http://www.danas.co.yu/20021116/vikend_frame.htm
DANAS
VIKEND subota-nedelja, 16-17. novembar 2002.
Zoran Panovic
Srbija i Crna Gora izmedju drzavotvornosti i drzavovoljnosti
Provizorijum kao sudbina
Drzavotvornost nije kao plivanje i voznja bicikla. Te dve vestine jednom
naucite i nikada vise ne zaboravljate. Drzavotvornost je vestina, ili
instinkt, koji se vremenom stice, ali isto tako on moze da se izgubi
Sta bi tek radili clanovi famozne Ustavne komisije, koji treba da
usaglase tekst jos famoznije Ustavne povelje, da su se kojim slucajem
nasli u poziciji vecnika AVNOJ koji su se "po sumama i gorama" probijali
do Jajca ne bi li demonstrirali jak stepen drzavotvornog nagona? Ti
vecnici su verovatno imali drzavotvorni doping mnogo jaci od mleka one
koze partizanskog pesnika Vladimira Nazora koja je odrzavala inspiraciju
"Titovog Bodlera". Te "jajacke" analogije uopste nisu besmislene u
godini kada slavimo redak jubilej - 110 godina od rodjenja Josipa Broza
Tita (7. maj 1892) - i kada imamo sanse da jos jednom proslavimo 29.
novembar - praznik ideoloske nostalgije i neideoloskog svinjokolja.
Iako se u sredu drzavovoljni Vladan Batic sa svojim poslanicima u
Vecu gradjana saveznog parlamenta iz petnih zila zalagao da se raskrsti
sa "jajackim" kontinuitetom, poslanici takodje drzavovoljne
Socijalisticke narodne partije, glasali su protiv. Bizarnost oko 29.
novembra, mozda bi bila i simpaticna da ne pokazuje jednu mnogo goru
lakrdiju - nesposobnost politickih elita Srbije i Crne Gore da formiraju
iole ozbiljnu drzavu, ili da se bar na ozbiljan nacin razidju.
INCESTUOZNA KOALICIJA
Drzavotvornost nije kao plivanje i voznja bicikla. Te dve vestine
jednom naucite i nikada vise ne zaboravljate. Drzavotvornost je vestina,
ili instinkt, koji se vremenom stice, ali isto tako on moze da se
izgubi, kao sto atrofira i neka drzavna ideja ili tvorevina njime
inicirana. Svakodnevno slusajuci besomucne drzavotvorne fraze, stice se
utisak da su i Srbi i Crnogorci (da ne pominjemo i ostale), odnosno
njihove "elite" drzavovoljni, ali ne i drzavotvorni istorijski akteri,
sto mora da izazove jaku frustraciju. Nesto kao jak seksualni nagon koji
ne moze da se realizuje, ili ga iz te nemoci "incestuozne koalicije"
realizuju na perverzan nacin, preko svojih gradjana iz cijih dzepova se
ipak finansira taj "ustavotvorni" cirkus na relaciji Beograd -
Podgorica.
Dok se clanovi Ustavne komisije ponasaju kao da su melanholicni
"moreplovci" iz one pesme Olivera Dragojevica "ko brod u boci putujem",
sa svim vremenom ovoga sveta, obicni gradjani su do granice strpljenja
iritirani probijanjem svih tolerantnih rokova da se donese Ustavna
povelja. Umesto u drzavi, gradjani i dalje zive u entitetu ili
provizorijumu, kao njihovoj sudbini. Sramota sto jos nismo u Savetu
Evrope jer domaci politicki agensi ne umeju, ili ne zele, da taj fluidni
entiet institucionalno formatiraju, jos je veca utoliko sto se radi o
blamazi pred Evropskom unijom kojoj zdusno porucujemo da se Beogradskog
(ne)sporazuma necemo drzati bas "ko pijan plota".
