http://www.patriotmagazin.com/media/001.htm
PATRIOT, broj 24, 22.juli, 2002.
Intervju: Predrag Dragic Kijuk
Globalizam je postao patologija
Problem je u tome sto se ta ideja, nazalost, u istoriji politike
modifikovala na patoloski nacin i sada dolazimo do te kriticke
distance o kojoj sam vam govorio. Sada dolazimo do te tacke kada
se ta ideja pokazuje u svojoj patoloskoj, a ne humansitickoj opciji
razgovarala: Suzana Raden-Todoric
Predrag Dragic Kijuk pripada grupi srpskih intelektualaca koja nastoji da svojim djelovanjem
informise svjetsku javnost o istini o Srbima i kritickim odnosom prema aktuelnim desavanjima
upozori na savremene svjetske tokove. Dragic je predsjednik fonda Istina o Srbima, jedan od lidera
Svjetskog sabora Srba, publicista i filozof koji svoje ideje predstavlja sirom svijeta.
Patriot: Fond Istina o Srbima izdao je nekoliko publikacija, koje su uglavnom
manje poznate domacoj javnosti. Zbog cega?
Dragic: Fond je izdao vise publikacija i knjiga na stranim jezicima, jer smo shvatili da nema svrhe
da sami sebe informisemo i mogu da kazem da je nasa izdavacka delatnost naisla na veliki odjek u
svetu. Slovo o jeziku jedno je od nasih najznacajnijih izdanja. Suoceni s tim da je srpski narod
izgubio drzavu, institucije, istorijski kompas i samopostovanje i to samo zato sto je u svojoj dugoj
istoriji bio zagovornik nekih drugih ideja, mi smo shvatili da je jezik u pravom smislu te reci kuca
naroda. Zbog opste pometnje u politici nastala je knjiga o jeziku i mogu da kazem da je ona izazvala
veliko interesovanje u svetu.
Pripadate grupi svjetskih intelektualaca koji imaju veoma kriticki odnos
prema ideji globalizma i novog svjetskog poretka. U svojim tekstovima tvrdite
da je sama ideja humanisticka. Otkuda onda ovakve nehumanisticke
posljedice?
Prica o novom svetskom poretku i globalizmu ima realnosti i njoj se moze prici sa uvazavanjem ili sa
kriticke distance. Sama ideja globalizma je dobra. Ona je humanisticka, kao i sve ideje tog tipa, i Srbi
imaju najmanje razloga da osecaju neku vrstu odioznosti prema ideji globalizma. Kada to kazem,
onda hocu da podsetim na ideju o panevropskoj zajednici, koja svoje korene vuce iz 1920. godine i
ciji je zacetnik u njenom punom humanistickom principu bio jedan od najvecih evropskih
intelektualaca Dimitrije Vitanovic zajedno sa ostalim velikim intelektualcima tog vremena. Ta ideja da
svet postane globalno selo u humanistickom smislu te reci, da vi mozete da pomognete da dode do
nivelacije medunarodnih dobara, jeste nesto sto zarobljava ljudski um u Evropi vec dve hiljade
godina.
U cemu je onda problem?
Problem je u tome sto se ta ideja, nazalost, u istoriji politike modifikovala na patoloski nacin i sada
dolazimo do te kriticke distance o kojoj sam vam govorio. Sada dolazimo do te tacke kada se ta
ideja pokazuje u svojoj patoloskoj, a ne humanistickoj opciji. To je posebno doslo do izrazaja posle
rusenja Berlinskog zida, kada su svi humanisti ocekivali da ce svet najzad poceti da zivi svoju
humanisticku biografiju, ali on je zapravo zahvaljujuci americkoj administraciji poceo da zivi svoju
politicku patolosku kolektivnu biografiju, i to je nesto na sta se mora racunati u 21. veku.
To ne zvuci bas optimisticno!
Promene se u tom smislu ne mogu ocekivati tako brzo, ali to, naravno, ne znaci da i ta patologija
nema svoj kraj. SAD predstavljaju danas najvecu silu na svetu, ali ne predstavljaju nikakav autoritet.
Amerika je nekada bila najveci autoritet u svim oblastima. Ljudi su se ucili na americkoj knjizevnosti.
