Kongres - spas ili krah
@ Borisav JOVIC
Dok se na politickoj sceni Srbije, u okviru vladajuce koalicije, vrsi
pregrupisavanje, jednih kako bi sto duze ostali na vlasti i izbegli prevremene
parlamentarne izbore, drugih kako bi kod biraca zauzeli sto kriticniji stav u
odnosu na sadasnju vlast i postigli nadmocnu poziciju na izborima za koje se
zalazu, opoziciona levica bavi se sama sobom. Kao da je vlast i ne interesuje,
nasuprot cinjenici da levo orijentisano biracko telo vapi za zdravom i jakom
partijom koja ce ga predstavljati.
Otkad
je izgubila vlast na izborima 2000, vodeca leva partija SPS, ni do danas nije
uspela da se politicki konsoliduje, a stranke opozicione levice nisu uspele da
se ujedine. Naprotiv, nastavljena je erozija unutar same SPS, zasnovana na
unutrasnjim nesuglasicama, nepoverenju, optuzbama i iskljucenjima, sa velikim
izgledima da se rascep u centralnom rukovodstvu prenese i na clanstvo i
opasnoscu da se partija raspoluti od vrha do dna. Sasvim je jasno da, u takvim
okolnostima, nema sanse da se opoziciona levica ujedinjuje, pre ce biti da je
stavljena u poziciju da se opredeljuje izmedju raspolucenih strana. U takvim
okolnostima, ako uskoro i dodje do prevremenih izbora, rascepkana i neujedinjena
levica ne samo da nece moci da dobije objektivno postojece levo orijentisano
biracko telo, nego ga moze, ako ne zauvek, ono bar na duzi rok
izgubiti.
Kriza najvece leve partije,
SPS, je duboka i ne moze se ni lako ni brzo prevazici. Njeni koreni se nalaze u
nacinu rukovodjenja partijom, koji je u duzem vremenu bio i autoritarni i
nedemokratski, sto je rezultiralo brojnim politickim greskama koje smo svi skupo
platili, ali i odabirom kadrova koji se takvoj politici nisu
suprotstavljali.
SPS je imala poslednju
pravu priliku da na Petom kongresu, krajem 2000, donese sudbonosne odluke za
opstanak na politickoj sceni, bez znacajnije dalje erozije, ali je tu priliku
propustila. Kongres je trebalo da konstatuje politicke greske dotadasnjeg
rukovodstva, usled kojih je izgubljena vlast i zemlja dovedena na ivicu
propasti, da utvrdi odgovornost dotadasnjeg rukovodstva, da ga smeni i da
izabere novo. Umesto toga, svom snagom se krenulo na kritikovanje kadrova koji
postavljaju pitanje odgovornosti rukovodstva, nametnut je jedan jedini kandidat
za predsednika, izabrani su u rukovodstvo samo oni koji mu ne protivurece, cime
je partija onesposobljena da nadje izlaz iz krize.
Nezadovoljni takvim stanjem neki
istaknuti kadrovi su oformili nove partije leve orijentacije, a mnogi drugi su
se pasivizirali u beznadju koje ih je
zadesilo.
Tavorenje Socijalisticke
partije Srbije na direktivama iz Haga, gde objektivno nije moguce imati dovoljno
informacija za odlucivanje, a u okolnostima burne politicke scene Srbije, nije
bilo moguce bez potresa i poremecaja, cak i u rukovodstvu koje je birano na
osnovu poverenja vodje. Tradicionalna sumnjicenja najblizih saradnika sada su
postala jos razornija, kad se sa sefom ne moze neposredno razjasnisti, nego kad
mu neprikosnovene informacije i sugestije stizu od nekoga ko i nije u SPS.
Svako ko pokusa da bude iole samostalan
ili kritican prema neprikosnovenom stavu predsednika, postaje sumnjiv i
nepodoban. Stavise, vreme protice, u beogradskom delu rukovodstva jacaju
liderske ambicije, koje ih medjusobno sukobljavaju i, uz intervenciju iz Haga,
likvidiraju. Jednog po jednog. Moze se ocekivati, ako partija uopste prezivi
sadasnje podele, da se to nastavi, pogotovo kad se zna da je od sest
potpredsednika cetvoro izabrano protiv volje sefa.
Nema nade da ce prevagnuti koheziona
snaga partije nad snagama koje je razdiru, sve dotle dok se ne nadju oni koji ce
jasno i otvoreno da priznaju greske proslosti i da utvrde odgovornost
rukovodstva, cak i dok se od toga svega ne
distanciraju.
Frakcije koje danas
egzistiraju unutar SPS, i one koje su formalno iskljucene i one koje su formalno
rukovodece, zaklinju se na vernost Milosevicu i optuzuju drugu stranu da radi
protiv njega. Obe strane su bile na Petom kongresu jednako nekriticne prema
politici koja je partiju i zemlju dovela do duboke krize i gubitaka. Jedino u
cemu se obe, izgleda, slazu, jeste da ne prihvataju tutorstvo JUL-a i njene
predsednice. Medjutim, nekriticki zaboravljaju ili nece da vide da se Milosevic
nije odvojio od tog uticaja, naprotiv da u poslednjem pismu rukovodstvu partije
zestoko kritikuje one koji napadaju JUL i ponovo trazi cvrstu saradnju s njima,
iako je Peti kongres odlucio o raskidu. Ili je podrzavanje Milosevica samo
takticka varijanta da bi se bezbolnije isplivalo na povrsinu i zauzela prva
pozicija, ili je u pitanju pristajanje na ponovno ozivljavanje tutorstva JUL-a
nad SPS–om. I jedno i drugo ne daje dobre nade za
buducnost.
U sustini se radi o
unutarpartijskoj borbi za prevlast ljudi, sa nedovoljno definisanim stavovima po
kljucnim politickim pitanjima, partijskih gresaka i promasaja iz proslosti, za
sta i oni snose veliki deo odgovornosti. Tesko je poverovati da bi, bez ucesca
citave plejade istaknutih i dokazanih kadrova leve orijentacije, koji su nasilno
poskidani u raznim prilikama sa politicke scene na nedmokratski nacin, mogla da
se da prava ocena gresaka iz proslosti, kao i da bi bez novih nekompromitovanih
i sposobnih ljudi leve orijentacije bilo moguce izabrati pravo rukovodstvo, koje
nije optereceno prosloscu i koje je sposobno da stvori novu i jaku levicu. Samo
sadasnje rukovodstvo nije u stanju da nacini snazan zaokret.
Odnos prema dogadjajima koji su u toku
zavisi da li su se stekli potrebni uslovi koje zahtevaju statutarne odredbe SPS
za odrzavanje vanrednog kongresa. Ako se vanredni kongres izbegava, uprkos
zahtevima trecine opstinskih odbora, kako nalazu odredbe statuta, to bi bilo jos
jedno izbegavanje demokratskog zahteva clanstva. Ali ako se vanredni kongres
namece bez statutarnih uslova, da bi se uz pomoc vlasti, koja ce sutra, usled
sopstvenih politickih interesa, priznati tako nelegalan skup i oduzeti
legitimitet jednoj legalnoj partiji i njenom rukovodstvu, makoliko oni bili u
teskocama, to ne bi bilo ozdravljenje nego konacan poraz.
Takav bi kongres, verovatno, mogao da
zigose greske proslosti, mozda da pripise SPS–u i grehe koji joj ne pripadaju,
ali ne bi imao dovoljno legitimiteta pred clanstvom i birackim telom da brine i
odlucuje o buducnosti. Tesko da bi se oko tako izabranog rukovodstva okupile
snage levice i biracko telo leve
orijentacije.
Da li ce rascep u SPS,
koji je sada u toku, biti samo jos jedan na mukotrpnom putu trazenja izlaza iz
corsokaka, u kome se nasla, ili ce to mozda biti i mnogo vise od toga -
zapadanje u nove stranputice, pokazace bliska buducnost. Za SPS vanredni kongres
bio bi mozda pravo resenje, ali jedino ako su zaista za to ispunjeni statutarni
uslovi i ako je zakazan na statutaran nacin. Naravno, i ako postoji spremnost da
se uradi ono sto je Peti kongres propustio.
