ISTINA O LAZNIM SVEDOCENJIMA U HAGU (2)
NAKNADNA MESICEVA PAMET ZA LAZNI EFEKAT U HAGU
@ isav JOVIC
Danas jako lepo zvuci kad neupuceni ljudi cuju da je bilo tako "pametnih"
predloga, koji bi, da su nekom srecom bili usvojeni od Srbije, doprineli da se
izbegnu svi sukobi i katastrofe koje smo
doziveli.
Nazalost, nije tako. Kada se
danas govori o tom projektu, koji su zaista bile predlozile Slovenija i
Hrvatska, govori se nepotpuno i uprosceno, da bi se postigao politicki efekat
prenosenja odgovornosti na onoga ko ga nije prihvatao.
Prava istina je, medjutim,
drugacija:Predsednistvo SFRJ je pripremalo projekat buducih odnosa u
jugoslovenskoj federaciji, i vecinom clanova Predsednistva zakljuceno je da
Saveznoj skupstini predlozi korekture postojeceg Ustava, kako bi bile uklonjene
njegove ocigledne slabosti, i kako bi se prevazisle medjurepublicke suprotnosti.
Slovenija i Hrvatska se s tim konceptom
nisu slagale, i dale su svoj projekat konfederalnog ugovora koji bi trajao pet
godina, a koji bi posle toga automatski prestao da postoji, ako ne bi bio
sporazumno produzen. Nije, dakle, Srbija bila jedina za korekture postojeceg
Ustava, niti jedina protiv predlozenog konfederalnog koncepta, nego vecina
republika i clanova Predsednistva SFRJ. Ipak, Predsednistvo je uputilo Saveznoj
skupstini oba predloga kao ravnopravna. Ali, kao sto je poznato, nikada nije
mogao da bude postignut sporazum ni o jednom
predlogu.
Moglo bi
se, dakle, pre govoriti da je raspad Jugoslavije nastao zato sto Slovenija i
Hrvatska, koje su bile u tom trenutku u manjini, nisu prihvatile vecinski
predlog za izmenu Ustava zemlje. Medjutim, to bi samo bio "utuk na utuk",
jer je izjasnjavanje za jedan ili drugi predlog bio samo "vrh ledenog brega",
iza koga se skrivala prva sustina stvari, o kojoj Mesic izbegava da govori.
Sustina problema, koju je hrvatsko
rukovodstvo vrlo dobro videlo i znalo, sastojala se u cinjenici da ono zeli da
odvoji Hrvatsku od Jugoslavije, bez uvazavanja ravnopravnosti srpskog naroda
koji zivi u toj republici, bez mogucnosti da i on odlucuje o svojoj
sudbini.
Ideja predloga o konfederaciji
bila je sledeca: sve republike se proglasavaju samostalnim drzavama, a potom
zakljucuju ugovor o konfederaciji, koji ce trajati pet godina. Posle toga - kud
koji mili moji. Prividno ostajemo zajedno, a fakticki stavljamo "pod tepih"
kljucno pitanje, da li je u republikama koje to predlazu pribavljena saglasnost
konstitutivnih naroda za takvu odluku, da izadju iz zajednicke drzave. Sasvim je
jasno bilo da se time pokusava preskociti ustavna procedura, koja mora da
prethodi rasturanju drzave i stvaranju konfedercije, i da bi cak, ne znam kako i
od koga - usvajanje takvog predloga na nivou federacije ili u nekoj drugoj
republici, pa i u Srbiji, moglo da ukloni sve probleme koji su kasnije ispoljeni
u Hrvatskoj, kada se drugim putem krenulo ka istom cilju, odvajanju Hrvatske u
samostalnu drzavu, bez uvazavanja ravnopravnosti oba ustavotvorna naroda.
Kada je postalo jasno da se politicka
kriza zemlje nije mogla resiti dogovorom na osnovu bilo koga od dva ponudjena
resenja, Predsednistvo SFRJ je razradilo novi predlog - da se u republikama koje
predlazu konfederaciju obave referendumi - za federaciju ili za konfederaciju.
Za one republike koje su bile za federaciju, ona bi se rekonstruisala na osnovu
njihove saglasnosti, a za one koje se izjasne na referendumu za konfederaciju,
doneo bi se zakon o razgranicenju i odvajanju od Jugoslavije. Pa bi se, potom, s
njima pregovaralo o konfederalnom ugovoru. Glasanje o konfederaciji, u svakoj
republici, bilo bi i glasanje o otcepljenju, pri cemu se podrazumevalo da se
postuju ustavotvorna prava naroda.
Na
sednici Predsednistva, na kojoj je o tome odlucivano, ucestvovali su i
predsednici republika. Pored ostalih, i predsednik Hrvatske Franjo Tudjman, i
predsednik Slovenije Milan Kucan. Samo njih dvojica i, naravno, clanovi
Predsednistva iz Slovenije i Hrvatske, odbili su pomenuti predlog Predsednistva.
Bez obzira na postignutu dovoljnu vecinu u Predsednistvu, pomenuti projekat
resavanja politicke krize nije mogao da se realizuje, jer upravo republike u
kojima bi trebalo da se obave referendumi o osamostaljenju, na osnovu zakona
koji bi bio donet, na to nisu pristajale. Iako su ostle republike, koje bi
ostale u rekonstruisanoj federaciji, pristale i na njihovo otcepljenje i
zakljucenje konfederalnog ugovora s
njima.
Ni Hrvatskoj, ni Sloveniji, nije
odgovaralo donosenje zakona o postupku za otcepljenje. Hrvatska je znala da bi
imala teskoce da ostvari otcepljenje bez saglasnosti srpskog naroda u svojoj
republici, a Slovenija je uporno nametala iracionalan zahtev o "razdruzivanju",
dakle rasturanju cele Jugoslavije, a ne o otcepljenju pojedinih republika, iz
razloga koji bi mozda samo ona mogla da
objasni.
Tako je propao projekat
konfederacije, a ne odbijanjem samo jedne republike, kako Mesic zeli da prikaze.
Taj projekat bi imao smisla da su Hrvatska i Slovenija bile razumne da prihvate
ono sto je na Predsednistvu procenjeno kao dobro resenje, da te dve republike (i
jos neka, ako se tako odluci) budu u konfederalnom odnosu sa Jugoslavijom, u
kojoj bi ostale one repulike koje to zele, sa redefinisanim ustavnim
resenjem.
Dakle, predlog o konfederaciji
bio je samo nacin zavaravanja javnosti. Danas, posle dvanaest godina, njegovi
autori zele da zavaraju i Haski tribunal, i da se prikazu kao zagovornici
ocuvanja Jugoslavije. Smesno.
(Nastavlja se)
http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=32602
PLAN
ODBRANE HRVATSKE
Da bi se
bolje razumelo ponasanje Hrvatske u odnosu na sopstveni predlog o
konfederaciji, treba danas pogledati tekst dokumenta "Plan odbrane
Hrvatske", citiran na 205. strani moje knjige "Poslednji dani SFRJ", u
kome izricito stoji stvarna hrvatska namera da "nikakav referendum o
buducem uredjenju Jugoslavije ne dolazi u obzir, i da ce HDZ diktirati
takve uslove, da njen koncept konfederativnog uredjenja bude tako
postavljen, da unapred bude neprihvatljiv za
Srbe".
