Ruska informativna agencija RIA “Novosti”
Jurij
PISKULOV, doktor ekonomskih nauka, profesor Ruske akademije za
spoljnu trgovinu
Moskva, 29. maja 2002.
(specijalno za ARTEL
)
Situacija sa priznavanjem trzisnog statusa ruske privrede veoma
je zaostrena posle usvajanja u Savetu Evropske unije Pravilnika broj 2238\2000 u
kome se sadrzi odrednica kojom se predvidja mogucnost zadrzavanja statusa zemlje
sa netrzisnom ekonomikom u odnosu na Rusiju i druge zemlje ZND i posle njihovog
ukljucivanja u Svetsku trgovinsku organizaciju.
(Moskva, RIA “Novosti”)
Rusiji i Evropskoj uniji jednostavno je sudjeno da postanu strateski
partneri. Na to ih obavezuju geografska bliskost, uspostavljene tokom stoleca
tesne ekonomske i kulturne veze. A uz sve to ide i dobar biznis za razvoj
svestrane i uzajamno korisne saradnje na nivou strateskog partnerstva.
Evropska unija je vec tokom niza godina glavni spoljnotrgovinski partner
Ruske Federacije, a pri tom je saldo u trgovini medju njima uvek pozitivan, dok
je samoj trgovini svojstvena umerena dinamika rasta i u pogledu strukture
izvoza-uvoza – takozvana “dupla asimetrija”. Njena specifika je u tome, sto udeo
zemalja – clanica EU u spoljnoj trgovini Rusije tokom poslednjih godina iznosi
31 – 35 procenata, a udeo Rusije u njihovom spoljnootrgovinskom prometu varira u
granicama 3,2 – 3,7 procenata. Asimetricna je i robna struktura: Rusija u zemlje
EU izvozi prvenstveno energoresurse i sirovine. Od industrijskih roba dostup na
zapadnoevropsko trziste ima veoma ograniceni asortiman najobicnijih proizvoda i
polufabrikata.
Sto se EU tice, ona u Rusiju uglavnom izvozi masine, opreemu,
u vecem obimu robu za siroku potrosnju, pre svega namirnice.
Ako gledamo u
buducnost, ocigledno je da ce u srednjorocnoj perspektivi (2005-2015) Evropska
unija, kao i danas, biti osnovni spoljnotrgovinski partner Rusije. Cak ako se
uzme u obzir mogucnost integracije deklarisane u Sporazumu o partnerstvu i
saradnji i potvrdjene Kolektivnom strategijom namera o stvaranju zone slobodne
trgovine, mozemo sa uverenoscu konstatovati cinjenicu pojacavanja uzajamne
spoljnotrgovinske i ekonomske zavisnosti.
Medjutim, moramo primetiti da
postoji drasticno izrazena disproporcija u datoj uzajamnoj zavisnosti: za
Evropsku uniju Rusija je pre svega politicki saveznik, a tek potom strateski
trgovinski partner, cije je trziste za evropske robe pravi eldorado.
Poslovni krugovi Zapadne Evrope nisu jedinstveni u prilazu daljem razvoju
trgovinsko-ekonosmkih veza sa Rusijom. I to je razumljivo jer u razlicitim
sektorima biznisa postoje svoji interesi. A sa pragmaticnog aspekta oni
smatraju, da je danas sigurnije i povoljnije koristiti potencijal vec
uspostavljene strukture robne razmene.
Eksperti komiteta za saradnju Rusija –
Evropska unija su na jendom od poslednjih zasedanja oznacili sedam problema u
trgovinsko-ekonomskim odnosiam Rusija – EU, koji su saopsteni ruskoj strani, i
devet kontrapretenzija, koje su po oceni strana danas i realna prepreka na putu
daljeg unapredjivanja spoljnoekonomske saradnje. U ovom trenutku interesi
Rusije, kao zemlje-izvoznika prevaliraju nad interesima uvoznika, sto je
uslovljeno neophodnoscu stvaranja, u prvom redu, sire baze industrijskog izvoza
i osiguranja bezbednosti. Osnovni problemi dostupa ruskih roba na trziste EU
leze u sferi netarifne regulative, pre svega u korektnom koriscenju
antidampinskih mera koje iamju pojednostavljenu u odnosu na zastitne mere
proceduru primene i ne pretpostavljaju kompenzacije i uzvratne mere.
