Odakle si ti, mali?
Pamtim jednu anegdotu iz bezbrizne knjizevnicke mladosti, sredinom sedamdesetih proslog stoleca, kojom se uveseljavao uzi krug prijatelja. U rukopisu romana tada jos mladog pisca, koji je lektor dobio na citanje, dva junaka srecu se na palubi broda nasred okeanske pucine. Jedan ce upitati drugog: "Da li i vi plovite istim brodom?"
Nekoliko godina kasnije, kad god se ista grupa, pomalo zlobno, prisecala te prozne besimislice, pokusavao sam da kazem da nije rec samo o gluposti ("sindrom kneza Miskina" i u govoru i u ponasanju), vec o autorovoj fascinaciji konvencijama, bar onim koji nisu poznati u njegovom zavicaju. Kako bi nepoznati ljudi, inace, prilazili jedni drugima, ako se ne bi koristili upravo alatom za otvaranje komunikacije, a to su upravo konvencije. "Knjizevnost ne trpi tu vrstu banalnosti", ubedjivao bi me pisac, koji je i po ponasanju, i po literaturi bio i drugaciji, ali i darovitiji.
Vec godinu i po dana sluzim, radim i zivim u svetu gde su konvencije glavne sprave za bilo koji oblik komunikacije - od protokola do sadrzajnih pregovora. Sva diplomatska saopstenja, obavestenja, posta, pocinju i zavrsavaju se konvencionalnim frazama; ponasanje, stajanje, sedenje, oslovljavanje, sve to radi se po odavno utvrdjenim pravilima, a sva pravila su, u stvari, sluzbeni prevod bon tona najuctivijeg od svih postojecih svetova.
Za relativno kratko vreme, naucio sam da postoje ljudi kojima te uctivosti prijaju do tacke kada pocinju da ih primenjuju i u privatnom zivotu, postoje i oni sto ne haju mnogo za njih, ali verujem da je najvise onih koji ih se pridrzavaju kao odredjenih pravila sluzbe i sluze se njima sve dok imaju odgovarajucu uniformu na sebi. U svakom slucaju, u diplomatskom svetu konvencije vaze i primenjuju se cak i kada u taj svet dodju uljezi koji predstavljaju nocnu moru za protokol.
Da li uvek vaze? Pre nego sto odgovorim na ovo pitanje, napravicu kratak izlet. Oduvek me je interesovala spoljna politika, pa sam poslednjih nekoliko godina ucestvovanja u politici, pomalo na svoju ruku, posecivao nekoliko svetskih politickih cenatara. Trudeci se da razumem promene u svetu, uceci o novim procesima, posmatrao sam i ulogu pojedinca u diplomatiji (i politici). Za trenutak, tu ulogu nazvacu "diplomatskim paradoksom".
Diplomate ne donose kljucne odluke, niti imaju uticaja na unutrasnju politiku. Njihovo delovanje se pre vidi kao reprezentativno ili interpretativno. Pa ipak, u poslednjih desetak godina, svidjali se oni nama ili ne, nekoliko njih se jasno individualno profilisalo u tom zanatu, tako da su dali i licna obelezja sluzbi koju su vrsili ili, cak, poslovima koje su obavljali pred planetarnim medijima. Takodje, licni odnosi medju politickim ili diplomatskim prvacima znatno uticu i na valjanost odnosa, razume se, tamo gde su odnosi inace uredjeni i gde ne postoje krupniji deficiti u unutrasnjoj politici.
I u ovoj tacki vracamo se pitanju o vazenju konvencija. Na licnom primeru uverio sam se da pravila diplomatskog bon tona ne vaze bas u svakoj situaciji i ne primenjuju se bas na svakog diplomatu. Postoji nekad i fina, jedva vidljiva mera ironije kada je rec o titularnom oslovljavanju, pa i samooslovljavanju. Takva ironija moze se uociti kod iskusnijih diplomata zemalja sa duzom diplomatskom tradicijom, a posebno u drzavama gde sistem funkcionise cak i kad covek zataji. Medjutim, i tu vazi jedna konvencija: nikada ne unosi ironicne nijanse pred onima za koje nisi siguran da mogu da ih podnesu ili prepoznaju kao osobenost intelektualne komunikacije.
Upravo sam imao srecu da mi dobrodoslicu u Otavu pozele dobronamerni i prijateljski naklonjeni ambasadori iz zemalja Zapadne Evrope i to u prijatnoj atmosferi i sa postovanjem za talas politickih promena koji je i mene doneo do Kanade. Kako sam imao lep prijem i u domacim politickim krugovima, dobio sam posebnu motivaciju da s velikom energijom krenem u veliku diplomatsku aktivnost. Ipak, opomena je veoma brzo stigla i to upravo od ljudi za koje vec sada sa sigurnoscu mogu da kazem da gaje prijateljsku naklonost i prema zemlji koju zastupam, a mozda i prema licnosti prvog diplomate.
