NA HASKIM TERAZIJAMA PET MARTICEVIH GRANATA TEZE OD TUDjMANOVIH 5.000
@ Dusan MARIC
Da Haski tirbunal nije pravna nego politicki instrumentalizovana institucija,
koju njeni osnivaci i finansijeri do neukusa providno koriste za obracun sa
srpskim narodom, njegovu satanizaciju (kao navodno jedinog krivca za tragicne
dogadjaje kroz koje su u poslednjih desetak godina prosli narodi bivse SFRJ) i
podjarmljivanje s jedne, i prikrivanje i pravdanje sopstvene i zlocinacke uloge
koju su u tim dogadjajima imali njihovi balkanski saveznici - hrvatske ustase,
muslimani i siptarski teroristi s druge strane, pokazuje i odnos tog slona u
staklarskoj radnji medjunarodnog prava prema ratnim zlocinima pocinjenim u
Hrvatskoj. A, kao najilustrativniji primer tog odnosa, optuznica podignuta
protiv Milana Martica.
Bivseg
predsednika Reublike Srpske Krajine haski najamnici novog svetskog poretka
optuzuju sto je 1. maja 1995. naredio ispaljivanje nekoliko raketa
"zemlja-zemlja", koje su pogodile Zagreb i ubile petoro ljudi. Tome se, ni sa
aspekta prava, ni sa aspekta morala, ne bi imalo sta prigovoriti, da haska
bratija nije "zaboravila" da podigne, makar reda radi, bar jednu optuznicu zbog
brojnih zlocina koji su pocinjeni tog istog i sledeceg dana, kada je hrvatska
vojska, grubo krseci Vensov mirovni plan i vise rezolucija SB UN, izvrsila
agresiju na RSK, okpirala srpsku oblast Zapadna Slavonija, oko tri stotine
stanovnika srpske nacionalnosti zverski likvidirala, a sve preostalo
stanovnistvo cevima pusaka i gusenicama tenkova prisilila na egzodus u Republiku
Srpsku i Jugoslaviju. I da istu licemernu i skandaloznu "zaboravnost" Haski
tribunal nije ispoljio u nizu slicnih tragicnih dogadjaja koji su se odigrali
pre i posle "Bljeska" - samo zbog toga sto su u njima Srbi bili zrtva a Hrvati
zlocinci. Ovo je podsecanje na neke od
njih.
U jesen 1991, u vreme borbi za
Vukovar, pripadnici (para)vojnih i policijskih formacija su na podrucju Istocne
Slavonije i Baranje likvidirali oko 1.100 srpskih civila. Vecina njih ubijena je
u svojim kucama ili sklonistima, najcesce posle mucenja i ponizavanja. Ne samo
sto zbog tih zlocina niko od Hrvata nije optuzen od Haskog tribunala, nego su i
zlocini i zrtve potpuno gurnuti u stranu i zaborav. Cak i od strane Srba i
Srbije. Tako da se danas i u Beogradu smatra sasvim normalnim to sto se
komandant ustaskih bandi u Vukovaru, Mile Dedakovic Jastreb, bezbrizno baskari u
Zagrebu kao nacionalni heroj, dok se srpski oficiri - Mile Mrksic, Veselin
Sljivancanin i Miroslav Radic, koji su, za razliku od Dedakovica, u to vreme
komandovali regularnom vojskom medjunarodno priznate drzave SFRJ, kao
najobicniji kriminalci kriju po Srbiji ili tamnuju u haskom
kazamatu.
U noci izmedju 16. i 17.
oktobra 1991. hrvatske vlasti u Gospicu uhapsile su u njihovim stanovima i
kucama 150 mestana srpske nacionalnosti, medju njima 48 zena, odvele ih izvan
grada i likvidirale. Prema izjavama Hrvata-svedoka, koji su i sami ucestvovali u
izvrsenju zlocina, ekipu koja je izvrsila hapsenje i likvidaciju Srba licno su
predvodili tadasnji celnici hrvatske vlasti i vojske u tom podrucju Tihomir
Oreskovic i Mirko Norac. Koji je vapaje zrtava da budu postedjene i neodlucnost
odredjenih dzelata da pocnu pokolj, prekinuo tako sto je prisao jednoj od
zarobljenih zena i ubio je pucnjem iz pistolja. Od 150 te noci ubijenih srpskih
civila pronadjena su tela samo njih 26, medju njima devet zena. S obzirom da su
sva tela bila ugljenisana, pretpostavlja se da su i ostale zrtve ili spaljene
ili ubacene u neku od jama u okolini Gospica.
