Kaznjava se zlocin, ali ne i greh
| Kosta Cavoski |
| Mirjana Stefanovski |
Potpuno neocekivano odnedavno se rec lustracija pojavila i u nasem politickom jeziku u smislu cistke koju treba provesti u drzavnim organima, javnim sluzbama, javnim glasilima i sudstvu, a mozda i u prosveti, narocito u visokom skolstvu. Ona se ne samo predlaze nego se vec prave nacrti zakona koji bi trebalo da omoguce njeno sprovodjenje, pored ostalog, i na osnovu uvida u podatke sadrzane u tajnim dosijeima politicke policije.
Kao svojevrsna politicka cistka, lustracija je, naravno, i pravno i politicki i moralno neprihvatljiva, sem ukoliko - da budemo do kraja ironicni - ne bi bila tako uredjena da se u odredjenim vremenskim razmacima njoj podvrgavaju i oni koji su do tada bili na vlasti. Stavise, kako je lustracija kao obred ciscenja grada u starom Rimu vrsena svakih pet godina - otuda rec lustrum oznacava i pokajnu ili otkupnu zrtvu i vreme od pet godina - mozda bi u nas cistka bila delotvorna ako ne bi bila ad hoc, kako se sada predlaze, nego periodicna, svakih pet godina od sada pa nadalje, tako da danasnji "cistaci" i progonitelji unapred s izvesnoscu znaju da ce i oni sutra biti zrtve lustracije, koja bi tako bila permanentna.
Sama lustracija je sa stanovista dobro uredjenog pravnog poretka i vladavine prava neodrziva i nedopustiva. Ona je najpre sporna zbog toga sto kao svojevrsni krivicni zakon kaznjava retroaktivno za dela koja u trenutku kada su pocinjena nisu bila zakonom utvrdjena kao krivicna dela. A takvo inkriminisanje i kaznjavanje je u nacelu zabranjeno. Tako americki Ustav od 1787. godine u nacelu zabranjuje sve ex post facto zakone, dok nasi vazeci ustavi sadrze apsolutnu zabranu krivicnih i prekrsajnih zakona sa povratnom snagom.
Druga velika mana lustracije jeste nepostojanje unapred utvrdjenog i odredjenog krivicnog dela zbog kojeg se ona vrsi i unapred zaprecene i odredjene kazne koja se tom prilikom izrice, cime se narusava nacelo nullum crimen nulla poena sine lege, tj. stroga zakonitost u krivicnom pravu. Stavise, izvrsenje nekog kaznjivog dela i nije pravi razlog za provodjenje lustracije, pogotovo sto uporedo s njom i nezavisno od nje postoji i krivicnopravna odgovornost za unapred zakonom podrobno utvrdjena krivicna dela.
Kao razlog za provodjenje lustracije obicno se navodi "povreda ljudskih prava". To je krajnje neodredjen, prakticno bezobalan pojam na koji se pobornici lustracije neprekidno pozivaju, iako vazeci krivicni zakoni inkriminisu pojedine, jasno odredjene povrede ljudskih prava. Kada su, pak, prinudjeni da navedu neku "povredu ljudskih prava", koja nije kaznjivo delo u Krivicnom zakonu Srbije, a zbog kojeg treba izvrsiti lustraciju, pobornici ovakve cistke obicno navode dousnistvo. Odmah se, naravno, postavlja pitanje da li je to po sebi
###kaznjivo delo koje uvek i pod svim okolnostima treba kaznjavati ili je, pak, dousnistvo ponekad opako, a ponekad blagotvorno - ponekad opasno delo kome je primerena teska kazna, a ponekad korisno delo koje cak zasluzuje veliku nagradu.
Upecatljiv primer koji potvrdjuje da pobornici lustracije pretpostavljaju ovo drugo jeste raspisana nagrada od cak pet miliona americkih dolara za potkazivanje dr Radovana Karadzica. Niko od onih koji se zalazu za lustraciju nece naravno poreci da se ovom nagradom podstice potkazivanje, ali ce odmah dodati da zbog takvog dousnistva nikoga ne treba podvrci lustraciji.
Potkazivanja je bilo od kada je vlasti, pa je duhovito receno da je "dousnistvo drugi najstariji zanat na svetu". Ono je po pravilu bivalo prezirano, ali nikada nije bilo zakonski kaznjivo. Dousnistvo i treba da izaziva moralno zgrazavanje i prezrenje, nikako kaznjavanje. A kao jedan od prestupa zbog kojih bi trebalo vrsiti lustraciju dousnistvo mozda najbolje ukazuje na njenu prirodu. Ona se ocigledno nece provoditi zbog pravnih nego zbog politickih i moralnihprestupa. Na to posebno ukazuje cinjenica da se povodom lustracije najcesce govori o gresima i o potrebi da se ti gresi okaju. Postoji, medjutim, bitna razlika izmedju zlocina i greha, koju pobornici lustracije previdjaju. Valja se setiti reci Spasitelja: "Caru carevo, Bogu Bozije!" (Jevandjelje po Mateju, XXII, 21). Na carstvu, tj.na drzavi je da sudski goni i kaznjava za krivicna dela; za grehe postoji druga instanca - sud savesti i poslednji sud. Otuda nastojanje da se zakonom o lustraciji uredi kaznjavanje i okajanje moralnih greha predstavlja zadiranje drzavne vlasti u sferu koja bi za nju morala biti nedodirljiva.
Pri tome, sto je najmucnije, kod lustracije odgovornost i ne tereti one cija su zlodela bila najteza, nego one koji bi novoj vladavini bili smetnja svojim prisustvom u politici i javnosti. Moralizatorska retorika tu slabo prikriva ogoljeni politicki cilj. I najveci krvnici ostali bi nedirnuti kao ugledni gradjani samo ako nemaju politickih ambicija. A kako su najstrasnija zlodela pocinjena na pocetku, pre vise od pola veka, vec iz bioloskih razloga lustracija bi mimoisla one prave zlocince iz vremena komunistickog terora, znaceci tako jos svojevrsnu amnestiju i od moralne odgovornosti. Isticanjem "moralnih" pretenzija lustracija bi po tome bila samo uvreda za istinske zrtve, zapravo cinicna poruga.
Ono sto kod danasnjih pobornika lustracije najvise zabrinjava jeste njihovo nastojanje da pogubne posledice doskorasnjeg totalitarizma i neposredno prethodeceg autoritarnog poretka uklone jednim u biti totalitarnim sredstvom - cistkom svojih politickih suparnika koji su do 5. oktobra 2000. godine bili gospodari i sluge srusenog rezima. A to je u osnovi onaj isti put kojim su 1944. i komunisti krenuli kada su se ustolicili u Beogradu.
Pobornici lustracije su duboko svesni ove njene slicnosti s ranijim cistkama i stoga se veoma trude da pokazu kako je lustracija nesto sasvim novo sto nikada pre nije postojalo. Nisu, medjutim, svesni da je cilj zarad kojeg bi da sprovedu lustraciju u najdubljem neskladu ne samo s politickim liberalizmom nego i sa duhom prosvecenosti koja je, po Imanuelu Kantu, oznacila izlazak coveka iz nepunoletstva za koje je sam kriv.
U stvari, pobornici lustracije ne veruju u zrelost naroda i njegovu sposobnost da svojim glasovima izabere prave, casne i postene ljude, nego smatraju da manje-vise nezrele birace treba unapred zastititi od njihovog pogresnog izbora tako sto bi neko, zreliji i upuceniji od njih, unapred diskvalifikovao jedan broj potencijalnih kandidata za drzavne zvanicnike, vodeci privrednike i univerzitetske prvake. To je svojevrsni paternalizam koji pociva na pretpostavci da neko ko je politicki zreliji i moralno savrseniji treba, poput vestog staraoca i vaspitaca, da vrsi prethodni izbor umesto svojih sticenika i vaspitanika. Pri tom ostaje ono staro pitanje: ko ce vaspitavati vaspitace i da li su oni dobro vaspitani?
Nastavlja se
Autori su profesori Pravnog fakulteta u Beogradu
null.gif
Description: GIF image
