Ko ovde ne poludi, taj nije normalan
Autor: Bratislav Pejović
| Ime: | Borislav Đorđević |
| Rođen: | 1. novembra 1952. u Čačku |
| Porodica: | supruga Dragana, sin Boris, ćerka Tamara |
| Jelo: | valjuške |
| Cigarete: | „marlboro“ |
| Piće: | bezalkoholno pivo |
| Grad: | Čačak, Beograd, Johanesburg i Sidnej |
| Knjiga: | „Kvaka 22“ |
| Bend: | Rolingstonsi |
| Prijatelji: | mnogo, „ne oskudevam u tome“ |
Ne pada mi na pamet da ostarim - kaže Bora Đorđević, rok veteran, pesnik, čovek čiji rad sa grupom Riblja čorba predstavlja jedno od najznačajnijih obeležja jugoslovenskog rokenrola u poslednje dve decenije. - Stalno pišem nešto, putujem, ne mirujem.
Sa Borom smo razgovarali u kladionici „Lavovi“, gde provodi najveći deo vremena kada nema obaveza sa grupom ili solo nastupe na pesničkim večerima. „Nekada sam išao na pecanje, a sad idem u kladionice“, kaže.
- Tada sam se pitao da li će zagristi, a sada da li će pasti gol. Pecanje je ipak bolje, jer si pored vode. Smiruje. Pustiš misao da ide niz vodu. Treba preporučiti lekarima da ga prepisuju kao terapiju.
Kaže da u kladionice ide od kada su se pojavile kod nas, i da ima pozitivan saldo.
- Daš neku sitnu kintu, a Nemci, Francuzi, Englezi rade za tebe. Vrhunski štos je provaliti nameštanje. Ali, ne idem tamo zbog para. To je treniranje mozga, jer čovek mora da raspolaže gomilom podataka, naizgled nevažnih, da bi se uspešno kladio. Strašno je važno, na primer, kad se koja teniserka „pustila u opticaj“, jer joj tada opada forma.
POZORIŠTE: Bora se trenutno priprema za nastup u Vršcu, a potom sa Čorbom odlazi u London. „Krišom radimo na novom CD-u. Imamo čak i po neku probu.“ Pored svirke i pesničkih večeri, Bora ima ulogu u „Sirotim malim hrčkima“ Slobodana Šijana, i igra sebe u seriji „Naša mala redakcija“.
- Ima mnogo ljudi koji su uticali na ovo što radim: Aca Popović, Zoran Radmilović, Brana Petrović, Duško Radović, Matija Bećković... Od njih sam učio o odnosu prema ljudima koji su došli da te vide i čuju, o nastupu. Učio sam od Zokija kako da dišem, da se relaksiram, od Duška da štedim reči a kažem što više, a od svih njih sam se učio skromnosti.
Zorana sam upoznao kada sam statirao u Ateljeu 212. Dao sam na pravima prvu i dve trećine druge godine, a potom prešao na Fakultet dramskih umetnosti. Ja sam ibijevac, gledao sam tu predstavu više od 50 puta.
- Prvu i jedinu glavnu ulogu koju sam imao odigrao sam u jednom mestu kod Medveđe. To je bila sjajna predstava, sećam se da je Mira Trailović htela da je uvrsti na Bitef. U rok operi „Isus Hrist superstar“ glumio sam jednog od apostola. Bio je to savršen osećaj. Bio sam mlad, pun energije. Ta rok opera je bila prepuna odličnih arija Endrua Lojda Vebera. Nije džabe dobio titulu lorda kasnije.
- Pozorište je zahtevnije, traži više discipline i truda. Jedno godinu dana sam igrao u „Dušku Radoviću“ neku vrstu monodrame koja je bazirana na pričama i išao sam na festivale monodrame i pantomime, na šta sam vrlo ponosan. Strašno mnogo mi je pomoglo iskustvo iz pozorišta u radu s grupom, tehnika disanja, koncentracija, koja je u pozorištu najvažnija. Kad si dobro utreniran, sa lakoćom nastupaš na koncertu.