Nekada su se ljudi ucili na principima americke demokratije, a ta demokratija danas ne predstavlja
autoritet upravo zbog tog svog patoloskog delovanja u okviru svojih politickih apetita i dosli smo do
tog trenutka da mozemo konstatovati da visak moci rada manjak demokratije i to je istina o
globalizmu. Zato 21. vek nece biti vek nijedne ideologije ili nekog prepoznatljivog pravca. Dvadeset
prvi vek je vek antiamerikanizma i americki Senat i Kongres ce morati o tome povesti racuna, bez
obzira na razmisljanja militantnih zagovornika novog svetskog poretka, koji sede u Pentagonu ili
medunarodnim finansijskim institucijama.
Koliko SAD i ostale zapadne sile vode konzistentnu politiku prema balkanskim
prostorima, s obzirom na to da se u veoma kratkim periodima pojavljuju
razlicite teorije o buducnosti Balkana i prekrajanju granica?
Savetnici Stejt departmenta su usluzni intelektualci koji podupiru politiku bolesnih umova. Oni kao
papagaji ponavljaju teoriju nekadasnjeg sefa americke diplomatije Bejkera da se sutuacija na Balkanu
moze srediti onda kada se Srbi svedu u, kako oni tvrde, istorijske granice, a to su, po njima, granice
pretkumanovske Srbije. Nisam siguran da se u glavama tih ljudi, koji su postali zarobljenici svojih
biografija i koji su pocinili toliko zla, moze nesto bitnije promeniti. Americka administracija je imala
mnogo ozbiljnije projekte na ovom prostoru. Oni su hteli da do 30. juna 1996. godina ostvare neku
vrstu balkanske federacije sa Turskom na celu. Posto u tome nisu uspeli, oni su odustali, ali se jos
razmislja o nekim novim varijantama na istu temu. Ima, dakle, mnogo scenarija, ali oni uglavnom
imaju za cilj da nas zbune i da pomognu da mi opravdamo zlocinca. Da budemo ne samo narod koji
ce koegzistirati nego da budemo narod koji ce biti kooperativan odricuci se prava na istinu o sebi i
istinu o onima koji su nam naneli veliko zlo.
Mislite li da to moze biti jedan od razloga sto su SAD protiv formiranja
Medunarodnog krivicnog suda?
Nije nista neobicno u tome sto se SAD snazno protive da Medunarodni krivicni sud ima sediste u
Evropi, koja je temelj pravne nauke, i sto su protiv postojanja pravne institucije cijoj regulativi
podlezu i gradani i vojnici SAD. Naprosto, zivimo u vremenu novih ideologija i terminologija. Upravo
Medunarodni krivicni sud pokazuje da zivimo u svetu u kojem postoji, kako to kaze Noam Comski,
"gmizuci fasizam" i u ovom trenutku ne treba ocekivati da jedna nova institucija, makar iza nje stajali
brojni parlamenti, moze imati snage da natera SAD da se povinuju medunarodnom pravu.
Sta se onda moze ocekivati?
U ovom trenutku ne moze nista konkretno da se ucini, ali to onda znaci da treba biti svestan da je u
pitanju ucena kada americka administracija tvrdi da ce se navodno povuci sa onih delova teritorija na
svetu na kojima, kako kazu, oni ostvaruju americki nacionalni interes. Dabome da se oni nece povuci,
bez obzira na osnivanje Medunarodnog krivicnog suda. Naravno da ce americki vojnici ostati na
svim teritorijama ili ce umesto njih ostati evropski kontingent koji ce raditi sve ono sto Amerika
odluci, jer Evropa u svesti americkih politicara vec 25 godina zivi kao njihov protektorat.
Ipak, vazno je da Medunarodni krivicni sud postoji, jer na taj nacin, ipak, opstaje i pretnja svetske
pravde nad glavama svih totalitarnih rezima. Ako ne danas, onda sutra.
Nije li cudno sto americka administracija odbija rad Medunarodnog krivicnog
suda, a podupire rad Haskog tribunala za bivsu Jugoslaviju?
U politici je sve moguce. Americka administracija ne moze prestati podrzavati rad Haskog tribunala
jer je taj tribiunal osnovan zbog toga sto se deo americke administracije suocio sa pogresnom
spoljnom politikom koju su vodili poslednjih trideset godina, a koja je suprotstavljena svim
principima americke izvorne politike koju je izlozio jos Dzordz Vasington. Oni pokusavaju da iz toga
izadu sa mnogo vise koristi nego sa delimicnom stetom u odnosu na svoj nacionalni interes. Prema
tome, oni treba da brane institucije kao sto je Haski tribunal, jer upravo taj tribunal treba da dokaze i
opravda sve greske koje je Amerika pocinila na Balkanu, jer oni nisu nista razumeli kada je Balkan u
pitanju. Tek onda kada se zavrsi ta prica, bez javnog posipanja pepelom, oni ce krenuti drugim
putem i jedra njihove politike nece liciti na jedra tog patoloskog totalitarizma.