Posle serije potresnih svedocanstava o
tom zlocinu, koje je objavila stampa i pritiska svetske javnosti, hrvatski
pravosudni organi uhapsili su Norca i Oreskovica. Ocekivalo se da ce citav
slucaj preuzeti Haski tribunal, ali je Karla del Ponte odlucila da "posao"
zavrse hrvatski sudovi. Hagu nije palo na pamet da podigne optuznice ni zbog
ubistva preko 2.500 srpskih civila iz Zapadne Slavonije, koje su hrvatska vojska
i paravojska likvidirale u periodu od 11. oktobra 1991. do 29. marta 1992.
uglavnom u Pakrackoj poljani i Marinom selu, u kojima je u tom periodu "budjenja
hrvatske tisucljetne demokracije" radila klanica za Srbe. Pripadnici hrvatske
vojne policije, kojom je komandovao Damir Sarac, i specijalne jedinice MUP,
kojom je komandovao jedan od najblizih Tudjmanovih saradnika Tomislav Mercep,
organizovano su kupili punoletne Srbe iz njihovih domova ili ih hvatali na
ulici, odvodili u logor i tamo ubijali.
Uprkos tome sto o ovim dogadjajima postoje desetine hiljada stranica pisanih
dokumenata i kilometri trake sa video i tonskim zapisima, jer su Tudjmanovi
bojovnici cesto do u detalje kamerom snimali mucenje i ubijanje zrtva, ali i
sudsko priznanje nekolicine ucesnika u grozotama koje su se dogadjale u
Pakrackoj poljani i Marinom selu, Haski tribunal ni protiv jednog zlocinca nije
podigao optuznicu.
Haske kadije i sudije
zatvorile su oci i pred nespornom cinjenicom da je hrvatska vojska u jesen 1991,
ubijajuci i progoneci, vise od 200 sela u Zapadnoj Slavoniji potpuno ocistila od
srpskog stanovnistva.
U akciji
"oslobadjanja" Zapadne Slavonije, 1. maja 1995, koja je poznata po sifrovanom
nazivu "Bljesak", hratski vojnici ubili su oko 300 Srba, uglavnom ciila, od cega
je do sada identifikovano 281. Najvise njih stradalo je u izbeglickim kolonama
koje su magistralnimi putem Okucani - Gradiska bezale prema Savi, a bile su meta
napada hrvatske avijacije i pesadije.
U
poslednjoj agresiji na RSK, akciji "Oluja", koja je zavrsena njenom okupacijom i
progonom preko 250.000 stanovnika srpske nacionalnosti, i u danima posle njenog
okoncanja, hrvatski vojnici i policajci ubili su najmanje 1.600 srpskih civila i
vojnika. Najvise njih ubijeno je po zarobljavanju, u svojim domovima, u
napadnutim izbeglickim kolonama ili granatiranim naseljima. Samo u jednom danu
na neke od krajiskih gradova hrvatska artiljerija ispalila je preko 10.000
granata, dakle oko dve hiljade puta vise nego sto ih je od Haskog tribunala
optuzeni Milan Martic ispalio na Zagreb - u kojem se nalazi komandni centar
agresije na Krajinu.
Iako je od vremena
kada su pocinjeni pobrojani zlocini proslo izmedju sest i jedanaest godina, iako
je dokazni materijal o njima (ponajvise zahvlajujuci IC "Veritas") nalazi u
Hagu, Tribunal je do danas protiv njihovih pocinilaca podigao, slovom i brojem -
dve optuzice!? Siptar na sluzbi u hrvatskoj vojsci Rahim Ademi optuzen je za
zlocine koje su Hrvati pocinili u Medackom dzepu, a general Ante Gotovina zbog
zlocina u vreme "Oluje".
Milan Martic
optuzen je zbog toga sto je 1. maja 1995, ogorcen zbog razmera zlocina koji se
tog dana po naredjenju iz Zagreba dogadjao u Zapadnoj Slavoniji, ali nista manje
i zbog saucesnicke uloge koju su imale njujorske institucije i na terenu
prisutne trupe UN, vise demonstrativno naredio raketiranje glavnog grada
Hrvatske, sa nekoliko raketa. Mada bi, s obzirom na dramaticne okolnosti u
kojima je donosio odluku i odgovornost koju je imao pred svojim narodom, ali i
na legitimno, Vensovim planom garantovano pravo Krajine da se brani od agresije,
bilo sasvim normalno, razumljivo i opravdano, da je naredio da Zagreb i ostali
hratski gradovi koji su bili u dometu njegove mocne artiljerije budu preorani,
uzduz i popreko. Makar onoliko koliko su krajiski gradovi bili preorani tog dana
i tri meseca kasnije, a zbog cega sa "demokratskog" Zapada, koji "bdi" nad
ljudskim pravima svih na Balkanu koji nisu Srbi, nije stigla ni rec osude a
kamoli neka haska optuznica.
Da star
bude apsurdnija a licemerje potpuno, optuznica protiv Martica podignuta je samo
23 dana posto je "pocinio zlocin". Naravno, ta ekspresna brzina haskih
istrazitelja nije bila posledica njihove posvecenosti pravdi i nestrpljenja da
kazne zlocin, vec rezultat njihovih prekookeanskih i briselskih poslodavaca, da
ce objavljivanjem optuznice i pretecom porukom koju ona objektinvo nosi sa
sobom, a uoci odsudnog napada na Krajinu, u cijem planiranju i izvodjenju su
aktivno ucestvovali, zaplasiti i demoralisati ne samo Martica i njegove
saradnike, nego i komandni kadar VRS na
frontu.