Na momente se stice utisak da clanovi Ustavne komisije i centri moci
koje oni repezentuju, stvaraju Platonovu idealnu drzavu sa njenim
"hraniocima i rukotvorcima", "braniocima" i "filozofima", onim
najmudrijim ljudima koji treba da vode tu drzavu. Ali, ako i zanemarimo
utopiju, zbog zajebantskog pristupa drzavi, ne bi mozda bilo lose
podsetiti "ustavotvorce" da je Platon govorio kako je konstitucija
drzave jedan od nacina da se resi problem uskladjivanja licnih i opstih
interesa. To je ovde izgleda nemoguce, jer mnogi "licni" interesi su u
raskoraku sa "opstim", tako da "centrima moci" vise odgovara kompromisna
feudalizacija moci, u kojoj svako ima svoje parce vlasti, svoj feud, i
gde, na primer, SNP moze da bude vecita crnogorska opozicija, ali i
"drzavovoljni" savezni zamajac. U takvom provizorijmu raspodele moci i
dogovorne politike, nebitni su i ustav i parlament.
I bez njih svicu zore. I to se sve dogadja posle svih onih kafanskih
nebuloza o kultu drzave kod Srba i obnovi Dusanovog carstva kroz stihove
"do Mostara sve Srbija stara, od Mostara i nova i stara". Danas, kada je
unitarna iluzija Srbije kao "Pruske na Balkanu" i "Pijemonta srpstva"
rasprsena i kada postoji prilika da se formira normalna, realna, drzava,
nesposobnost politickih elita pokazuje se u svoj svojoj aroganciji.
Pitanje mozemo da radikalizujemo: Cak i kada bi se sinhronizovano
raspisali referendumi za nezavisnu Srbiju i Crnu Goru, ostaje velika
sumnja da bi "ustavobranitelji" i tu pretpostavljenu referendumsku
drzavovoljnost mogli da materijalizuju u drzavotvorni proizvod. Jer onda
bi "licni" interesi morali da popuste pred "opstim". A, zar je to moguce
u entitetu u kome mafija i politika nikako da se rastave.
ILUZIJA O LIDERSTVU
Pored te prepreke, na putu do drzave postoje i one ideolosko -
nostalgicne barikada, jer u glavama mnogih ovdasnjih politicara vlada
prava konfuzija motiva, ili kako uskladiti realnost i svoje
"romanticarske" vizije i mesijanske komplekse. Neko preko postojeceg
provizorijuma po inerciji simulira svoju pansrpsku opsesiju (daj sta
das), drugi na infuziji hrane ideoloski resantiman, treci igrajuci se
"kauboja i Indijanaca" glume drzavnike i reformatore. Evropa je odustala
od eutanazije i logicnog kraja SFRJ insistirajuci na redefinisanju
provizorijuma za jos tri godine. Cak i relativno normalni politicari
zele da naprave drzavu koja je "lider na Balkanu", ovoga puta u pametnim
stvarima, a da pri tom zaboravljaju da je ovaj prostor nekakav lider u
medjunarodnim odnosima bio samo jednom i to (ma koliko danas nekome
zvucalo smesno), u vreme Tita kroz politiku "nesvrstavanja".
Opet se ne pristaje na normalnu, "poluperiferijsku" drzavu, koja cak
moze da postane i dosadna, kako je, inace, i obecao Kostunica. Trazi se
novi metafizicki izraz drzavovoljnosti kao da reformski politicari nisu
svesni da rasparcani i iznivelisani prostor eks YU vise nece imati
"lidera", bar dok NATO pakt bude "integrativni faktor" koji kompenzuje
nekadasnju funkciju Titovog autoriteta i njegove JNA: preventivno
pacifikovanje sukoba i cuvanje medjuetnickog mira. Dva susedna
protektorata su pravi primer za to. Od NATO pakta valja ocekivati i
suptilne instikte za "asimetricnost" koja bi podrazumevala i
racionalizaciju drzavovoljnosti Kosova.