Prakticno svake godine prema Rusiji se uvode nove antidampinske procedure. U
ovom trenutku, na primer, na snazi je 13 takvih procedura, koje se odnose na
vrednost ruskog izvoza od oko 280 miliona evra na godinsnjem nivou. Istovremeno,
mere ciji rok vazenja istice u skaldu sa antidampinskim zakonodavstvom postaju
predmet preispitivanja i produzenja njihovog vazenja u novom petogodisnjem
periodu, cak uz izvesna poostravanja.
Najozbiljniji problem, skopcan sa
antidampinskim procesom, svakako je nepriznavanje od strane Evroipske unije
trzisnog statusa ruske ekonomike. Od 1. jula 1998. godine u Evropskoj uniji vazi
amandman na osnovni antidampinski Pravilnik prema kome su Rusija i Kina izuzeti
sa spiska zemalja sa trzisnom privredom. Istovremeno su uvedena posebna pravila
za odredjivanje statusa ekonomike u tim dvema zemljama. Prema tim pravilima,
ruskim preduzecima daje se mogucnost da na osnovu pet osnovnih zahteva
(kriterijuma), koje je utvrdila Komiisija EU, samostalno dokazuju trzisni
karakter obavljanja svoje privredne delatnosti. Moramo ipak konstatovati, da je
za dve godine vazenja tog amandmana samo jedna ruska kompanija (“Sibirski
aluminijum”) mogla dobiti trzisni status. Ostale kompanije, koje su zatrazile da
dobiju takav status, odbijene su uz izmisljene argumente teorijskog svojstva.
Posebnu zabrinutost izaziva takodje i to, sto Komisija EU donosi odluke a da
pri tom ne uzima u obzir prirodne konkurentske prednosti ruskih proizvodjaca.
Takvih kao sto su, na primer, niske cene gasa i elektroenergije, nize nego u
evropskim zemljama placanje rada itd. Sve se to ne uzima u obzir prilikom
utvrtdjivanja dampinske marze. A uz odrzavanje takvog prilaza ruski proizvodjaci
osudjeni su na neravnopravne uslove u konkurentskoj borbi na zapoadnoevropskim
trzistima.
Na osnovu podataka Ministarstva za ekonomski razvoj i trgovinu
Ruske Federacije mozemo odredjeno tvrditi da Rusija danas ne odgovara cak ni
jednom kriterijumu po kome Evropska unija neku zemlju tretira kao zemlju sa
netrzisnim statusom ekonomike. Situacija sa priznavanjem trzisnog statusa ruske
privrede veoma je zaostrena posle usvajanja u Savetu Evropske unije Pravilnika
broj 2238\2000 u kome se sadrzi odrednica kojom se predvidja mogucnost
zadrzavanja statusa zemlje sa netrzisnom ekonomikom u odnosu na Rusiju i druge
zemlje ZND i posle njihovog ukljucivanja u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Rusija, kao i druge zemlje bivseg Varsavskog ugovora, ispoljava adekvatni
interes za takozvani problem sirenja Evropske unije. Njeno sirenje je skopcano
kako sa povoljnostima, tako i sa nepovolojnostima po neke zemlje. Sada se, na
primer, u ruskim i zapadnoevropskim SMI ostro diskutuje situacija oko
Kalinjingradske oblasti – buduce ruske anklave na teritoriji Evropske unije. U
vezi sa sirenjem EU nastaje problem situiranja tranzita putnika i tereta preko
teritorije ukljucenih u EU zemalja, ali najvecu stetu od sirenja EU ruska strana
moze pretrpeti od smanjenja obima isporuka energenata nakon sto se na
zemlje-kandidate za ulazak u EU prosiri princip energetske politike Evropske
unije. Moguci maksimalni gubici Rusije mogu dostici i 6 milijardi dolara
godisnje. Ona ce takodje trpeti znacajne gubitke zbog prosirenja na
zemlje-kandidate za ulazak u EU kolicinskih ogranicenja na isporuke ruskog
metala. A jos jedan nista manje znacajan faktor jeste taj, sto postovanje
direktiva EU po pitanjima uspostavljanja transportnih tarifa moze dovesti do
znacajnog povecanja rashoda ruske strane na tranzit spoljnotrgovinskih roba
preko teritorije zemalja Centralne i Istocne Evrope, kao i Baltika.