- Gledao sam puno koncerata. Kada sam u Londonu gledao Eksplojtid u jednom malom klubu, pokupio sam fazon da se bubnjar popne na stolicu i skoči na bubnjeve... doduše, taj bubnjar je bio toliko pijan da je stalno padao sa stolice. Srećom da je zid bio iza njega pa ga je zadržavao. Kupovao sam razne fazone, spajao sam s nekim elementima koje sam učio na FDU - tako se dobije čista dramaturgija i zanimljiv koncept koncerta. ČAČAK: Bora kaže da mu je ostala ona „provincijska tvrdoglavost“.
- Da bi u malom mestu uspeo, moraš da budeš takav i još da ideš drugim, neutabanim stazama. Ovde u Beogradu je drugačije. Ovde je centar, i imaš sve. Tu je TV, tu je radio, tu su mediji.
Svoje najveće trenutke Bora je doživeo u Beogradu, gde živi već tridesetak godina. „Ali zbog toga se nisam odrekao svog rodnog Čačka“, kaže.
- Kada sam došao u Beograd, nisam mogao da se sastavim prvih godinu dana. Nikako nisam uspevao da se prilagodim. Tamo sam navikao da se družimo posle škole, ovde svi odu kući. Čačak je čudo. To je najsrećniji period mog života. Neverovatan grad, sa svojim duhom i svojim pravilima. Ne mogu baš tačno da lociram da li sve što radim onako kako radim proizlazi iz Čačka, ali u svakom slučaju ga ima. U svakom slučaju, čačanski ili ne, to je jedan urbani duh.
- Ovde postoji, slično kao podela na zvezdaše i partizanovce, ljubav prema Dunavu ili Savi. Ja sam za Dunav, jer je veliki i moćan, nepredvidljiv. A tamo samo Morava. Imam prijatelja Batu, živi u Luganu. Kada sam ga posetio jednom, pitam: Koja je ovo reka? On kaže: „Morava“. Za njega je svaka reka Morava.
Bora je pohađao više razrede gimnazije u Petoj beogradskoj, čuvenoj po strogosti i zahtevnosti. Kaže da je čačanska gimnazija bila još zahtevnija. „U Beogradu sam učio kampanjski a dobio sam 11 petica iz 13 predmeta.“
- Moj pokojni profesor srpskog je moje pismene pokazivao za primer kako treba pisati. Kada su im kasnije signalizirali da sam iz čačanske gimnazije bio izbačen, skupljao sam trojke.
ISTOK I ZAPAD: Bora Đorđević je zahvaljujući muzici obišao čitav svet. „Ni sam ne znam gde sam sve svirao.“ Sedamdesetih je sa svojom grupom Suncokret svirao u SSSR-u kao predstavnik omladine. „Pre puta smo imali posebne pripreme u zgradi CK, da budemo na nivou, da ne nasedamo na provokacije i slično.“
- Bila je strašna, ruska zima u Ukrajini. Pre puta u mesto Krivi Rog, gde je trebalo da sviramo, odlučili smo da ne pijemo. Ali, pritisak da pijemo je bio strahovit. Ukrajinci zdravice imaju svaki čas. I to onako - „za prijateljstvo naša dva naroda“, i popiju do dna na eks, pa „za ljubav u svetu“, „za mir u svetu“, za ovo, za ono, zdravica kol’ko ‘oćeš. Dobro smo se podnapili. Posle smo im objasnili da mi pijemo polako i da se gledamo u oči tokom zdravice. Odemo na večeru i sećam se da sam posle na bilijaru jednim udarcem uspešno pocepao čoju.
