| LICNI STAV | Branislav Krstic |
 |
"Pomirenje prava" kao put za resenje kosovskog problema (2)
Kipar kao primer
Ne sme se zanemariti bitna cinjenica da na Balkanu velike sile ne uspevaju da rese ni srpsko ni albansko nacionalno pitanje, a da je Kosovo teritorija koju bi i jedna i druga nacija htele da vide u svom drzavnom okrilju. Srbi, zato sto su im Kosovo i Metohija istorijske teritorije, a Albanci zato sto su vecinsko stanovnistvo. Umesto da utvrde oba legitimna prava koja se mogu teritorijalno definisati, menjao se status cele teritorije. Parcijalnom intervencijom ne moze se trajno resiti sustina problema. Bez uporednog resenja i srpskog i albanskog nacionalnog pitanja nema resenja vekovnog sukoba, time ni mira i stabilnosti na Balkanu. Projekat iznet u knjizi zasniva se na pravima koja postoje celo stolece i koja ce i dalje postojati.
Za iznete stavove posebnu potvrdu nalazim u "Planu za Kipar" (decembar 2002). Velike sile dale su entitet i Grcima i Turcima, jer su posle 27 godina shvatile da statusom Kipra nista ne resavaju. Plan je dao primat zivotu ljudi i miru u regionu, a napustio "pricu" o statusu. Pravo je i ljudi i zemalja da zive u kohabitaciji, ako ne mogu u koegzistenciji. Zar i Bosna i Hercegovina nije konstituisana na principu dva entiteta. Zasto i Grci i Turci, i Srbi u Bosni i Bosnjaci, imaju pravo na dva entiteta, a kad su Kosovo i Metohija u pitanju, onda taj princip ne vredi, iako se analogija namece. Ako se zaista hoce povratak Srba na Kosovo, drugim recima da multietnicnost ne bude floskula, tada za Kosovo treba prilagoditi plan za Kipar.
Navodim samo tri prva stava: da je Kipar zajednicki osnovan, da zauvek odbacuje dominaciju bilo koje strane, da priznaje identitet i integritet strana, te da se odnosi ne zasnivaju na vecini i manjini, nego na politickoj jednakosti. A medju pravima, kao prvo, utvrdjuju da se sloboda kretanja i stanovanja ne mogu nikome ograniciti. To su principi koje ne moze odbiti ni Srbija, ni kosovski Albanci, a koji obezbedjuju perspektivu trajnog resenja i mira.
Velike sile imaju sustinske razloge da razmotre pristup "pomirenja prava". Ostvarile bi ono sto isticu - stabilnost na Balkanu, demokratsku Srbiju i legalan put da Albanci ostvare prava. Pred izborom su: da li da Srbiji oduzmu teritorije na kojima je rodjena njihova drzava, Crkva i kultura i da joj tako nametnu teret legitimnih revandikacija ili zaista hoce demokratsku Srbiju koja ce, bez iredentistickog balasta, biti deo Evrope. Otvara se mogucnost samoodrzivog resenja, a strane trupe bi, u slucaju analogne primene plana za Kipar, vecim delom mogle da napuste Kosovo. Kosovo bi ostalo celovita pokrajina, ostvarena rekompozicija odnosa na Balkanu ne menja se, Misija UN nasla bi se u ulozi nadzornika mira i garanta demokratskih institucija.
Perspektivu resenja za Kosovo vidim u ulasku Srbije, Crne Gore, Kosova i Albanije u Evropsku uniju, u uverenju da bi nedostatke resenja zamenile nezamenjive prednosti.
Uveren sam da je projekat "pomirenja prava" legitiman i po svim elementima konkurentan i projektu albanske zajednice o nezavisnom Kosovu i prjektu koji je Unmik ostvario i nastavlja da ostvaruje u juznoj srpskoj pokrajini. S njim Srbija moze i treba da otvoreno izadje pred medjunarodnu zajednicu. Prihvatljiviji je i zato sto konacno ukida dominaciju jednih nad drugima.
Srbiji je neophodno da se Vlada jasno opredeli i deluje u skladu s programom koji je usvojila 2. oktobra 2001. godine, zajedno s Koordinacionim centrom za Kosovo i Metohiju koji je predlozio program. Za sve aktivnosti koje bi sledile, drzava, razume se, mora biti autoritativan i unison sagovornik.
Autor knjige "Kosovo pred sudom istorije" i potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju
