KAKVA JE BUDUCNOST NATO 15.7.2002.
11:27
BUDUCNOST NATO: RENESANSA ILI "MRTVA PRIRODA" Aleksandar KONOVALOV,
predsednik Instituta za strateske procene (Moskva, RIA "Novosti")
Na prvi pogled, odgovor na pitanje iz naslova izgleda sasvim logicno,
narocito danas, posle odrzanog u Letoniji dvodnevnog samita "Riga 2002:
most prema Pragu", na kome su ucestvovali rukovodioci zemalja "Viljnuske
desetorice" - drzava koje su izrazile zelju da se ukljuce u NATO. Vazno
je da je u svojstvu jedinstvenog posmatraca na samit u Rigu pozvan i
predstavnik Ukrajine, ciji visokopostavljeni politicari sve otvorenije
govore o ukljucivanju u alijansu i to oznacavaju kao dugorocni cilj
drzave. Dakle, onih koji zele da se ukljuce u NATO ima vise nego
dovolojno, a njihov broj se stalno povecava. Alijansa radi na
uspostavljanju novih odnosa sa Rusijom u okvirima "dvadesetorice" i
dalje u sustini ostaje jedina, najmocnija i najaktivnija medjunarodna
vojno-politicka organizacija na evroatlantskom prostoru. A sve to kao da
svedoci o procvatu i svetloj buducnosti NATO. Medjutim, realnost nije
bas onakva kakvom se cini ni za samu organizaciju, niti za zemlje koje
hrle da popune njene redove. Medju mnogobrojnim zakljuccima koji su
izvedeni posle 11. septembra 2001. godine jedan od najnespornijih jeste:
svi medjunarodni instituti - OUN, OEBS, NATO itd. - koji su stvarani
radi osiguravanja medjunarodne bezbednosti, pokazali su se apsolutno
nesposobnim da izadju na kraj sa principijelno novim rizicima i
opasnostima po medjunarodnu bezbednost. To se odnosi i na NATO u prvom
redu. Mogli bismo smatrati "ironijom istorije" to sto je po prvi put za
sve vreme postojanja alijanse clan 5 - zajednicko odbijanje agresije
protiv jednog njenog ucesnika - iskoriscen kada je napadu podvrgnuta
teritorija SAD. Ali je jos neocekivanije i, verovatno, tragicnije za
sudbinu alijanse to, sto je Amerika prakticno odbila pomoc saveznika.
Druga, ne manje tuzna za alijansu cinjenica jeste ta, sto Sjedinjene
Americke Drzave demonstriraju sve vecu sklonost ka jednostranim, a ne
kolektivnim akcijama. Amerika nastavlja da zivi u uverenju kako je
toliko bogata, ekonomski razvijena i snazna u vojnom pogledu - a te
ocene tesko je osporavati - da svaki medjunarodni institut i obaveza -
pa cak i prema saveznicima - sputava slobodu njenog jednostranog
delovanja i smanjuje njihovu efikasnost. A to je vec - duboka zabluda.
Pa i pored toga, Sjedinjene Drzave ispoljavaju sve vecu sklonost da
deluju na osnovu "fleksibilnih ad hoc" koalicija, proklamujuci njihove
ciljeve i omogucavajuci onima koji to zele da se pridruze. Sastav tih
koalicija moze izgledati veoma cudno, ali se to objasnjava iskljucivo
celishodnoscu. U avganistanskoj kampanji saveznici Amerike bili su
Pakistan, Rusija i, u izvesnoj meri Velika Britanija. Ali ne zato sto je
Velika Britanija clanica NATO, vec zato sto je ona imala preostalo iz
kolonijalnih vremena sopstveno iskustvo pohoda na Avganistan, sto se
Amerikancima ucinilo korisnim. Da li je neko mogao i da zamisli pre par
godina da ce Sjedinjene Americke Drzave, zajedno sa Rusijom i Pakistanom
- i ne bez pomoci Irana koji je pomogao Rusiji da naoruza i obuci vojsku
Severne alijanse - zajednickim naporima unistavati izmaklo kontroli
tajno cedo americkih i pakistanskih specijalnih sluzbi - talibana. E, to
se moglo desiti jedino u nekakvom nocnom kossmaru. Naravno, na samitu u
Letoniji prisustvovali su i visokopostavljeni natovski cinovnici, i
delegacija senata SAD. Izgovorene su sve potrebne reci o neophodnosti
NATO u novim uslovima i o zelji da se u alijansi vide novi clanovi. Ali
ako je za natovske cinovnike sirenje alijanse danas maltene jedinstvena
misija, kojom se opravdava celishodnost njegovog postojanja, dakle,
postojanja organizacije i njih samih, cinovnika, za Sjedinjene Americke
Drzave statistika izgleda kudikamo manje optimisticna. U svakom slucaju,
broj americkih politicara koji podrzavaju prijem u NATO novih clanova,
znatno je manji nego sto je to bilo prilikom prijema u alijansu Poljske,
Madjarske i Cceske. Danas je sasvim jasno da se desilo nesto
najstrasnije sto se moze desiti sa vojno-politickim savezom - gubljenje
protivnika i misije. I ako nova misija ne bude pronadjena u najskorije
