http://www.nin.co.yu/cgi-bin/printpage?filename=/2002-11/21/26050.html
NIN, 2708, 21.novembar, 2002.
Politika:
Tri puta za Kosovo
Mihael Stajner izlozio je plan za konacno resenje kosovskog pitanja,
iako u UN govore da je to njegovo licno misljenje
Iako srpsko-albanski susreti u organizaciji americke nevladine
organizacije "Projekt za etnicke odnose" (PER) nisu bili nepoznati ni u
Milosevicevo vreme (prvi skup ove vrste odrzan je jos juna 1995. godine
u Beogradu), svaki od njih privlacio je veliku paznju medija kao
svojevrstan barometar meduetnickih odnosa. Suprotno ocekivanjima Alena
Kasofa i njegovog malog tima iz Prinstona, koji su ih zamislili kao
mesto na kome ce se medusobne razlike suzavati, ove skupove u to vreme
je pratila fama da nagovestavaju neke od dramaticnih prekretnica u
srpsko-albanskim odnosima kakav je, na primer, bio rat na Kosovu i
Metohiji 1998-1999. godine. Neposredno po zavrsetku rata PER je
organizovao susret u Vuljagmeniju, nedaleko od Atine, po novom obrascu
koji vise nije obuhvatao samo Srbe nego i sve druge albanske susede koji
imaju veze s "albanskim pitanjem".
Na proslonedeljnom susretu koji je odrzan u svajcarskom gradu
Lucernu ekipa iz Prinstona je nadmasila samu sebe jer su se za
konferencijskim stolom nasli gotovo svi oni koji nesto predstavljaju u
albanskoj politici u Albaniji, na Kosovu i Metohiji i jugu Srbije, u
Makedoniji i u Crnoj Gori. S izuzetkom Ibrahima Rugove koji ni ranije
nije prisustvovao ovakvim razgovorima i kontroverznog Adema Demacija,
koga i mnogi njegovi sledbenici smatraju covekom proslosti, zapazeno je
odsustvo samo Vetona Suroija i jos nekolicine albanskih aktera cije je
prisustvo u ovakvim dijalozima do sada bilo neizbezno. Kako je, u
meduvremenu, doslo i do odredenih pomeranja na albanskoj politickoj
sceni konferencija u Lucernu bila je prilika i za promociju nove
generacije albanskih politicara.
Novi lideri
Medu njima najzanimljivije su bile pojave Bajrama Redzepija,
premijera u vladi Kosova, koji postaje sve ozbiljniji kandidat za ulogu
glavnog lidera kosovskih Albanaca (naspram predsedniku Ibrahimu Rugovi)
i Alija Ahmetija koji je na nedavnim izborima u Makedoniji pobedio
harizmaticnog Abdurahmana Dzaferija (za koga mnogi veruju da je u
albanskim nacionalnim krugovima preuzeo ono mesto koje je godinama
zauzimao tragicno poginuli Fehmi Agani). Pored Albanaca, za okruglim
stolom nasli su se ucesnici iz Beograda, Podgorice i Skoplja, kao i
svajcarski ministar spoljnih poslova Johanes Dajs, njegov rumunski
kolega Mirca Dan Doana, Mihael Stajner sa svojom ekipom, predstavnici
OEBS-a, Evropske unije, Saveta Evrope, NATO-a, Pakta za stabilnost i
americki ambasadori u regionu.
O atmosferi koja je vladala na skupu najbolje su govorila
razdragana lica albanskih politicara i nesto manje vedra lica njihovih
suseda koji su se nasli oci u oci sa sve bolje uigranom albanskom
reprezentacijom koja nije skrivala novostecenu samouverenost i uverenje
da konacno vetrovi istorije duvaju u jedra albanskog nacionalnog pitanja
na Balkanu i da iza sebe imaju mocnu ruku najmanje jedne od vodecih sila
savremenog sveta. Mnostvo novinara, zajednicki snimci albanskih
politickih prvaka iz razlicitih balkanskih zemalja i odusevljeni docek
lokalnih Albanaca (poznavaoci tvrde da je albanska dijaspora u Lucernu
bila jedno od glavnih uporista OVK), upotpunjavali su atmosferu koja je
od cetvrtka do nedelje vladala u hotelu "Svajcerhof".
Ministar inostranih poslova zemlje-domacina Johanes Dajs u svojoj
uvodnoj reci bio je vrlo precizan navodeci da interes Svajcarske i njen
vidljiv angazman u regionu potice od cinjenice da u ovoj zemlji danas
zivi i radi cak 350 000 ljudi s prostora bivse Jugoslavije koji su pored
svog znanja i rada doneli i svoje razmirice i priblizili ovu zemlju
Balkanu vise nego ikada ranije u njenoj istoriji, zbog cega je
Svajcarska do sada ulozila preko milijardu franaka pomoci dok ce taj
iznos samo ove godine iznositi oko 200 miliona svajcarskih franaka.
