17. maj 2002.
PREDSEDNIK KOSTUNICA U AUTORSKOM TEKSTU ZA NIN
STA HOCE SENATOR BAJDEN
Moramo postovati i domace i med/unarodne pravne akte, bas zbog
stvarno
demokratske i pravne drzave, koju smo nasim grad/anima obecali i bez
koje nam nema buducnosti
U zemlji u kojoj je lobiranje, odnosno honorarno promovisanje
odred/enih politickih ciljeva, ma kakvi ti ciljevi bili, toliko
razrad/en i zakonom regulisan sistem kao u Americi, ekstremne izjave
ne mogu i ne treba da zacude. Uvek je vazan kontekst u kome su date i
prilika u kojoj su izgovorene. S druge strane, oni na koje se te
izjave odnose, moraju, gradeci svoju spoljnu politiku, da uzimaju u
obzir, pre svega, ono sto je osnovni, zvanicni tok, ali ne mogu u
potpunosti gubiti iz vida ni one najekstremije stavove. Narocito kada
je rec o zemlji toliko mocnoj i jakoj kao sto je Amerika i o
predsedniku Spoljnopolitickog odbora njenog Senata Dzozefu Bajdenu.
Prosto, Bajdenovu izjavu o tome sta SAD treba jos da traze od Srbije
valja tretirati kao daleku naznaku ili upozorenje da bi se u oktobru
mozda moglo dogoditi da u Zakon o americkoj pomoci, zahvaljujuci
lobistickim pritiscima, ud/e jos neki zahtev nasoj zemlji. Pred tom
cinjenicom jednostavno ne mozemo zatvarati oci, ali ne smemo
dopustiti
ni da nas strah od neceg sto bi se mozda u nekom trenutku moglo
dogoditi do te mere paralise da ne vidimo sta se stvarno dogad/a
sada,
pa da cinimo i ono sto se od nas ne trazi, niti ce se zvanicno
traziti. Ni kada je rec o odnosima sa SAD, ni kada je rec o Kosovu,
ni
kada je rec o Haskom tribunalu.
Drugacije receno, nasa se politika mora temeljiti na nasim realnim
mogucnostima i potrebama, a ne na pretpostavljenim, i u tom
pretpostavljanju najcesce preuvelicanim, tud/im zeljama i
ocekivanjima. Bilo bi, razume se, i besmisleno i neodgovorno da na
sebe primimo zig genocidne drzave i genocidnog naroda, sto nam Bajden
pripisuje, u zamenu za drugu transu americke ekonomske pomoci. To
istovremeno ne znaci da mi nipodastavamo pomoc SAD ni njihov odnos
prema nasem ucescu u med/unarodnim finansijskim organizacijama.
Naprotiv, ne nipodastavamo je, i bas zato nismo spremni da je svedemo
na trgovinu. I niko ne treba ni da nas podmicuje ni da nam preti da
bismo mi obavili svoj posao podizanja zemlje iz rasula, sto izmed/u
ostalog podrazumeva i utvrd/ivanje istine o svemu onome sto se
dogad/alo na tlu bivse nam drzave. To moramo da obavimo sami,
graditeljski, a ne rusilacki i po svaku cenu. Ne osvete, vec pravde
radi. Do te istine, uostalom, nikome nije vise no nama stalo i ona
nikome nije potrebna toliko koliko je potrebna nama.
Senator Bajden je svoje vid/enje uslova koje Srbiji treba postaviti
izneo otvoreno i ne neocekivano na dobrotvornoj veceri koju je
priredilo jedno od drustava za negovanje americko-albanskog
prijateljstva. Tu su bile sadrzane ocene o mom tvrdokornom
nacionalizmu nasuprot nefanaticnom nacionalizmu predsednika Vlade
Srbije, pohvale na racun zelje Mihaela Stajnera da za svog mandata,
ni
manje ni vise, resi konacni status Kosova i jetke kritike Evropske
unije koja je nasoj zemlji odobrila finansijsku pomoc upravo onda
kada
ju je Vasington suspendovao. Bajden je to izgovorio kao placeni
lobista i to ne u Kongresu.