vreme, onda ce perspektiva da postane "mrtva proroda" za
Severnoastlantsku alijansu biti surova neizbeznost. Nece ovde pomoci ni
prijem novih clanova. Na protiv, to samo moze iskomplikovati situaciju,
odvlaceci snage i resurse od resavanja zaista neophodnih zadataka. Danas
se mnogo prica o razradi nove doktrine NATO, o tome da ce alijansa
preuzeti na sebe takve funkcije kao sto je sprecavanje sirenja oruzja za
masovno unistavanje, borba protiv terorizma, nezakonitog promerta
narkotika, nelegalne migracije itd. Medjutim, sasvim decidno moze se
kazati da prilagodjavanje alijanse odbijanju novih izazova i opasnosti
po medjunarodnu bezbednost u nizu slucajeva izizkuje znacajne snage i
sredstva, a u pojedinim situacijama jednostavno nije ni moguce. Jer
previse se aktuelna situacija razlikuje od onih ciljeva i zadataka koje
je sebi postavila organizacija prilikom njenog stvaranja. Preuzecemo na
sebe smelost da ustvrdimo, da buducnost NATO umnogome zavisi od toga
koliko ce postati realno partnerstvo te organizacije sa Rusijom. Jedino
u uslovima najtesnje saradnje i integrisanja sa Rusijom moguca je neka
nova misija za alijansu. U uslovima integracije sa NATO u cilju
resavanja zajednickih zadataka bezbednosti problem sirenja alijanse za
Rusiju ce, svakako, biti potisnut u drugi plan. On je vec i danas
izgubio svoju ostricu, mada principijelni odnos prema sirenju
Severnoatlantskog saveza kao krupnoj istorijskog gresci Zapada Rusija
nece promeniti. Za to postoje dva razloga. Prvi - znacajna "devalvacija"
akcija alijanse posle 11. septembra 2001. godine, a drugi razlog skopcan
je sa nadom u principijelno novi karakter odnosa izmedju Rusije i NATO.
Sve sto je receno, naravno, ne znaci da ce Rusija cutke i bespogovorno
prihvatiti ukljucivanje u alijansu bilo koje drzave a da se pri tom ne
uzmu u obzir vitalni ruski interesi. Danas je ukljucivanje u NATO
Baltickih drzava za Rusiju vise problem politicko-psiholoske prirode i
pitanje unutarpoliticke stabilnosti. Kudikamo je vise zabrinjavajuce
uporno koketiranje sa alijansom ukrajinske strane. U tom pitanju Zapad
mora da ispolji delikatnost, jer neoprezni potezi i neopravdasni avansi
Ukrajini mogu veoma mnogo pokvariti odnose na relaciji alijansa -
Rusija. I nije stvar ovde u tome sto Rusija po staroj "imperijskoj"
tradiciji ne zeli da Ukrajinu vidi u NATO. Proces vojno-politickog
zblizavanja Ukrajine sa Zapadom nezibezno zadire u niz znacajnih
strateskih interesa Rusije, pa bi o tome trebalo porazmisliti unapred.
Kao prvo, prema sporazumu sa Ukrajinom Sevastopolj je jos, u krajnjem
slucaju do 2017. godine, pod zakupom Rusije i koristi se kao osnovna
baza ruske Crnomorske flote. A zamenik sekretara saveta za nacionalnu
bezbednost i odbranu Ukrajine Sergej Pirozzkov izjavio je nedavno, da je
"Ukrajini neophodno da resi pitanje baziranja crnomorske flote jer,
saglasno kriterijumima NATO, zemlja na cijoj se teritoriji nalaze
inostrane vojne formacije, ne moze postati clanica alijanse".
Premestanje baze ruske Crnomorske flote iz Sevastopolja u Novorosijsk
kostalo bi na desetine milijardi dolara i izisivalo mnoge godine za
izgradnju tehnicke baze i neophodne infrastrukture. Na ukrajinskoj
teritoriji nalazi se jedna od osam radarskih stanica sistema za rano
upozoravanje o raketnom napadu. I za Rusiju je od izuzetnog znacaja da
ima slobodno dobijanje informacija sa tog radara. Ukrajina je vec
pripremila svoje predloge za program "Membership Action Plan" -
standardni set zahteva, koje treba da ispuni zemlja koja zeli da stekne
status zvanicnog kandidata za ukljucivanje u NATO. Naravno, o tome ne
govore najvisi drzavni rukovodioci, opunomoceni da formulisu spoljnu
poliitiku zemlje, ali zato o tome govore prilicno visokopostavljeni
drzavni cinovnici. I takve se izjave mogu tretirati, u najmanju ruku,
kao svojevrsni "probni baloni", ali imaju i unutarpoliticku konotaciju.
Predsednik Kuccma, najblaze receno, nije bas popularan na Zapadu pa je
moguce da smatra da moze popraviti svoju reputaciju na taj nacin sto
omogucava cinovnicima da daju izjave koje pogadjaju ruske interese. Ali
zato za NATO neopreznost po pitanju uzajamnih odnosa sa Ukrajinom moze
biti vise nego pogubna. - 0 - Moskva, 15. jula RIA "Novosti"
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