Recidivi Miloseviceve degradacije drzave i njenih institucija,
restauratorska drzavovoljna misija Mila Djukanovica, kosovski
drzavovoljni status kvo, egzibiciona drzavovoljnost Nenada Canka,
"specijalni odnosi" sa Republikom Srpskom, Baticev referendumski
"izolacionizam" (Srbija, moja dezela), Kostunicina opsesivna
ustavotvornost, Djindjicevo tretiranje drzave kao upravog odbora, ljubav
prema beogradskim Terazijama epskih kadrova iz SNP... Nije to lako ni
uskladiti, a da se istovremeno ocuva i kontinuitet Srdje Bozovica,
fenomena Savezne skupstine. Srecom tu je medjunarodna zajednica koja se
ipak na ovim prostorima uvek najvise pitala.
Njena konstruktivna reinterpretacija "doktrine ogranicenog
suvereniteta" Leonida Breznjeva je garant za institucionalno
disciplinovanje (ultimatum) nestasluka Voje, Kize, Mila, Vladana, Pedje,
Miska i ostalih "drzavnika" koji nas podsecaju da je proslo Titovo vreme
i da sada oni prave drzavu kao kada deca prave "Sneska belica" koji
postoji samo dok postoji sneg, sta god pod snegom podrazumevali. Ipak,
je u pravu bio advokat Srdja Popovic kada nedavno negde rece da su ovi
pomenuti za Tita ipak balavurdija.
OGRANICENI SUVERENITET
Ali, nije Breznjev patentirao "ograniceni suverenitet". Maksimum
koji je Srbija mogla da postigne pod knezom Milosem bio je status
autonomne knezevine iako je vec uveliko bila zrela za nezavisnost. To
tada velike sile nisu dozvolile. Dozvolile su tek 1878. Mozda nije lose
podsetiti da ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade Srbije Jovan
Ristic, predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu, nije mogao cak da
udje u sobu u kojoj se o tom odlucivalo, nego je sedeo u hodniku. Ali,
onda je proces drzavotvornosti u Srbiji isao u korak sa evropskim
trendovima, za razliku od Milosevicevskog etatistickog rikverca u ambis
mitologije i provincijske arogancije iz koje nas sada, gle istorijske
ironije, konopcem izvlaci Solana, kao utopljenike koji se dave u
plicaku.
Poruka iz Brisela je jasna. Portparol visokog predstavnika Evropske
unije za spoljnu politiku i bezbednost Kristina Galjak, izjavila je
sredinom nedelje da EU ima tri kljucne poruke za Srbiju i Crnu Goru. Ona
je precizirala da se radi (pazite na formulaciju) "o neophodnosti i
hitnosti" usvajanja Ustavne povelje, znacaju uspeha predstojecih
predsednickih izbora u Srbiji i o neophodnosti "minimuma saradnje"
izmedju politickih stranaka u Srbiji da bi se doslo do konsenzusa o
najznacajnim pitanjima koja se ticu buducnosti zemlje. Britanski
ambasador u SRJ Carls Kraford pre neki dan je boravio u Niksicu (ne zbog
piva) i podsetio nas da je "krajnje vreme da u Jugoslaviji neka otvorena
sporna pitanja budu sto pre zatvorena". Znaci, noge ne smeju da vire
ispod duseka.
Ako je Markes mogao da napise "Sto godina samoce" valjda ce i ovi
nasi ustavni vagabundi poroditi tu Povelju, a ako su uspeli oni
predsednicki izbori u takozvanoj Republici (srpskoj) Krajini izmedju dva
Milana (Babica i Martica), pa valjda ce i ovi.
I tako, jednom prilikom rece Nikson kako on sa Titom razgovara samo
o svetskoj politici, o odnosima Istok - Zapad, detantu, a da ostale
problemcice resavaju njihovi saradnici na nizim nivoima. Rece i da je
Tito u rangu Cercila, Adenauera, Ajzenhauera, Staljina i De Gola. E,
deco, deco. I vi hocete da pravite drzavu, ko da je drzava "Snesko
belic".
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