- Imali smo reklamne sličice na kojima je Snežana Jandrlić bila u kimonu. Jedan od, takođe pijanih, policajaca u civilu kojima smo bili okruženi bio je džudista. Hteo je da joj pokaže neki zahvat i polomio joj ruku. Ona nije ni bila svesna toga. Sutradan drama, slomljena u ramenu, odvedemo je kod doktora, on joj stavi gips, a vođa puta, neki Vitalij, plače. Trebalo je da se vratimo u Kijev, gde će da nas primi predsednica omladine Ukrajine, koja je, usput, imala tada 65 godina (!). Ona se raspitivala kako je bilo u Krivom Rogu. Mi smo kazali, sve je OK, a za Snežaninu ruku kažemo da se to slučajno desilo i tako spasismo glavu Vitaliju. Bilo je vrlo jebeno vreme.
- Na jednoj manifestaciji u Bugarskoj, kad je Čorba bila u najboljim danima, hteo sam da pozovem kuću, bilo je - čekajte vezu. Dva sata sam čekao, stalno odgovaraju - čekajte. Zamalo da zakasnim na autobus koji treba da nas odveze na svirku. Bugari, naravno, nemaju pristup u te hotele, što je nekim članovima benda jako teško palo, nisu mogli da privedu ništa. U prvom redu, svesni omladinci. Posle prve pesme, dobijemo pristojan aplauz. Posle druge počinju da cupkaju, na trećoj ustaju. Omladinski rukovodioci ih mrko gledaju, ali počeli su da skaču, i više niko nije mogao da ih zaustavi. Rokenrol je bio suviše moćan. Rokenrol je srušio komunizam. Koncert nije prekinut, ali kasnije je bilo dozirano kad ćemo se pojaviti i svirka nam je bila ograničena.
Bora je mnogo puta nastupao na Zapadu, uglavnom u klubovima Jugoslovena, i na poziv dijaspore. „Uvek smo odlično primljeni“, kaže. Više puta su svirali u Londonu.
- To su bile sale koje primaju oko 600 ljudi i uvek smo dobro prolazili. Sada ćemo svirati u klubu „Hipodrom“, koji prima više od 1.000 ljudi.
Bora kaže da se rado seća Johanesburga.
- Mnogo mi se dopada Južna Afrika, neverovatna zemlja. Kad smo prvi put svirali tamo, zalutala na svirku dva Engleza. Oni su videli gomilu ljudi koji skaču, zezaju se, vesele se, igraju na stolovima. Jedan od njih mi je posle kazao: „Šteta što ne razumem reči, vidim da ti je dobra muzika“. Shvatili su prenos energije. Bilo gde u svetu, u SAD, Australiji, ljudi se zaprepaste kad vide da u nekoj Jugoslaviji, za koju nisu ni čuli, postoji neki bend koji dobro svira. Obično tako reaguju ljudi koji nam rade zvuk. I to se svuda ponavlja. Najlepše je kad se na koncertu nađe neko od domaćih ljudi i kaže da je oduševljen.
CRNI MERCEDES: Bora je zbog svojih pesama imao velike simpatije slušalaca, što se nije uvek dopadalo političarima i pratećim „strukturama“. Tako je zbog pesme „Crni mercedes“ dva puta morao na sud zbog „povređivanja socijalističkih i patriotskih osećanja građana“. Oba puta je bio oslobođen. „Svaka čast sudijama, hvala im“, kaže.
- Prvo suđenje u Beogradu je bilo opasnije i nije imalo publicitet. Onog dana kada je podignuta optužnica, javila su se tri, četiri advokata telefonom, želeli su da me besplatno brane.
U Baru je suđenje bilo manje opasno, a dobilo je veći publicitet.
- Nastupao sam na Barskom ljetopisu i takođe govorio „Crni mercedes“. Nije moglo da se objavi ovde, nije moglo u Bosni, Makedoniji, Hrvatskoj, ali „Helidon“ je objavio kasetu „Bora priča gluposti“, na kojoj se nalazi ta pesma. Ona je i danas njihovo najprodavanije govorno izdanje. Prodata je u momentu kada je krenulo suđenje u 50.000 primeraka. Ja sam tražio da 50.000 ljudi dođe da svedoči i da se suđenje održi na stadionu. Međutim, sudija me je oslobodio, svaka mu čast. Kasnije je postao ministar policije Crne Gore, a zatim ambasador. Postali smo prijatelji. Sve vreme sam se osećao vrlo neprijatno. Ja sam stajao iza svake svoje reči, kao što i danas stojim. Nisam osećao strah, bio je to samo jedan vrlo, vrlo neprijatan osećaj. Moj životni moto je - ko ovde ne poludi, taj nije normalan.