Pocelo je sa neckanjem bivseg nacelnika Gneralstaba VJ da se skloni sa duznosti. Pitanja koja sam dobijao u raznim prilikama nisu bila licno neprijatna koliko za sistem koji zastupam. Nastavilo se u trenutku kada je pocela snazna propaganda za razdvajanje Srbije i Crne Gore. "Izvini", upitali su me jednog dana novi prijatelji, "kako se danas zove zemlja koju zastupas i, uzgred, kada je vas nacionalni praznik?"
Kako da odgovorim da je kod nas na delu jos uvek sleganje tla kao posle zemljotresa, kako da ih uverim da ce nase politicke elite postici saglasnost, kada se danas moze sve doznati o dogadjajima i u najzabacenijim budzacima planete? Konacno, kako da im na razuman i ubedljiv nacin ponovim onu poznatu maksimu da se ljudi ne boje promena koliko se boje gubitaka. Ko ce izgubiti izgradjivanjem ustanova moderne, federalne demokratske drzave i gradjanaskog drustva? Stanovnistvo ili politicke elite koje ne zele da se dogovore?
Dakle, za nas, tacnije za mene, odredjene konvencije ne vaze ili se bar trenutno ne primenjuju sve dok u zemlji koju zastupam ne pocnu da se primenjuju pravila koja vaze u drzavama cije politicke i ekonomske standarde hocemo da dostignemo. Vrhunac je dostignut ponavljanjem i propascu predsednickih izbora. I najvece svetske sile drze se pravila da ne dele ocigledne lekcije cak ni vladama do kojih veoma malo drze. Nekoliko puta, posle propalih predsednickih izbora, dobio sam lekciju da demokratija podrazumeva participiranje i nijedna od licnosti koja mi je upucivala tu pouku nije se trudila da prikrije uciteljski ton kojim mi se obraca.
Krsenje konvencija u mom slucaju primao sam sa izvesnom vedrinom i mirnocom tako netipicnom za novopecenog diplomatu. Ali, to je uglavnom zbog knjizevnosti, tacnije zbog poezije. U Otavi trenutno sluzi nekoliko diplomata koji pokazuju neskriveno divljenje mom poznavanju njihovog nacionalnog pesnistva. Ipak, nije to za utehu. Zbog diplomata koji ce, mozda, doci na nekim drugim talasima posle nas, hocu da kazem da su tuzni ambasadori koji steknu veci ugled od zemalja koje zastupaju.
| Miodrag
Perisic |
|
Pamtim jednu anegdotu iz bezbrizne knjizevnicke mladosti, sredinom sedamdesetih proslog stoleca, kojom se uveseljavao uzi krug prijatelja. U rukopisu romana tada jos mladog pisca, koji je lektor dobio na citanje, dva junaka srecu se na palubi broda nasred okeanske pucine. Jedan ce upitati drugog: "Da li i vi plovite istim brodom?"
Nekoliko godina kasnije, kad god se ista grupa, pomalo zlobno, prisecala te prozne besimislice, pokusavao sam da kazem da nije rec samo o gluposti ("sindrom kneza Miskina" i u govoru i u ponasanju), vec o autorovoj fascinaciji konvencijama, bar onim koji nisu poznati u njegovom zavicaju. Kako bi nepoznati ljudi, inace, prilazili jedni drugima, ako se ne bi koristili upravo alatom za otvaranje komunikacije, a to su upravo konvencije. "Knjizevnost ne trpi tu vrstu banalnosti", ubedjivao bi me pisac, koji je i po ponasanju, i po literaturi bio i drugaciji, ali i darovitiji.
Vec godinu i po dana sluzim, radim i zivim u svetu gde su konvencije glavne sprave za bilo koji oblik komunikacije - od protokola do sadrzajnih pregovora. Sva diplomatska saopstenja, obavestenja, posta, pocinju i zavrsavaju se konvencionalnim frazama; ponasanje, stajanje, sedenje, oslovljavanje, sve to radi se po odavno utvrdjenim pravilima, a sva pravila su, u stvari, sluzbeni prevod bon tona najuctivijeg od svih postojecih svetova.
Za relativno kratko vreme, naucio sam da postoje ljudi kojima te uctivosti prijaju do tacke kada pocinju da ih primenjuju i u privatnom zivotu, postoje i oni sto ne haju mnogo za njih, ali verujem da je najvise onih koji ih se pridrzavaju kao odredjenih pravila sluzbe i sluze se njima sve dok imaju odgovarajucu uniformu na sebi. U svakom slucaju, u diplomatskom svetu konvencije vaze i primenjuju se cak i kada u taj svet dodju uljezi koji predstavljaju nocnu moru za protokol.