Osnovanost ovakvog zakljucka
potvrdjuje i cinjenica da su posle "Oluje", kada je okupacija Krajine postala
svrsen cin, haski istrazitelji i antisrpska propagandna masinerija (ukljucujuci
i njene brojne beogradske filijale) naprasno "zaboravili" i Martica i njegov
"zlocin". Njihovim poslodavcima bilo je u interesu da na duzi period zaborav
prekrije i Maritca i RSK, i ratne zlocine koji su u Hrvatskoj pocinjeni od 1991.
do 1995. Iz jednostavnog razloga sto su vecinu tih zlocina pocinili Hrvati i
zato sto su ti zlocini po obimu i karakteru neuporedivo tezi od onih koji se
pripisuju Sribma. A najvise zbog toga sto su te zlocine Hrvati pocinili na
njihov podstrek i uz njihovu svestranu propagandnu i vojnu
pomoc.
Upravo zbog te cinjenice, zbog
takvog rasporeda krivice, cak i medju Srbima koji se protive saradnji sa Haskim
tribunalom ima onih koji smatraju da odlazak bivseg predsednika Krajine u Hag,
bez obzira na antisrpski karakter i dirigovan rad tzv. tribunala, ne mora da se
zavrsi jos jednim bespotrebnim srpskim porazom. Oni naivno veruju da Martic moze
da dokaze nevinost, ali i da sudjenje iskoristi da paznju svetske javnosti
skrene na zlocin genocida koji je od 1991. do 1995, uz saucesnistvo tzv.
medjunarodne zajednice, pocinjen nad srpskim narodom u Hrvatskoj, i ponizavajuci
polozaj u kojem se on jos nalazi. I na taj nacin ponovo aktuelizuje potrebu da
srpsko nacionalno pitanje u Hrvatskoj konacno pocne da se resava na
civilizacijski, dostojan nacin, u skladu sa standardima na cijem postovanju
zapadne sile insistiraju kad su u pitanju Siptari i ostale nacionalne manjine u
Srbiji.
Martic ne iskljucuje ni takav
razvoj dogadjaja, ali nije bas naoruzan optimizmom. Mogucnost da kroz sopstvenu
zrtvu pomogne svom narodu na njega donekle deluje umirujuce, kurazi ga, ali
njegovom osecanju licne i nacionalne casti tesko pada okolnost sto je on, ratna
legenda i predsednik Krajine, posle sve zuci koju je popio, dosao u situaciju da
popije jos jednu, najtezu casu - da, makar i posredno, prizna legalitet i
legitimitet haske masinerije i podelu uloga u ratu u Hrvatskoj, koju su americki
i evropski reziseri i finansijeri balkanske tragedije izvrsili pre njenog
pocetka, a po kojoj su Srbi dobili ulogu jedinog krivca.
RODITELJI
CUVAJU USPOMENU
I TRAZE ISTINU
Roditelji
zrtava osnovali su nevladinu organizaciju koja ima za cilj da sacuva
uspomenu na neduzne zrtve, ali i dozna istinu o njihovom stradanju.
Osnovali su je marta prosle godine, samofinansiraju se. Predsednik ove
nevladine organizacije je otac vojnika Vojina Pejcinovica,
Branislav.
- Ovu organizaciju cine
uglavnom roditelji nastradale dece, vojnika, nesto manje policajaca koji
su zivote izgubili od 1991. godine, u svim ratnim desavanjima - kaze
Branislav Pejcinovic. - Vec smo organizovali nekoliko manifestacija koje
imaju za cilj da se nasa deca ne zaborave. Nimamo nikakvu pomoc drzave,
cak ni prostor gde bismo radili.
MILICIONERIMA SMRSKANE
LOBANJE I ODSECENE
USI
Teror nad Srbima u Hrvatskoj
nije prestao ni po stupanju na snagu Vensovog mirovnog plana, kada su na
granice izmedju Hrvatske i RSK dosle medjunarodne snage, pa Tudjman i
njegova kamarila vise nisu mogli da svoje varvarstvo pravdaju navodnom
srpskom agresijom.
Iako se navedeno
podrucje nalazilo pod direktnim nadzorom jedinica iz sastava Unprofora,
Hrvatska vojska je 1. juna 1992. napala i okupirala Miljevacki plato u
Dalmaciji. U toj akciji u hrvatske ruke pao je 51 pripadnik milicije
Krajine. Jedanaest njih ostavljeno je za razmenu i odvedeno u logore,
ostali su ubijeni. Prvih sedam milicionera, cija su tela razmenjena, imalo
je smrskanu lobanju i odsecene usi, koje su hrvatski vojnici odneli sa
sobom, kao dokaz ucinjenog "podviga". Kod dvojice vratovi su bili
preseceni nozem. Poslednjih 19 milicionera pronadjeno je u jami Ljut kod
sela Bacici. Dvanaestorici su kosti glave bile smrskane udarcima drvenom
toljagom (koja je, zalepljena krvlju i vlasima kose, pronadjena pored
jame), a sedmorici je glava bila odsecena i -
odnesena.
