27. mart 2003.
Gost: Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a
Autor: Aleksandar Timofejev, urednik informativnog programa TV B92
Gospodine Koštunica, za kratko vreme mnogo toga se dogodilo u
Srbiji. Ubijen je premijer Ðindic, pohapšeno je mnogo ljudi. Uhapšen
je i osumnjiceni za ubistvo premijera, pripada Crvenim beretkama
koje su rasformirane. Kako sve to tumacite?
Koštunica: “Ne mogu da se ne setim zapravo svega onoga što sam
govorio u proteklih godinu-dve dana, ima sigurno više od dve godine
kako sam upozoravao na opasnost od organizovanog kriminala. I
kako smo dan za danom mogli da pratimo ubistva, otmice, pretnje,
nesigurnost, nespokoj u Srbiji, i Srbiji i Crnoj Gori, a da se pri tom
preko toga nekako olako prelazilo. Govorilo se zapravo o svemu od
vremena do vremena, a da su ipak stvari pod kontrolom. Nije
preduzimano ono što se moralo preduzeti, a to su, naravno, pre
svega odgovarajuce zakonske mere i suocili smo se jednostavno sa
velikom nesrecom, sa ubistvom premijera Srbije, sa vanrednim
stanjem, sa merama koje ovog puta posle tog nesrecnog ubistva
funkcionišu i dovode do otkrivanja pocinilaca zlocina i organizovanog
kriminala u Srbiji, ali naravno, postavlja se pitanje da li je to sve
moralo da se desi i da li se to moglo spreciti ranije. Ja sam uveren
da je moglo i ne mogu da ne podsetim da se na sva moja prethodna
upozorenja odgovaralo dosta olako. I cak da sam bio napadan zbog
toga, setite se samo ubistva Gavrilovica posle dolaska u moj kabinet
i napada zapravo i na štampu, kako je moglo uopšte da se o toj
stvari piše, napada na pokojnog Gavrilovica i sumnjicenja pokojnog
Gavrilovica, napada, na kraju krajeva, na moje saradnike koji su sa
njim razgovarali, razgovarao sam i ja jedanput sa njim. I to se
ponavljalo vrlo cesto, cak i u samoj kampanji je bilo zazorno i sporno
govoriti o postojanju organizovanog kriminala u Srbiji i veza tog
organizovanog kriminala sa delovima, segmentima vlasti. Sada se
pokazalo da je to sve tacno i pokazalo se da je bilo pogrešno
nojevski zabijati glavu u pesak. Morali smo da se suocimo na
odgovarajuci nacin sa ovim velikim zlom. Sada se, naravno, postavlja
pitanje da li je ovo suocavanje sa zlocinom danas na pravi nacin. Da
li su mere prave, da li su one adekvatne, jer nije stvar samo u tome
da se organizovani kriminal iskoreni, vec da se ocuvaju institucije, i to
ne bilo kakve institucije vec demokratske institucije, institucije u
zacetku, i da se ucvrsti nešto cega nije bilo, a to je vladavina prava.”
B92: Policija je za ubistvo premijera Ðindica osumnjicila coveka koji
je bio zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije
nekadašnje Drzavne bezbednosti. Da li vas to cudi, i u kojoj meri?
Koštunica: “Svakako da to izaziva strah, ali i cudenje i veliku
zabrinutost. Radi se o vecem broju ljudi, radi se o povezanosti sa
jednim od kriminalnih klanova u zemlji, ali ne i jedinim. I tu opet
zapravo dolazimo do jednog vaznog pitanja. Ima ih više, ocigledno je
da su neki imali povlašcen polozaj ili su pak u pocetku svi imali
povlašcen polozaj, pa se onda dosila jedna diferencijacija i neki su i
dalje ostali zašticeni, a neki ne.”
B92: Neke informacije kazu da su pohapšeni ljudi iz svih klanova
zvucnih imena koja se ovde znaju.
Koštunica: “Ima još zvucnih imena koja nedostaju, ili nedostaju iz
nekih klanova o kojima se govori i govorilo se od samog pocetka. To
je nešto što nesumnjivo privlaci paznju i isto onako kao što se, bojim
se, nekada u stara vremena govorilo o tome da pored seljaka i
radnika postoji i poštena inteligencija, sada kao da se uvrezilo da,
kada je rec o kriminalcima, postoje pošteni kriminalci. Znate i sami
da je nekad postojao jedan klan, bila je jednom jedna drzava, bio
jedan klan, preko Save i Dunava se taj klan podelio. Sem toga, onaj
o kome je još zazorno govoriti, onaj u Surcinu, na jedan nacin
povlašcen od oktobra 2000. godine, cije su mašine za asfaltiranje
puteva letele pre izvesnog vremena u vazduh, i to nesumnjivo treba
ispitati. Kao što treba ispitati i cinjenicu da Skupštini grada
Beograda od svih mera kada je rec o jacanju lokalne samouprave
padne na pamet da izdvoji jedan deo zemunske opštine Surcin i od
nje da pravi posebnu opštinu, odnosno da pokuša da napravi
posebnu opštinu.”