U kojoj mjeri ce na promjenu globalne politike uticati teroristicki napadi u
Njujorku septembra prosle godine?
Odgovarajuci na to pitanje ja zelim da vas podsetim na nekoliko cinjenica.
Sedmog decembra 1941. godine Ruzvelt je odlucio da se americka baza ne odupire napadu Japanaca
u Perl Harboru da bi izvrsio nacionalnu homogenizaciju svog naroda i uveo ga u II svetski rat. Oni
koji ne pate od moralne revnosti znaju da je u to vreme bio veliki mirnodopski otpor u SAD da se ne
mesa u "evropske stvari". Takode, nije nepoznato da su 1962. godine sve vazne sluzbe SAD
predlagale Beloj kuci da se izvrsi vise teroristickih akata da bi se izvrsila homogenizacija naroda i da
bi Amerika sa jednim duhom mogla da ude u rat sa Kubom. Bojim se da dogadaje u Njujorku i
Vasingtonu mozemo tumaciti na slican nacin. Neshvatljivo je da, uprkos takvoj tehnoloskoj premoci
SAD, cetiri aviona lete kuda hoce. Postoje informacije da je Bela kuca jos u maju bila upozorena da
ce se dogoditi teroristicki napadi, a FBI je u avgustu imao studiju da Al Kaida sprema teroristicke
napade. Stoga nije daleko od pameti da je neko odlucio da dopusti da se izvedu teroristicki akti da bi
doslo novih uredbi i odredaba koje se kose sa americkim Ustavom i ogranicavaju slobode gradana,
ali doprinose nacionalnoj homogenizaciji. Od septembra u Vasingtonu imate situaciju koja je
nezamisliva u Srbiji, jer bi Srbi tada bili ne bombardovani, nego satrveni u potpunosti. Na americkim
TV-stanicama svakodnevno se pojavljuju Kinezi, Eskimi, crnci koji tvrde da su Amerikanci, i nikome
ne pada na pamet da to proglasi nacionalizmom ili sovinizmom. Ako bismo mi izlazili na televiziju i
govorili da smo Srbi , onda bi nas brojne NVO koje rade za svoje vasingtonske centrale kritikovale
kao nacionaliste i soviniste.
Kako onda Srbi mogu da definisu svoj nacionalni interes?
Tesko. Samo Amerikanci imaju pravo na svoj nacionalni interes.
Mi smo generacijama vaspitavani u antisrpskom nacionalnom duhu i postali smo zarobljenici zivota
kroz koji smo prosli. U takvoj situaciji tesko je prepoznati srpski nacionalni interes, ali iz tog surovog
realizma ne treba izvlaciti pesimistican zakljucak. Tragicne greske koje su srpski narod dovele na
granicu bioloskog opstanka i te strasne tragedije doprinose osvescenju i laganom prepoznavanju
nasih nacionalnih interesa.
Hoce li to uspeti prepoznati i nasi politicari, veliko je pitanje, jer su se oni, kao pragmaticni ljudi,
odlucili da budu kooperativni sa vladarima sveta, ne shvatajuci da su svi oni prolazni. Nema, dakle,
razloga da se Srbi mire sa porazom i da pristaju na cinjenicu da to sto im je oduzeto i sve sto im se
dogodilo jeste pravedno.
PATRIOT, broj 24, 22.juli, 2002.
Intervju: Predrag Dragic Kijuk
Globalizam je postao patologija
Problem je u tome sto se ta ideja, nazalost, u istoriji politike
modifikovala na patoloski nacin i sada dolazimo do te kriticke
distance o kojoj sam vam govorio. Sada dolazimo do te tacke kada
se ta ideja pokazuje u svojoj patoloskoj, a ne humansitickoj opciji
razgovarala: Suzana Raden-Todoric
Predrag Dragic Kijuk pripada grupi srpskih intelektualaca koja nastoji da svojim djelovanjem
informise svjetsku javnost o istini o Srbima i kritickim odnosom prema aktuelnim desavanjima
upozori na savremene svjetske tokove. Dragic je predsjednik fonda Istina o Srbima, jedan od lidera
Svjetskog sabora Srba, publicista i filozof koji svoje ideje predstavlja sirom svijeta.
Patriot: Fond Istina o Srbima izdao je nekoliko publikacija, koje su uglavnom
manje poznate domacoj javnosti. Zbog cega?
Dragic: Fond je izdao vise publikacija i knjiga na stranim jezicima, jer smo shvatili da nema svrhe
da sami sebe informisemo i mogu da kazem da je nasa izdavacka delatnost naisla na veliki odjek u
svetu. Slovo o jeziku jedno je od nasih najznacajnijih izdanja. Suoceni s tim da je srpski narod
izgubio drzavu, institucije, istorijski kompas i samopostovanje i to samo zato sto je u svojoj dugoj
istoriji bio zagovornik nekih drugih ideja, mi smo shvatili da je jezik u pravom smislu te reci kuca
naroda. Zbog opste pometnje u politici nastala je knjiga o jeziku i mogu da kazem da je ona izazvala
veliko interesovanje u svetu.
Pripadate grupi svjetskih intelektualaca koji imaju veoma kriticki odnos
prema ideji globalizma i novog svjetskog poretka. U svojim tekstovima tvrdite
da je sama ideja humanisticka. Otkuda onda ovakve nehumanisticke
posljedice?
Prica o novom svetskom poretku i globalizmu ima realnosti i njoj se moze prici sa uvazavanjem ili sa
kriticke distance. Sama ideja globalizma je dobra. Ona je humanisticka, kao i sve ideje tog tipa, i Srbi
imaju najmanje razloga da osecaju neku vrstu odioznosti prema ideji globalizma. Kada to kazem,
onda hocu da podsetim na ideju o panevropskoj zajednici, koja svoje korene vuce iz 1920. godine i
ciji je zacetnik u njenom punom humanistickom principu bio jedan od najvecih evropskih
intelektualaca Dimitrije Vitanovic zajedno sa ostalim velikim intelektualcima tog vremena. Ta ideja da
svet postane globalno selo u humanistickom smislu te reci, da vi mozete da pomognete da dode do
nivelacije medunarodnih dobara, jeste nesto sto zarobljava ljudski um u Evropi vec dve hiljade
godina.
U cemu je onda problem?
Problem je u tome sto se ta ideja, nazalost, u istoriji politike modifikovala na patoloski nacin i sada
dolazimo do te kriticke distance o kojoj sam vam govorio. Sada dolazimo do te tacke kada se ta
ideja pokazuje u svojoj patoloskoj, a ne humanistickoj opciji. To je posebno doslo do izrazaja posle
rusenja Berlinskog zida, kada su svi humanisti ocekivali da ce svet najzad poceti da zivi svoju
humanisticku biografiju, ali on je zapravo zahvaljujuci americkoj administraciji poceo da zivi svoju
politicku patolosku kolektivnu biografiju, i to je nesto na sta se mora racunati u 21. veku.
To ne zvuci bas optimisticno!
Promene se u tom smislu ne mogu ocekivati tako brzo, ali to, naravno, ne znaci da i ta patologija
nema svoj kraj. SAD predstavljaju danas najvecu silu na svetu, ali ne predstavljaju nikakav autoritet.
Amerika je nekada bila najveci autoritet u svim oblastima. Ljudi su se ucili na americkoj knjizevnosti.
Nekada su se ljudi ucili na principima americke demokratije, a ta demokratija danas ne predstavlja
autoritet upravo zbog tog svog patoloskog delovanja u okviru svojih politickih apetita i dosli smo do
tog trenutka da mozemo konstatovati da visak moci rada manjak demokratije i to je istina o
globalizmu. Zato 21. vek nece biti vek nijedne ideologije ili nekog prepoznatljivog pravca. Dvadeset
prvi vek je vek antiamerikanizma i americki Senat i Kongres ce morati o tome povesti racuna, bez
obzira na razmisljanja militantnih zagovornika novog svetskog poretka, koji sede u Pentagonu ili
medunarodnim finansijskim institucijama.
Koliko SAD i ostale zapadne sile vode konzistentnu politiku prema balkanskim
prostorima, s obzirom na to da se u veoma kratkim periodima pojavljuju
razlicite teorije o buducnosti Balkana i prekrajanju granica?