Uprkos tome sto na Balkanu poslednjih godina zapaza nesumnjive pozitivne
trendove, zvanicni Bern ne skriva svoju zabrinutost zbog stanja ljudskih
prava, mnostva izbeglica i interno raseljenih lica, odsustva vladavine
prava, rasprostranjenosti kriminala i korupcije, slabosti administracije
("viska politike i manjka uprave") i sl. Zbog toga Dajs smatra da pravi
izazovi tek predstoje pocev od sprovodenja rezolucije SB UN 1244 i
Ohridskog sporazuma u celini preko povratka izbeglih i raseljenih, do
"otvaranja dijaloga izmedu Beograda i Pristine".
Pored svajcarskog ministra inostranih poslova jedini ucesnik koji
je imao privilegiju da se obrati ucesnicima uz prisustvo medija (pa,
prema tome i da bude citiran po imenu) bio je specijalni predstavnik za
Kosovo Mihael Stajner koji je u Lucern dosao s govorom koji je prvi put
izlozio 12. novembra na Humboltovom univerzitetu u Berlinu i koji je, u
meduvremenu, postao predmet intenzivnih analiza u mnogim ministarstvima
inostranih poslova. U dokumentu pod naslovom "Tri puta za Kosovo"
Stajner daje svoje videnje procesa koji medunarodna zajednica vodi na
Kosovu i, sto je vaznije, pitanja konacnog statusa Kosova. Njegova ocena
glasi da je angazovanje medunarodne zajednice posle 1999. bilo uspesno i
da se mora privesti "evropskoj zavrsnici". On smatra da je medunarodna
intervencija od 1999. godine prosla kroz tri faze. U prvoj je
NATO intervenisao "da bi zaustavio nacionalisticke ekscese
predsednika drzave kome se danas sudi". Tokom leta 1999. godine "palica
je presla u ruke UN" koje su Rezolucijom 1244 okoncale prvu i zapocele
drugu fazu u kojoj se "razoreno Kosovo pretvara u funkcionisuce
drustvo". Prema Stajnerovom misljenju, ova faza ce se zavrsiti novom
rezolucijom UN, povlacenjem UNMIK-a i KFOR-a i "predajom palice"
Evropskoj uniji.
Sumirajuci rezultate medunarodne uprave na Kosovu ("koje se posle
tri godine UNMIK-ove uprave ne moze prepoznati"), Stajner svoje ciljeve
definise na sledeci nacin: "Albanska vecina na Kosovu mora shvatiti da
Kosovo mora postati istinsko multietnicko drustvo. Srpska manjina na
Kosovu mora, zauzvrat, prihvatiti integraciju u to drustvo." On priznaje
da manjine moraju i dalje biti pod zastitom, da Srbi imaju ograniceno
pravo kretanja, da i dalje ima incidenata, da mnogi Srbi koji zele da se
vrate, to ne mogu da ucine i da je "sramota sto i danas u Evropi postoje
enklave koje mora da stiti vojska". Stajnerov slogan glasi "standardi
pre statusa". Buduci status Kosova je otvoreno pitanje ali se, smatra
on, vec danas moze reci sta Kosovo nece biti: prvo, nema povratka na
status ljuo ante, drugo, nema podele i, trece, nema kantonizacije ali ni
"free lance nezavisnosti bez dodatih veza" (sta to, zapravo, znaci,
razumeo je verovatno samo Stajner). Posto naredne dve godine na Kosovu
nece biti izbora, Stajner misli da ovo vreme treba iskoristiti za
"izgradnju funkcionalnog drustva na Kosovu i za normalizaciju odnosa sa
regionom, pre svega sa Beogradom" koji, medutim, "ne sme imati pravo
veta".
Vreme za EUMIK
Stajner svoje izlaganje zakljucuje analizom predstojeceg sirenja
EU koja ce okruziti "zapadni Balkan" i pretvoriti ga u enklavu unutar
EU. Zboga toga bi UNMIK uskoro trebalo zameniti EUMIK-om, negde oko
2004. godine. Zanimljivo je primetiti da je Stajner kao jedan od glavnih
problema u uspostavljanju dijaloga sa Beogradom naveo nejasne signale
koji poticu iz sukoba na srpskoj politickoj sceni.
U izlaganjima Albanaca dominirale su tri teme. Prvo, posle
intervencije NATO-a i dolaska UNMIK-a, Kosovo je "brzo napredovalo,
uspostavilo demokratske institucije a Albanci su postali faktor
stabilnosti na Balkanu". Drugo, uprkos napretku, glavni problem Kosova
je sto neresen konacni status onemogucava pristup medunarodnim
finansijskim trzistima i resavanje akutnih privrednih problema. Trece,
postoji problem raseljenih lica ali da bi se on resio, "vlasti u
Beogradu moraju ubediti kosovske Srbe da prihvate nove realnosti i
odustanu od dvojne vlasti". Uporedujuci polozaj kosovskih Srba koji su
"bez borbe dobili ono za sta su Albanci u Makedoniji morali da se
izbore", oni ukazuju da 10 odsto manjina ima 30 mesta u parlamentu i da
se od Albanaca trazi da ispune kriterijume "koje niko nije trazio od
Slovenaca, Hrvata, Bosanaca i Makedonaca". Iako su organizatori bili
misljenja da "albanski nacionalizam vise nije u modi na Zapadu", pitanje
"velike Albanije" ili, barem, "velikog Kosova" nije se moglo izbeci i na
njega je vecina (iako ne i svi) albanskih politicara reagovala tezom da
se radi o "himeri" koju su smislili oni krugovi u susednim zemljama koji
zele da uguse "borbu Albanaca za ljudska prava".
