Produženje ljudskog veka i društvo
Ljudski vek se znatno produžio u prošlom stoleću, tako da je danas prosečan očekivani vek u razvijenim zemljama oko 75 godina. Za vreme stare grčke i rimske civilizacije, prosečan ljudski vek je bio 35 godina, što znači da se do sada vek produžio više od dva puta. Danas se smatra da je najduži mogući vek 120 godina. Verovatno je da će se ljudski vek u daljoj budućnosti još više produžiti, tako da će biti sto godina, a najvažniji su genetika, ishrana, način života, smanjen stres "umerenost u svim stvarima", kako su to isticali stari Grci i najzad napredak medicine sa primenom vakcinacija i lečenja ranije neizlečivih bolesti.
Uticaj ljudske sredine je takođe važan. Produženje ljudskog veka doneće niz problema za ljudsko društvo. Povećaće se broj penzionera koji će živeti znatno duže nego danas. U vezi s tim, povećaće se i potreba za izgradnjom staračkih domova. Uvećaće se izdaci za ambulantno lečenje, kućne zdravstvene usluge, bolničko lečenje i lečenje u staračkim domovima. Sve će to iziskivati više društvenih sredstava za staru populaciju. Zbog svega toga, moraće da se znatno produži radni staž svih zaposlenih.
Već sada se naziru dve suprotne pojave u razvijenim zemljama. Sa jedne strane, neki teže da odu u penziju što ranije, pre vremena, dok drugi ostaju da rade do duboke starosti. Isto tako, neki posle više godina provedenih u penziji žele i nastoje da se vrate na posao! Glavni uzrok tome je dosada, usamljenost i osećaj gubitka svoga ega. Neka preduzeća i fabrike zapošljavaju danas isključivo mlađe osobe do 40 godina starosti, ali ima primera da se u poslednje vreme pokušava i sa zapošljavanjem penzionera i do 75 godina života. Iskustvo, pouzdanost, i tačnost na radnom mestu glavni su razlozi za ovu pojavu. Kod nas postoji zakon da se sve osobe u radnom odnosu moraju penzionisati sa 65 godina starosti, bez obzira na profesiju i vrstu posla. To svakako treba uskoro menjati. Visoki stručnjaci, profesori univerziteta, naučnici, istraživači i drugi treba da se izuzmu i da rade dok su sposobni za rad. U budućnosti, ovo bi moglo da se proširi na druge kategorije zaposlenih.
Iz svega se nameće zaključak da će se gerijatrija sve više razvijati kao posebna specijalnost medicine i zdravstva. Isto tako će i mnoge društvene ustanove morati da se usavrše i prošire da bi društvo moglo da reši probleme koji će se pojaviti u vezi sa očekivanim produženjem ljudskog veka.
Dr Dušan J. Babić,
Beograd