Da li uvek vaze? Pre nego sto odgovorim na ovo pitanje, napravicu kratak izlet. Oduvek me je interesovala spoljna politika, pa sam poslednjih nekoliko godina ucestvovanja u politici, pomalo na svoju ruku, posecivao nekoliko svetskih politickih cenatara. Trudeci se da razumem promene u svetu, uceci o novim procesima, posmatrao sam i ulogu pojedinca u diplomatiji (i politici). Za trenutak, tu ulogu nazvacu "diplomatskim paradoksom".
Diplomate ne donose kljucne odluke, niti imaju uticaja na unutrasnju politiku. Njihovo delovanje se pre vidi kao reprezentativno ili interpretativno. Pa ipak, u poslednjih desetak godina, svidjali se oni nama ili ne, nekoliko njih se jasno individualno profilisalo u tom zanatu, tako da su dali i licna obelezja sluzbi koju su vrsili ili, cak, poslovima koje su obavljali pred planetarnim medijima. Takodje, licni odnosi medju politickim ili diplomatskim prvacima znatno uticu i na valjanost odnosa, razume se, tamo gde su odnosi inace uredjeni i gde ne postoje krupniji deficiti u unutrasnjoj politici.
I u ovoj tacki vracamo se pitanju o vazenju konvencija. Na licnom primeru uverio sam se da pravila diplomatskog bon tona ne vaze bas u svakoj situaciji i ne primenjuju se bas na svakog diplomatu. Postoji nekad i fina, jedva vidljiva mera ironije kada je rec o titularnom oslovljavanju, pa i samooslovljavanju. Takva ironija moze se uociti kod iskusnijih diplomata zemalja sa duzom diplomatskom tradicijom, a posebno u drzavama gde sistem funkcionise cak i kad covek zataji. Medjutim, i tu vazi jedna konvencija: nikada ne unosi ironicne nijanse pred onima za koje nisi siguran da mogu da ih podnesu ili prepoznaju kao osobenost intelektualne komunikacije.
Upravo sam imao srecu da mi dobrodoslicu u Otavu pozele dobronamerni i prijateljski naklonjeni ambasadori iz zemalja Zapadne Evrope i to u prijatnoj atmosferi i sa postovanjem za talas politickih promena koji je i mene doneo do Kanade. Kako sam imao lep prijem i u domacim politickim krugovima, dobio sam posebnu motivaciju da s velikom energijom krenem u veliku diplomatsku aktivnost. Ipak, opomena je veoma brzo stigla i to upravo od ljudi za koje vec sada sa sigurnoscu mogu da kazem da gaje prijateljsku naklonost i prema zemlji koju zastupam, a mozda i prema licnosti prvog diplomate.
Pocelo je sa neckanjem bivseg nacelnika Gneralstaba VJ da se skloni sa duznosti. Pitanja koja sam dobijao u raznim prilikama nisu bila licno neprijatna koliko za sistem koji zastupam. Nastavilo se u trenutku kada je pocela snazna propaganda za razdvajanje Srbije i Crne Gore. "Izvini", upitali su me jednog dana novi prijatelji, "kako se danas zove zemlja koju zastupas i, uzgred, kada je vas nacionalni praznik?"
Kako da odgovorim da je kod nas na delu jos uvek sleganje tla kao posle zemljotresa, kako da ih uverim da ce nase politicke elite postici saglasnost, kada se danas moze sve doznati o dogadjajima i u najzabacenijim budzacima planete? Konacno, kako da im na razuman i ubedljiv nacin ponovim onu poznatu maksimu da se ljudi ne boje promena koliko se boje gubitaka. Ko ce izgubiti izgradjivanjem ustanova moderne, federalne demokratske drzave i gradjanaskog drustva? Stanovnistvo ili politicke elite koje ne zele da se dogovore?
Dakle, za nas, tacnije za mene, odredjene konvencije ne vaze ili se bar trenutno ne primenjuju sve dok u zemlji koju zastupam ne pocnu da se primenjuju pravila koja vaze u drzavama cije politicke i ekonomske standarde hocemo da dostignemo. Vrhunac je dostignut ponavljanjem i propascu predsednickih izbora. I najvece svetske sile drze se pravila da ne dele ocigledne lekcije cak ni vladama do kojih veoma malo drze. Nekoliko puta, posle propalih predsednickih izbora, dobio sam lekciju da demokratija podrazumeva participiranje i nijedna od licnosti koja mi je upucivala tu pouku nije se trudila da prikrije uciteljski ton kojim mi se obraca.
Krsenje konvencija u mom slucaju primao sam sa izvesnom vedrinom i mirnocom tako netipicnom za novopecenog diplomatu. Ali, to je uglavnom zbog knjizevnosti, tacnije zbog poezije. U Otavi trenutno sluzi nekoliko diplomata koji pokazuju neskriveno divljenje mom poznavanju njihovog nacionalnog pesnistva. Ipak, nije to za utehu. Zbog diplomata koji ce, mozda, doci na nekim drugim talasima posle nas, hocu da kazem da su tuzni ambasadori koji steknu veci ugled od zemalja koje zastupaju.