Savetnici Stejt departmenta su usluzni intelektualci koji podupiru politiku bolesnih umova. Oni kao
papagaji ponavljaju teoriju nekadasnjeg sefa americke diplomatije Bejkera da se sutuacija na Balkanu
moze srediti onda kada se Srbi svedu u, kako oni tvrde, istorijske granice, a to su, po njima, granice
pretkumanovske Srbije. Nisam siguran da se u glavama tih ljudi, koji su postali zarobljenici svojih
biografija i koji su pocinili toliko zla, moze nesto bitnije promeniti. Americka administracija je imala
mnogo ozbiljnije projekte na ovom prostoru. Oni su hteli da do 30. juna 1996. godina ostvare neku
vrstu balkanske federacije sa Turskom na celu. Posto u tome nisu uspeli, oni su odustali, ali se jos
razmislja o nekim novim varijantama na istu temu. Ima, dakle, mnogo scenarija, ali oni uglavnom
imaju za cilj da nas zbune i da pomognu da mi opravdamo zlocinca. Da budemo ne samo narod koji
ce koegzistirati nego da budemo narod koji ce biti kooperativan odricuci se prava na istinu o sebi i
istinu o onima koji su nam naneli veliko zlo.
Mislite li da to moze biti jedan od razloga sto su SAD protiv formiranja
Medunarodnog krivicnog suda?
Nije nista neobicno u tome sto se SAD snazno protive da Medunarodni krivicni sud ima sediste u
Evropi, koja je temelj pravne nauke, i sto su protiv postojanja pravne institucije cijoj regulativi
podlezu i gradani i vojnici SAD. Naprosto, zivimo u vremenu novih ideologija i terminologija. Upravo
Medunarodni krivicni sud pokazuje da zivimo u svetu u kojem postoji, kako to kaze Noam Comski,
"gmizuci fasizam" i u ovom trenutku ne treba ocekivati da jedna nova institucija, makar iza nje stajali
brojni parlamenti, moze imati snage da natera SAD da se povinuju medunarodnom pravu.
Sta se onda moze ocekivati?
U ovom trenutku ne moze nista konkretno da se ucini, ali to onda znaci da treba biti svestan da je u
pitanju ucena kada americka administracija tvrdi da ce se navodno povuci sa onih delova teritorija na
svetu na kojima, kako kazu, oni ostvaruju americki nacionalni interes. Dabome da se oni nece povuci,
bez obzira na osnivanje Medunarodnog krivicnog suda. Naravno da ce americki vojnici ostati na
svim teritorijama ili ce umesto njih ostati evropski kontingent koji ce raditi sve ono sto Amerika
odluci, jer Evropa u svesti americkih politicara vec 25 godina zivi kao njihov protektorat.
Ipak, vazno je da Medunarodni krivicni sud postoji, jer na taj nacin, ipak, opstaje i pretnja svetske
pravde nad glavama svih totalitarnih rezima. Ako ne danas, onda sutra.
Nije li cudno sto americka administracija odbija rad Medunarodnog krivicnog
suda, a podupire rad Haskog tribunala za bivsu Jugoslaviju?
U politici je sve moguce. Americka administracija ne moze prestati podrzavati rad Haskog tribunala
jer je taj tribiunal osnovan zbog toga sto se deo americke administracije suocio sa pogresnom
spoljnom politikom koju su vodili poslednjih trideset godina, a koja je suprotstavljena svim
principima americke izvorne politike koju je izlozio jos Dzordz Vasington. Oni pokusavaju da iz toga
izadu sa mnogo vise koristi nego sa delimicnom stetom u odnosu na svoj nacionalni interes. Prema
tome, oni treba da brane institucije kao sto je Haski tribunal, jer upravo taj tribunal treba da dokaze i
opravda sve greske koje je Amerika pocinila na Balkanu, jer oni nisu nista razumeli kada je Balkan u
pitanju. Tek onda kada se zavrsi ta prica, bez javnog posipanja pepelom, oni ce krenuti drugim
putem i jedra njihove politike nece liciti na jedra tog patoloskog totalitarizma.
U kojoj mjeri ce na promjenu globalne politike uticati teroristicki napadi u
Njujorku septembra prosle godine?
Odgovarajuci na to pitanje ja zelim da vas podsetim na nekoliko cinjenica.