Ono sto se, medutim, na ovoj konferenciji prvi put culo, bila su
upozorenja albanskih lidera da su oni prosle godine "zapoceli rat u
Makedoniji da bi zastitili svoja prava i da nece oklevati da to ponovo
ucine ukoliko Skoplje ne bude primenjivalo Ohridski sporazum". Od njih
se moglo cuti da se i SFRJ raspala posle albanskih demonstracija na
Kosovu i Metohiji 1981. godine jer "nije vise mogla da resava albansko
pitanje" sto je novo u ovakvim debatama posto se do sada takva uloga
pripisivala iskljucivo Slobodanu Milosevicu i vezivala za Osmu sednicu
CK SK Srbije 1987.
U Lucernu se moglo jasno videti koliko su pat-pozicija u odnosima
Beograda i Podgorice i neuspeh predsednickih izbora u Srbiji oslabili
medunarodni polozaj zemlje i da bi eventualni neuspeh ponovljenih
predsednickih izbora prakticno eliminisao Beograd kao iole znacajnog
aktera na Balkanu. Srpsko-albanski odnosi protekle tri godine isli su
krivudavom linijom ali su se ipak pomerili s mesta gde su bili 2000.
godine. Dobro je bilo to sto su diplomatski odnosi izmedu Beograda i
Tirane ne samo obnovljeni nego su upravo i podignuti na ambasadorski
nivo (bez obzira sta o tome mislili razni "diplomatikusi" u stampi), sto
je kriza na jugu Srbije resena uz pomoc NATO-a (sta bi se dogodilo da je
prethodni rezim ostao na vlasti, nije tesko pretpostaviti), sto je u tri
opstine postignut zavidan nivo politickih prava Albanaca i sto su
Beograd i kosovski Srbi smogli snage da se ukljuce u politicke procese
na Kosovu.
Severna Mitrovica
Lose je, medutim, to sto se od oko dve stotine hiljada interno
raseljenih Srba na Kosovo i Metohiju vratilo svega nekoliko stotina,
odnosno, manje od jedan odsto (taj procenat u slucaju Bosne i
Hercegovine prema najnovijim podacima iznosi 60 posto a u slucaju
Hrvatske 17 posto). Albanci severnu Mitrovicu i dalje vide kao glavni
problem uprkos tome sto je juzni deo grada, u kome zivi 60 000
stanovnika, potpuno etnicki ociscen i sto je severni deo grada, u kome
zivi 11 000 Srba, 3 000 Albanaca i 1 000 ostalih, poslednja velika
multietnicka enklava na Kosovu. U tom svetlu i dualizam vlasti na severu
deluje kao poslednja brana konacnom etnickom ciscenju Kosova i sto se u
sustini ne razlikuje mnogo od paralelnih organa vlasti kojima su
kosovski Albanci devedesetih godina odgovorili na Milosevicevu
represiju. Svojevrsni kuriozitet konferencije u Lucernu bio je da su ove
argumente bili spremni da cuju jos jedino americki ambasadori u regionu.
Otuda nema ni mnogo razloga za ljutnju zbog najnovijeg papira
specijalnog izaslanika za Kosovo koji utire put resavanju konacnog
statusa Kosova (za koji se u krugovima oko generalnog sekretara tvrdi da
odrazava Stajnerovo licno misljenje i da nije bio predmet diskusije u
UN). Dosadasnje iskustvo sa specijalnim izaslanicima za Kosovo govori da
su oni uglavnom nastojali da pronadu svoje mesto u postojecem odnosu
snaga i izbegnu sukob s albanskom vecinom koja bi medunarodnu misiju
gurnula u onu poziciju u kojoj je zavrsio Slobodan Milosevic. Drugim
recima, Srbi na Kosovu su imali onoliko koliko je Beograd uspevao sebe
da nametne kao relevantnog partnera i gubili onoliko koliko je slabila
medunarodna pozicija Beograda i to bi mogla biti i glavna poruka
Stajnerovog novog predloga. Zaokupljena sama sobom, srpska politicka
javnost nije primetila cak ni neke od veoma vaznih prilika kakva je bilo
nedavno objavljivanje izvestaja Saveta Evrope o stanju ljudskih prava na
Kosovu koji nije stedeo ni sam UNMIK i koji je u danasnjim okolnostima
ponudio retku priliku da se ublazi tragedija stotina hiljada kosovskih
prognanika. Takve prilike Albanci tokom prethodnih desetak godina nisu
propustali.
PREDRAG SIMIC
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
