|
Datum:28 maj 2002
Genadij Ccufrin: REZULTATI RUSKO-AMERICKOG
SAMITA U MOSKVI IZAZIVAJU UMERENI
OPTIMIZAM Ruska informativna agencija RIA
“Novosti
Genadij Ccufrin, dopisni clan Ruske akademije nauka, zamenik direktora Instituta za svetsku ekonomiku i medjunarodne odnose Ruske akademije nauka (Moskva, RIA “Novosti”, 27. maja 2002 – specijalno za ARTEL) Rusko-americki samit u Moskvi predstavlja znacajan dogadjaj u medjunarodnom zivotu i etapu u razvoju bilateralnih odnosa. Naravno, ocekivalo se mnogo, ali se nisu sva ocekivanja i ostvarila. Medjutim, i ono sto je ucinjeno savim je dovoljno da se odrzani susret dvojice predsednika – Vladimira Putina i Dzordza Bussa smatra uspesnim. To se, pre svega, odnosi na potpisivanje Sporazuma o smanjenju strateskih ozfanzivnih potencijala, u skladu sa kojim se strane obavezuju da ce do kraja 2012. godine smanjiti plafone nuklearnih bojevih glava do nivoa od 1700-2200 jedinica. Istina, Sporazum jos mora da bude odobren u parlamentima dve zemlje, i mogu nastati problemi sa njegovim ratifikovanjem u americkom senatu. Sporazum, naravno, predstavlja rezultat kompromisa. Ruska strana je uporno insistirala na tome, da dokument bude pravno-obavezujuceg karaktera. Moskva je takodje zahtevala da se nuklearne bojeve glave, koje se demontiraju sa nosaca, uniste, a Amerikanci su se izborili da se prihvati predlog o skladistenju nuklearnih bojevih glava. Pri tom su Amerikanci upotrebili argument, da se situacija u svetu brzo menja, da se povecava broj zemalja koje poseduju nuklearno oruzje, pa nije iskljuceno da moze nastati opasnost po nacionalnu bezbednost SAD, koju je danas tesko prognozirati. Zato, tvrdio je Vasington, ne treba pristati na unistavanje bojevih glava, vec ih, za svaki slucaj, skladistiti. Odredjeni rezon u takvom rasudjivanju postoji, naravno, mada je tesko zamisliti da ce se neka drzava odluciti da uperi nuklearno oruzje protiv Sjeidnjenih Drzava. Pa ipak, cak i takva kompromisna varijanta Sporazuma veoma je znacajna i daje mogucnost da sa optimizmom gledamo u buducnost. Mozemo kazati, da process razoruzanja posle prilicno dugog perioda zastoja, najzad ponovo dobija snazne impulse. Znatno manje optimizma izazivaju ekonomski rezultati moskovskog samita. Mozemo kazati da se osnovna ocekivanja ruske strane nisu ostvarila. Smatralo se skoro resenim da ce uoci samita americki kongres, najzad, ukinuti diskriminacioni za Rusiju amandman Venik-Dzekson i da ce licno Dzordz Buss u Moskvi objaviti da priznaje trzisni status ruske privrede. Ni jedno ni drugo se nije desilo. Kongres je ostavio amandman na snazi, a Buss je na susretu sa Putinom tek obecao da ce ponovo pokrenuti pitanje o amandmanu posto je i licno pristalica njegovog ukidanja, ali se prilicno neodredjeno izrazio u odnosu na problem priznavanja trzisnog statusa ruske ekonomike. Bez obzira na sva Bussova uveravanja, stvara se utisak da taj famozni amandman nece biti skoro ukinut i da ce jos dugo ostati kao adut americke administracije za pritiske na Rusiju. Po svoj prilici, u prvi plan u rusko-americkim protivurecnostima sada izbijaju ne strateske, vec ekonomske komponente. Taj zakljucak se argumentuje i slucajem sa povecanjem dazbina na uvoz ruskog celika u SAD, i skandalom oko isporuka u Rusiju americkog zivinskog mesa. Radi se o opstoj politici Vasingtona koja se svodi na stvaranje maksimalno povoljnih uslova za svoje robne proizvodjace, pa se u tom cilju preduzimaju sve protekcionisticke mere, cak i one medjunarodnog karaktera. Shvatljivo je da Vasington, stiteci svoje ekonomske interese, ne ferma narocito ruske interese. A ako je Vasington za nessto zaista zainteresovan, onda su to isporuke ruskih energenata. Energetska tema zauzela je istaknuto mesto na moskovskim pregovorima i odrazena u zajednickoj izjavi o novom rusko-americkom energetskom dijalogu. Naftni interesi SAD u poslednje vreme nasli su se u opasnosti zbog zaostravanja bliskoistocnog konflikta, zbog nepovoljne po Vasington unutarpoliticke situacije u Saudijskoj Arabiji, losih odnosa sa Iranom i Irakom. U takvoj situaciji za SAD porpima posebni interes saradnja sa Rusijom, ciji ogromni energetski potencijali mogu omoguciti Vasingtonu da se ratosilja naftne zavisnosti od zemalja OPEK. Naravno, za Rusiju je prilicno primamljiva perspektiva da dobije dostup na americko energetsko trziste. Medjutim, s time ne bi trebalo zuriti. Potrebno je najpre promeniti strukturu svog energetskog izvoza, prevesti ga na visi nego sada stepen prerade. Tojest, pozeljno je da se trguje ne sirovom naftom, vec naftnim derivatima. Tada ce izvoz energenata u SAD za Moskvu biti kudikamo povoljniji. A oblast, u kojoj je saradnja apsolutno neophodna, i to ne samo u interesu dve strane, nego i citavog sveta, jeste borba protiv medjunarodnog terorizma. On predstavlja apsolutno realnu opasnost i po Rusiju, i po Sjedinjene Drzave, i zato je zajednicka izjava o antiteroristickoj saradnji, usvojena u Moskvi, sasvim logicna.<br> Rezimirajuci sve receno, sasvim je na mestu pitanje: da li su Rusija i SAD sada prijatelji, kako je to u vise navrata ponavljao Dzordz Buss, i moze li se epoha “hladnog rata” smatrati okoncanom? Nesumnjivo, moskovski samit je podvukao crtu ispod “hladnog rata” i moze se govoriti o definitivnom oprostaju sa njegovim nasledjem. Medjutim, nazivati Moskvu i Vasington prijateljima – e, to je jos rano. Mi zasad jos bojazljivo i oprezno ulazimo u stanje partnerstva, i to jos neravnopravnog partnerstva. Jer jedan od partnera je supersila, dok je drugi oslabljen raspadom SSSR i negativnim procesima koji su potom usledili u drzavi, koja se tek u toku poslednje dve-tri godine pocela uspravljati na noge. Medjutim, potencijal Rusije je ogroman i on je zalog za to da ce danasnji “medjusavez” sutra postati partnerstvo ili savez ravnopravnih. Moskva, 27. maja RIA “Novosti” |
Title: Message