- Mi smo prvi počeli da pričamo jasno ono što mislimo. Mislim da je to najveći doprinos Riblje čorbe, pomerili smo standarde u tom smislu. Naravno, na sve to je uticala i muzika.
O NIŠU I LOZI: Zbog zdravstvenih problema, Bora već duže ne pije. Dok je pio, u ugovoru o nastupu obavezna stavka je bila da mu organizator obezbedi sedam decilitara loze i flašu kisele vode.
- Kad počne da smeta, više nema smisla. Kad sam bio mlađi, imao sam tu osobinu da, kad dođem pijan, promenim „kanal“, uradim posao najbolje moguće i posle toga se vratim u „normalno stanje“. Kasnije, više nisam mogao da se kontrolišem. Jednom sam umesto „s konja gazda maše“, kazao „s konja mazda gaše“. Desilo mi se da u Nišu, tamo imam veliku familiju, tri strica, svratim kod svakoga od njih i popijem kod svakog. Doneli su me u halu na svirku. Kazao sam: Drago mi je da sam kod vas u Kragujevcu, a Miša mi dobaci - „U Nišu smo, pederu!“ Ja se odmah setio kako je zbog takve stvari najeb’o Žika Bajagin u Zaječaru, i ispravim se istog momenta: Zezam se, naravno, znam da smo u Nišu. Jedva se izvukosmo. Lekari i jetra su odlučili da prestanem da pijem. Ipak, više jetra. Sad se osećam glupo dok pijem ovo bezalkoholno pivo. I njega ću da batalim. Preterano sam se ugojio.
PORODICA I PRIJATELJSTVO: Bora kaže da ne postoji mnogo stvari za kojima bi žalio. „Uvek smišljam neke budalaštine.“ Kaže da se s nekim stvarima igra, s nekim ne. „Ne igram se sa poverenjem ljudi, a da ne govorim o porodici.“
- Žao mi je jedino što nisam napravio više dece. Deca su toliko zlatna. Sve bih ih priznao i sve bih ih izdržavao. Ona su me na neki način promenila. Porodica me čuva da ostanem normalan, da budem čvrsto nogama na zemlji i da ne budem sebičan.
O svojim simpatijama za predsednika SRJ Vojislava Koštunicu, Bora kaže da je to prijateljstvo od ranije.
- Koštunica je moj drug, prijatelj. To je, pre svega, privatno druženje. Svako ima pravo na svoje političko mišljenje, kao što drugi imaju pravo na svoje zablude.
- Prošlo je vreme dokazivanja. Divan je osećaj kad ne moraš da se takmičiš, kad si samo svoj. Mnogo je opuštenije. Na početku nisam ni pomišljao da ću da uradim sve ovo. Moram da kažem, nije lako uživati tako veliko poverenje ljudi koje ima Čorba. Poverenje se teško dobija a lako se gubi. Vidim da ima sve više klinaca sa istetoviranom ribicom. Ponosan sam na to što su, kad izađem na ulicu, ljudi dobronamerni prema meni. Ne kažu - „eno ga onaj peder“. Ako nisam u pravu, kažu mi u oči, i prodiskutujemo o tome. Nema mržnje, to je najvažnije. Uvek se osećam neprijatno kada me posmatraju kao zvezdu. Najviše mi to smeta. Ljudi koji me znaju prilaze mi najnormalnije, jer sam i ja običan čovek sa svim svojim problemima. Žuto piškim, braon kakim. I smrde mi noge.