Za sve nas je mnogo opasniji mogao da bude njegov govor, odrzan 26.
septembra 2000. za govornicom Senata. Dok smo se mi tada jos
ubed/ivali sa Republickom izbornom komisijom da se kod brojanja
glasova primenjuje racunska radnja sabiranja, a ne oduzimanja,
senator
Bajden se jasno i glasno zalagao za zakonsko uslovljavanje americke
pomoci Srbiji i pravo je cudo da Slobodan Milosevic to nije
iskoristio
bas kao sto, kratko vreme pre toga, nije onako kako je mogao
iskoristio ni pricu o Kancelariji za pomoc demokratskim snagama u
Jugoslaviji koju su SAD osnovale u Budimpesti. Uopste ne ulazeci u
raspravu o pobudama onih koji su mislili da je to nacin da se pomogne
demokratskim snagama u nasoj zemlji, moram da kazem da je to samo
potvrda da isti marketinski, a ni mnogi drugi recepti, ne uspevaju
pod/ednako u svakoj sredini. Kao kada je, svojevremeno, jedan poznati
proizvod/ac automobila, u ogromnoj zelji da se njegov novi i stvarno
dobar model terenskog vozila posebno dopadne kupcima u nekom drugom
jezickom podrucju, vozilu nadenuo ime koje jeste pripadalo tom
jeziku,
ali je moglo da se tumaci i kao psovka, tako je i otvaranje
budimpestanske kancelarije, samo godinu dana posle bombardovanja,
moglo da se cita i u jednom krajnje cinicnom kljucu.
Zato, kad god se pomene da je nasoj zemlji potreban dobar marketing,
pre svega u Americi i americki, osetim izvesnu nelagodu. Mislim da je
nama, u sustini, potrebno predano sirenje autenticne predstave o tome
sta jesmo i kroz sta prolazimo i da se tu moraju angazovati i ljudi
iz
dijaspore, zato sto poznaju i jednu i drugu sredinu, pa se mogucnost
neprijatnih gresaka smanjuje. Nisu nam potrebne agencije za odnose sa
javnoscu, pa makar bile i onako poznate kao "Rader end Fin" i neke
druge. Svez je primer film o "Otporu", ovih dana u nas prikazan, u
kome Martin sin kazuje jednu krajnje pojednostavljenu, pa samim tim
iskrivljenu, verziju zbivanja iz nase novije istorije. Ako me secanje
ne vara, glas tog americkog glumca koriscen je ranije u nekim
reklamnim materijalima Republike Hrvatske, kao i u filmu o
hercegbosanskoj Gospi iz Med/ugorja. Nasi prijatelji u Americi
nikada,
naravno, nece moci da imaju na raspolaganju one i onolike finansijske
izvore kakve ima na raspolaganju albanski lobi u toj zemlji. Necemo
moci da ocekujemo ponesena kazivanja poput cuvene izjave senatora
Libermana od 28. aprila 1999. godine (samo dan posle podnevnog
bombardovanja Surdulice) o tome da se "SAD i OVK zalazu za iste
humanisticke vrednosti i principe". Uveren sam, med/utim, da nam ta
vrsta entuzijazma nije ni potrebna. Potrebno nam je razumevanje
ovdasnje situacije, nebrojenih problema koje smo nasledili,
specificnih teskoca nase tranzicije, nezaceljenih rana i strahova
koji
su jos samo potisnuti, ne i odagnani. Potrebno nam je da se shvati da
se neke stvari, ako se zaista zeli da se valjano obave, ne mogu
obaviti preko noci.
Doduse, ne bi bilo na odmet da i na domacoj politickoj sceni ima malo
vise takvog razumevanja, vise ozbiljnosti i temeljnosti u pristupu.
Nesolidno i ishitreno obavljeni zadaci lako nanose vise stete no
koristi nesporno vaznim namerama i ciljevima. Nesporno je, recimo, da
je borba protiv organizovanog kriminala, ne samo njegovog svercerskog
nego i drugih vidova, izuzetno znacajna. Nesporno je da mafija
podriva
temelje svake drzave. To med/utim nikako ne znaci da nasa drzava u
toj
borbi moze same sebe da se odrekne. A to bi se moglo zakljuciti ako
pogledate spisak ucesnika regionalne konferencije o borbi protiv
sverca cigareta odrzane 10. maja u Pristini: ministri finansija
zemalja regiona - Albanije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Bugarske,
Crne Gore, Kosova, Makedonije, Rumunije, Srbije. Ne moze se ni iz
najplemenitijih namera krsiti Ustav SRJ. Ni Rezolucija 1244 Saveta
bezbednosti UN. Ako i ima onih koji ce reci da se ne mora postovati
Ustav donet u vreme bivseg rezima, verujem da oko Rezolucije 1244
nece
biti nikakvih oprecnih tumacenja, buduci da je rec o
med/unarodnopravnom dokumentu koji, za razliku od ucesnika
pristinskog
okupljanja, ne priznaje nikakav samostalni drzavni ili poludrzavni
status Kosova. Moramo postovati i domace i med/unarodne pravne akte,
bas zbog stvarno demokratske i pravne drzave, koju smo nasim
grad/anima obecali i bez koje nam nema buducnosti.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