Sedmog decembra 1941. godine Ruzvelt je odlucio da se americka baza ne odupire napadu Japanaca
u Perl Harboru da bi izvrsio nacionalnu homogenizaciju svog naroda i uveo ga u II svetski rat. Oni
koji ne pate od moralne revnosti znaju da je u to vreme bio veliki mirnodopski otpor u SAD da se ne
mesa u "evropske stvari". Takode, nije nepoznato da su 1962. godine sve vazne sluzbe SAD
predlagale Beloj kuci da se izvrsi vise teroristickih akata da bi se izvrsila homogenizacija naroda i da
bi Amerika sa jednim duhom mogla da ude u rat sa Kubom. Bojim se da dogadaje u Njujorku i
Vasingtonu mozemo tumaciti na slican nacin. Neshvatljivo je da, uprkos takvoj tehnoloskoj premoci
SAD, cetiri aviona lete kuda hoce. Postoje informacije da je Bela kuca jos u maju bila upozorena da
ce se dogoditi teroristicki napadi, a FBI je u avgustu imao studiju da Al Kaida sprema teroristicke
napade. Stoga nije daleko od pameti da je neko odlucio da dopusti da se izvedu teroristicki akti da bi
doslo novih uredbi i odredaba koje se kose sa americkim Ustavom i ogranicavaju slobode gradana,
ali doprinose nacionalnoj homogenizaciji. Od septembra u Vasingtonu imate situaciju koja je
nezamisliva u Srbiji, jer bi Srbi tada bili ne bombardovani, nego satrveni u potpunosti. Na americkim
TV-stanicama svakodnevno se pojavljuju Kinezi, Eskimi, crnci koji tvrde da su Amerikanci, i nikome
ne pada na pamet da to proglasi nacionalizmom ili sovinizmom. Ako bismo mi izlazili na televiziju i
govorili da smo Srbi , onda bi nas brojne NVO koje rade za svoje vasingtonske centrale kritikovale
kao nacionaliste i soviniste.
Kako onda Srbi mogu da definisu svoj nacionalni interes?
Tesko. Samo Amerikanci imaju pravo na svoj nacionalni interes.
Mi smo generacijama vaspitavani u antisrpskom nacionalnom duhu i postali smo zarobljenici zivota
kroz koji smo prosli. U takvoj situaciji tesko je prepoznati srpski nacionalni interes, ali iz tog surovog
realizma ne treba izvlaciti pesimistican zakljucak. Tragicne greske koje su srpski narod dovele na
granicu bioloskog opstanka i te strasne tragedije doprinose osvescenju i laganom prepoznavanju
nasih nacionalnih interesa.
Hoce li to uspeti prepoznati i nasi politicari, veliko je pitanje, jer su se oni, kao pragmaticni ljudi,
odlucili da budu kooperativni sa vladarima sveta, ne shvatajuci da su svi oni prolazni. Nema, dakle,
razloga da se Srbi mire sa porazom i da pristaju na cinjenicu da to sto im je oduzeto i sve sto im se
dogodilo jeste pravedno.
Kako vi kao predsjednik Fonda za istinu o Srbima komentarisete sudbinu
bivseg predsjednika RS Radovana Karadzica?
To je ispoljavanje moci patoloskog uma koji jos veruje da Amerika treba batinom da vlada svetom.
Iza napada na Radovana Karadzica stoji patologizirani deo americke administracije, koji sedi u
Pentagonu i odlucuje o sudbini sveta. To je onaj deo administracije koji je nakon II svetskog rata bio
fasciniran Staljinovim totalitarizmom. Ta fascinacija se prenela na sve pore zivota u americkoj politici
i tu treba traziti delimicnu slicnost izmedu Radovana Karadzica i onoga sto je Amerika ucinila posle
II svetskog rata, kada su u Pizi napravili koncentracioni logor za svoje neistomisljenike. Oni su tada
uhapsili najveceg pesnika XX veka Ezru Paunda i u gvozdenom kavezu ga sproveli u SAD, gde je
proveo trinaest godina u dusevnoj bolnici. Radili su, dakle, sve ono sto su radili i Rusi u gulazima.
Ta opcinjenost Staljinom je najilustrativnija kroz osudu necega sto predstavlja simbol slobode, a to
su pisci. Tako im smeta i Radovan Karadzic, i to kao pesnik i kao politicar. Osim toga, taj deo
establismenta koji smatra da se svetom moze gospodariti samo silom kao zig sramote dozivljava
zarobljavanje svojih vojnika prilikom akcije bombardovanja Republike Srpske, inace najvece vojne
interevencije posle II svetskog rata. Oni to ne mogu da oproste Radovanu Karadzicu i njihova
potreba da ponize srpski narod izmedu ostalog ogleda se i u tome da dodu do najvidenijih glava koje
su se bavile sudbinom srpskog naroda.
