Postoji u zivotu naseg coveka u tudini jedan trenutak kada strarno
pozeli
da vidi, makar nakratko, svoj zavicaj, kao da je u pitanju prva
ljubav iz
mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od
plastike, a zivot
bez smisla.Za onoga ko to moze sebi da dozvoli,
nostalgija kosta koliko i
povratna avionska karta do Beograda.Na
aerodromu nas covek kupuje bocu
viskija u bescarinskoj zoni da je odnese
starom ocu, ali cim ude u nas
avion, a leti JAT-om, on je
otvori."Sestro!" - kaze
stjuardesi - "donesi molim te casu i dve kocke
leda!"U kojoj bi to stranoj
kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i
gde bi to mogao da dobije u
avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"?
Nigde.Dok kapetan obavestava
putnike da upravo ulaze u jugoslovenski
vazdusni prostor, srce mu udara kao
ludo. I oblaci su mu nekako poznati,
i rida polja imeandri reka.
"Kakva
zemlja!" - kaze susedu zemljaku. - "Pa ovo bi moglo da hrani
citav Japan, a
mi stalno duzni i gladni..."
Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu,
jedino Srbi aplaudiraju
pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi
sumnjaju sve vreme da
nas covek to moze i to tako vesto. Pravi "liz" ,
razumes! A sto je
najlepse, na aerodromu svi puse! Mogao bi dim da seces
nozem, pa da ga
izvozis na Zapad.Pusi strogi carinik koji pregleda prtljag,
pusi pilot i
kopilot dok izlazi, puse stjuardese, furnja policija, puse
taksisti sto
hvataju musterije, puse oni sto cekaju svoje - milina jedna! Da
zapali
neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je
poludeo ili bi
ga osudili na godinu dana zatvora.A, ovde, pusi barmen za
sankom, puse
deca, dimi cak i dezurni vatrogasac.I dok se vozi kuci u
olupanom
automobilu svog rodaka, koga jos samo boja drzi na okupu, nas covek
uziva u svom povratku; jeste da je asfalt od prosli put propao, jeste da
su kuce duz puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka
ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio
i pohabao. Smestili ga u njegovu decju sobicu, pa mu krevet okracao.
Gleda postere koje je lepio kao decak; Dzimi Hendriks i Bitlsi, gitara
bez zica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo...
Podelio je poklone i popio deset kafa sa komsijama i rodacima koji su
dosli da ga vide. I svi mu se zale. Jedni na male penzije, drugi na
skupocu, treci ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nadu
lekove.Kontejneri ispred kuce zatrpani dubretom, niko ne odnosi,
konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge
vozace, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u
debele ofarbane matrone - jedino je kevina sarma ostala ista i Sava sto
se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u
buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni dzipovi koje voze
do glave osisani momci sa mindusama.Za koga god se raspita, ispostavi se
da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare
skole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava
sadrzinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao.
Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije.Tutnuo mu je u ruku sto
evra i on se zaplaka i zamace iza ugla.
Na televiziji su se davali stari
americki filmovi. Elegantni mladi ljudi
su na svim kanalima pricali o
politici prekrstenih nogu. Hodnici njegove
rodne kuce bazdili su na kiseo
kupus iz podruma i zaprsku koja je
kuljala iza svih vrata stanova. Nije
mogao da spava jer se tavanica
tresla od rada neke poludele masine za pranje
vesa. "Kod nas je
zabranjeno da se pere
posle deset!", kazao je majci, a
ona mu odgovori da je kod njih
dozvoljeno prati posle ponoci jer je tad
struja jeftinija.
Skolski drugovi su mu ocelavili i ugojili se. Po kafanama
se razmileli
prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se
zaustavi auto, na njega skace copor Cigancadi da pere stakla. Prava
napast. U kafanama svi vicu; iskocile im zile na vratovima. Muzika
preglasna, ne moze da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da
je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Morace to dobro
da istrci kad se vrati kuci. Kuci?Zar ovaj grad nije njegova kuca?
Ocigledno vise
nije. A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na
koji niko nista ne
baca, ona sa decom koja nisu naucila srpski i sa strogom
besprekornom
zenom koja ga neprestano hvata u balkanskim greskama? Sve ono
za cim je
godinu dana ceznuo, sada mu odjedanput smeta. A najvise mu smeta
sto mu
sve to smeta!
Ko je on i odakle je, da se buni konobaru sto nema
leda za pice i sto
sve kasni, cak i godisnja doba? Pa nije njegov deda
pravio onaj raj na
Zapadu nego nemacki i svajcarski! A, njegov jadan i ovo
kakvo je jedva
nekako skrpacio.
Eto na sta misli nas covek dok se vraca
kuci na Zapad. Oblaci su nekako
drugaciji nego kod nas, a u njemu ni traga
uzbudenja kao kad je sletao u
Beograd. Na aerodromu tiho, kao da su svi
pomalo mrtvi. Niti ko pije,
niti pusi, niti se dovikuje, niti vas iko
pretresa na carini i pita sta
imate da prijavite. Nigde carinika, niti
policajca. A nas covek dobro
zna Zapad; ima ih vise nego kod nas, samo su
nevidljivi. Ovde je svaki
kucepazitelj policajac i svaka dokona baba na
prozoru. Svaki komsija i
svaki dubretar...
Jedanput, tek sto je dosao u
taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu
dubreta u auto i bacio je u neku
sumu na pustom
mestu. Nije proslo ni nedelju dana, a na vratima se
pojavio policajac.
Vi ste bacili dubre u sumi, kazao je. Kako je utvrdio?
Prekopali kesu i
pronasli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvisu kaznu.
Uveli ga u
red. Gde su oni nasi kontejneri gde svako baca sta hoce, najvise
pored
njih! I zna dobro nas covek dok se vraca kuci; nece proci ni mesec
dana,
ponovo ce pozeleti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa
rostilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave...
Dojadice mu ovaj raj i ova sredenost, gde se ponekad covek mora da
ustine za ruku da bi se uverio nije li vec pomalo mrtav.
Tako mu je
izgleda, sudeno, da zivi izmedu ta dva sveta, izmedu, uvek
izmedu...
Momo Kapor
.
