Ne biram hotel u Hagu
Postovani urednice,
U Vasem listu od 28.
maja ove godine objavljen je tekst novinarke Branke Mitrovic "Mej oslobadja
Milosevica i nudi mu posao u svojoj advokatskoj kancelariji" u kome ona
interpretira razgovor sa mnom u avionu prilikom mog poslednjeg povratka iz
Haga.
U tom tekstu taj razgovor nije
dobro interpretiran. Da budem iskrena ne smetaju mi toliko netacni detalji iz
takozvanog "zenskog" razgovora. Zbog njih Vam se svakako ne bih javno obracala.
Mada ne "lici" na mene.
Ali Vam se javno
obracam zbog detalja koji nisu tacni ali koje zbog ozbiljnosti situacije u kojoj
se nalazim moram da demantujem na ovaj
nacin.
1. Za vreme kratkog, trodnevnog
boravka u Hagu na koji imam pravo jednom mesecno, od kada je moj muz u
pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija u Seveningenu, nemam ni u jednom hotelu
"dom", kako pise u tekstu. Za ovih 12 puta koliko sam do sada bila u Hagu skoro
svaki put sam bila u drugom hotelu. Izbor hotela nije na meni. Oko toga u kojem
cu hotelu biti dogovaraju se moj advokat i predstavnici holandske vlade koji su
za to nadlezni. Hoteli u kojima ja odsedam su najcesce zastupljeni u Hagu i njih
koristi vecina turista kao i vecina onih koji u Hag dolaze sluzbeno. U hotelu
"Kurthaus" sam bila samo dve noci prilikom jedne posete Hagu od ukupno cetiri
noci koje sam tom prilikom u Hagu provela i to zato sto u drugim hotelima nije
bilo mesta. A i tada nisam bila u apartmanu koji novinarka opisuje u tekstu na
koji se pozivam, vec u sobi. Za hotel kao sto je "Kurthaus" ja, razume se, nemam
sredstava a i da ih imam sigurno ih ne bih trosila na hotel. Sve vise imam
drugih finansijskih obaveza u vezi sa Hagom sa kojima ne mogu da izadjem na
kraj.
2. Komentar u vezi sa mojim
izlascima na veceru u Hagu je, u najmanju ruku, neumesan. Za ovih 11 meseci i
otprilike 50 noci koje sam provela u Hagu samo sam tri puta bila na veceri izvan
hotela. Kada su sa mnom Milica i mali Marko veceramo zajedno u restoranu hotela
a kada sam sama ne veceram uopste ili sasvim retko veceram u
sobi.
3. Ja sa novinarkom nisam
komentarisala rad sluzbe obezbedjenja u
Holandiji.
4. Sledeci citat nije tacan:
"Da, dobro se drzim. Svaka druga zena bi posle ovoga sto joj se dogodilo sa
muzem, sa porodicom, decom... bila slomljena. Ja se jos ne dam. Tesko mi je
naravno, pretesko! Ali necu da to drugi
vide".
Ja jednostavno to nisam rekla.
Cak kad bi to bila interpretacija mojih reci, za koju dopustam da ne moze da
bude izbegnuta kad razgovor nije direktan, ni ta interpretacija nije tacna. Niti
ja govorim, niti mislim u kategorijama "jos se ne dam", "tesko mi je... ali necu
da to drugi vide"... Nedavno sam u intervjuu za list "Nacional", rekla da je nad
mojom porodicom izvrsen zlocin. Ja sam u srcu tog zlocina. I ne pada mi na pamet
da u vezi sa tim zlocinom bilo sta krijem, da se bilo sta "ne vidi".
Malogradjanska patetika - tesko mi je ali necu da to drugi vide - ne ide uz
mene. Ne vidim zasto "drugi" ne bi videli da mi je tesko kad mi je tesko, a
pogotovo sto je razlog toga sto mi je tesko i nacionalna a ne samo moja
stvar.
5. Novinarki Branki Mitrovic
nisam odgovarala "otvoreno" za sve sto me je "pitala", jer me nista nije ni
pitala. Jednostavno, pred kraj mog leta dosla je do mene, sediste do mene je
bilo prazno, pitala me je da li moze da mi malo pravi drustvo, ja sam prihvatila
i razgovarale smo. Nisam bila predmet nikakvog ispitivanja, niti davalac
nikakvih odgovora. Zaista, nisam pretpostavljala da ima nameru da me nesto pita,
niti sam ja imala nameru da joj na bilo sta
odgovaram.
Nije fer, zaista, da jedan
licni kontakt bude upotrebljen kao interpretacija razgovora i utisaka a da za to
ne bude postignuta nikakva saglasnost od onoga sa kim se razgovara. U tom smislu
nikakav prethodni "korektno obavljeni intervju" nije bio ulaznica za razgovor u
avionu. Sto se intervjua tice na njega sam pristala na kraju putovanja, da ga
dam u Beogradu sledecih dana. Nisam valjda intervju koji ste objavili u istom
broju Vaseg lista dala u avionu.
6. Samo
pominjem a ne komentarisem narocito, netacne detalje kao sto su moje reci:
"Zaboravili ste Kurde" gde ja, toboze, podsecam novinarku na njene kontakte koje
je prethodnih dana u Hagu imala sa njima. Za te kontakte ja nisam znala, pa u
vezi s tim nisam mogla nista ni da je pitam. Sama mi je o tome pricala. Razume
se da prica u novinama treba da bude interesantna, ali, valjda, treba, da bude i
tacna. Takodje nisam razgovor o vremenu potrosenom na kozmeticke obaveze
smatrala mogucom asocijacijom na nesto drugo, odnosno kao sifre za neke druge,
toboze, vaznije teme. Isto tako, zaista, ne znam sta je novinarku navelo da
zakljucim da sam "svesna" toga da me novinari nisu "ljubili", kada o tome nismo
vodili nikakav razgovor. Da jesmo, ja sigurno ne bih izrazila "svest" o tome da
me nisu "ljubili", jer tu svest nisam imala na osnovu iskustava sa novinarima do
sada. Sa nekim novinarima sam imala dobre kontakte, sa nekim takve kontakte
nisam imala, kao, uostalom, vecina ljudi iz javnog zivota. Ja sam objavila dve
knjige svojih intervjua sa novinarima iz citavog sveta i iz Jugoslavije i u obe
knjige sam napisala da uglavnom nisam imala negativna iskustva sa novinarima. U
razgovorima sa najvecim brojem novinara retko sam pogresno interpretirana ili je
retko doslo do zloupotrebe onoga sto sam
rekla.
7. Zao mi je sto ovako moram da
demantujem tekst ili delove teksta Vase novinarke. Retko sam reagovala na okean
lazi i poluistina o sebi i svojoj porodici koji me je zasipao 15 godina. Zato
sto nisam mogla da stignem, zato sto nisam umela ili zato sto nisam imala zelju
da to uradim. Ali, moram da reagujem, odnosno da demantujem da sam rekla ono sto
nisam rekla, a pogotovo, kad razgovor nije bio oficijelan i
javan.
Srdacan
pozdrav.
Mira
Markovic
ODGOVOR NASEG NOVINARA U SLEDECEM
BROJU
http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=30619
