji su usli u Belu kucu. Gospodin
Branko Terzic je, na primer, bio savetnik i ministar Ronalda Regana.
Srpska pravoslavna crkva, zajedno sa dve najaktivnije nacionalne
organizacije - Srpskim nacionalnim savezom iz Pitsburga i Kongresom
srpskog ujedinjenja iz San Franciska - vec dve godine u americkom
glavnom gradu ima Srpsku kancelariju, koju vodi otac Irinej. I pored
svega toga, glavni politicki zastupnik i zagovornik srpskih ideja u SAD
danas je jedan americki Hrvat - kongresmen Denis Kusinic. Zasto je to
tako, lako je objasniti ako se zna da srpske patriote i srpski
intelektualci u SAD ne vole i ne umeju zajedno da rade na nacionalnom
planu. U crkvi se jos oseca podela na raskolnike i federalce. A
pojedini lideri srpskih organizacija ne zele ni mladje, ni pametnije
pored sebe, ne bi li tako zadrzali svoje funkcije kao dozivotne. Tako
se, na primer, nekada slavna Srpska narodna odbrana pretvorila u
udruzenje penzionera koji igraju tablic. A najveca humanitarna
organizacija - Srpska bratska pomoc - sada je savez osedelih igraca na
srecu, koji se svadjaju oko toga ko je od njih na imanju kod Cikaga
ukrao 8.000 dolara i 13 kartona rakije. Kada je trebalo da plate
Kisindzera 500.000 dolara da godinu dana govori i pise u SAD i po svetu
o srpskim nacionalnim interesima, isti ti Srbi rekli su da nemaju pare.
Kukavicluk i ideologija Srpski intelektualci se boje da ne izgube svoj
posao i svoje dolare u Americi, jer je profesorima u SAD zabranjeno da
se bave politikom. Zato srpski intelektualci i cute kada, recimo,
Vasington post objavi afirmativnu reportazu o OVK, ili pisu kolumne na
svojim kompjuterima samo za srpsku internet mrezu, ali pod americkim
imenom. Jedan od kolumnista iz Kalifornije, da bi sakrio svoje srpsko
prezime, potpisuje se, na primer, samo kao profesor Kent. I ne
dozovoljava da mu se objavi fotografija. Drugi kolumnista, takodje iz
Kalifornije, na primer, ne skriva ime i prezime, ali samo kada na
svojoj internet mrezi, 13.000 kilometara daleko od Beograda, premijera
Srbije naziva banditom i mafijasem, a predsednika Jugoslavije svecem.
Zbog tog licnog kukavicluka, ali i zbog ideologije, odnosno raznolikih
politickih struja, jer u srpskoj koloniji u Americi danas ima sest
vrsta cetnika, pet vrsta Jugoslovena, kao i ljoticevaca i titoista i
milosevicevaca, i najmanje tri vrste Srbijanaca, nikada se u SAD nije
dogodilo da tih 5.000 profesora srpskog porekla napisu zajednicki
protest ili potpisu peticiju protiv antisrpske politike Vasingtona. Ali
se zato dogodilo da americki Srbi, kada je Radovan Karadzic izabrao
Slobodana Pavlovica za svog izaslanika, a Vojislav Kostunica poslao
Milana St. Protica za ambasadora, naprave pravu kampanju i posalju po
300 pisama i faksova protiv Pavlovica i Protica. Obojica su iz daleke
Amerike nazvani neprijateljima srpstva, sto mnogi nasi nacionalni borci
u SAD, kako bar sebe nazivaju, nisu napisali ili rekli ni za baliste
ili ustase u Americi. Tako u zemlji koja nas najvise kinji ni danas
nemamo svog ambasadora. Matica-cinovnik Srbi u rasejanju, jednostavno
receno, nemaju jaku nacionalnu svest o potrebi zastite svog identiteta
i svoje matice. A kako bi i imali kada drzava Jugoslavija, kao zemlja
srpskog naroda, nema ni svoj nacionalni program, ni coveka koji bi taj
program tumacio i sprovodio. I kada pokusava da prihvati ulogu majke
srpskog naroda, drzava Jugoslavija to cini cinovnicki traljavo:
Manipulise podacima da u rasejanju ima cetiri miliona Srba, a za to
nema statisticko pokrice, niti ce ga, zbog neuspelog popisa u
dijaspori, uskoro imati;
Savezna vlada nastavlja milosevicevsku politiku prema dijaspori,
svodeci je na amorfno nacionalno telo za jednokratnu upotrebu koje nema
nikakvu politicku funkciju. Formirala je Savet dijaspore, u koji je
SMIP instalirao, kao administratore, coveka koji je bio sekretar u
Milosevicevom savetu i, kao drugog, coveka koji je levicar koji
pokusava da novi Savet dijaspore, kako tvrde neki njegovi clanovi iz
rasejanja, podredi licnoj ideologiji i kontroli. Cak se i dogodilo, na
primer, da je Savet dijaspore pri SMIP-u iz pera tih cinovnika poslao
protest Privrednoj komori Jugoslavije u kome se trazi da odustane od
sponzorstva Srpskoj vezi i njenoj manifestaciji Susreti otadzbine i
dijaspore, koje je otvorio dr Dragoljub Micunovic, prvi covek saveznog
parlamenta. Pitanje je da li ministar Svilanovic zna da se njegovi
cinovnici bore protiv manifestacija ljudi iz dijaspore u Beogradu? Ako
je na ovaj nacin SMIP "napao" Saveznu skupstinu, onda nije neobicno sto
srpski iseljenici u tudjini vise kritikuju srpske politicare i lidere
negoli celnike SAD i americke Albance. Radi koordinisanja, a mozda i
cenzurisanja svih manifestacija u dijaspori, administrativci SMIP
predlozili su formiranje posebne Komisije za manifestacije u Savetu
dijaspore, a protive se, na primer, osnivanju Komisije dijaspore za
istinu o stradanju srpskog naroda. Tako se mi Srbi bavimo sami sobom, a
ne centrima politicke moci i mogucim uticajem na njih. Zakljucak je
zato jednostavan: Srbi u Americi nemaju svoj lobi pre svega zato sto
Beograd ili ne zeli da ga imaju, ili nije sposoban da ga organizuje.
Marko Lopusina
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