B92: Da li ste vi culi da su i Surcinci pohapšeni? Pominje se ono
jedno cuveno ime.
Koštunica: “Ima još nekoliko zvucnih imena pored onih koji su
pohapšeni. Ja hocu da verujem da ce se u tome ici do kraja, jer to je
veoma vazno. Zaista, tu nikakve razlike ne moze biti, nikakvog
povlašcivanja ne moze biti. U pocetku je bilo. Reci cu vam na onaj isti
nacin na koji je zaprepašcenje izazvalo sve ono što je receno posle
ubistva Momira Gavrilovica, da se u tom trenutku u medijima sa
velikim podozrevanjem ili strahom moglo pisati o nekim poslovima
kojima se ta druzina preko Save i Dunava bavila. Cak su i pojedini
zvanicnici, ukljucujuci one ciji resor su unutrašnji poslovi, govorili o
tome da se, eto, i kriminalni poslovi mogu legalizovati posle 5.
oktobra. Oni se ne mogu legalizovati, a nekoliko meseci kasnije
jedan nedeljnik je otvorio pitanje o asfaltnoj mafiji. Stvari su pocele da
se otvaraju. Trebalo je reagovati brzo i kada je rec o policijskim
merama, reorganizaciji policije, trebalo je reagovati brzo kada je rec
o odgovarajucim zakonskim propisima koji su morali biti doneti, ali ja
vas podsecam da je negde u julu prošle godine donet ovaj propis
kojim se omogucava formiranje specijalnih i mera i institucija za
borbu protiv organizovanog kriminala, ukljucujuci i specijalnog
tuzioca. Dakle, taj zakon je donet u julu mesecu, specijalni tuzilac je
izabran nekih desetak dana pre ubistva premijera Ðindica, u martu.
Više od sedam meseci je prošlo od toga.”
B92: Upravo premijer Živkovic je na nekoj konferenciji za štampu
rekao da su neke stranke kocile prolazak svih tih zakonskih mera
kroz Saveznu skupštinu, pa je zbog toga sve to išlo relativno sporo.
To je i otprilike i stranka koja je nekada vlast, nekada izmedu vlasti i
opozicije. Jeste li se tu prepoznali?
Koštunica: “Da, odmah cu vam reci u cemu je stvar kada je rec o
republickom propisu. On je donet jula meseca i od tada, od 27. jula,
ako se ne varam kada je stupio na snagu, do marta meseca 2003.
trebalo je da prode više od sedam meseci da se izabere specijalni
tuzilac. To je prvo. Na saveznom nivou su takode donošeni odredeni
propisi. Nijednog trenutka poslanici DSS-a nisu bili smetnja
donošenju tih propisa, cak jedno vrlo komotno ponašanje u
preostalom delu DOS-a, ili u DOS-u, kada je rec o stranackoj
disciplini, dolasku na sednice Saveznog parlamenta, gde se
ponašalo vrlo liberalno i komotno, doprinelo je tome da se donošenje
i tih propisa na saveznom nivou odlozi. Ali, ovaj veoma vazan, vezan
za specijalnog tuzioca donet je jula meseca i primenjen, kada je rec o
izboru specijalnog tuzioca sedam meseci kasnije.”
B92: Nedeljnik “Vreme” je u prošlom broju objavio stenogram
prisluškivanih razgovora iz vremena pobune Crvenih beretki. Izmedu,
sada se to vec prica, više neimenovanih ljudi i Dušana Spasojevica,
dakle jednog od celnika zemunskog klana. Tu se pominje i vaše ime.
Spasojevic, prema tom stenogramu, a cuje se da je to tacan
stenogram, u jednom trenutku kaze, citiracu: “Nema sile osim
Koštunice.” Znate li o cemu se tu radi?
Koštunica: “Problem je u necemu drugom, kada je rec o jednoj drugoj
stvari. Ne znam na koji nacin jedan transkript telefonskog razgovora
moze da dospe u javnost, iz dva razloga. Postoji tajnost, kada je rec
o telefonskim razgovorima i samo u slucaju posebnog odobrenja
drzavnih organa i odgovarajucih mera telefonski razgovori mogu biti
prisluškivani. Dolazimo do druge stvari, novinski izvori u uslovima
onoga što se zove vanredno stanje ne mogu objavljivati nešto što
mogu po naredbi objavljivati samo drzavni organi. Prema tome,
imamo jedan razgovor, ja ne znam da li je on autentican i ne znam šta
on zapravo kazuje, sem da postoji jedan broj cak i zvanicnika koji
imaju kontakte sa ljudima koji se pominju u tom razgovoru. Moje ime
se pominje kao ime nekoga ko ne ucestvuje u razgovoru, nego kao
nekoga ko ima odredenu poziciju na politickoj sceni ili u
institucijama, ili deluje kao neka integrativna licnost u svim tim
odnosima, i to je sve. Za mene je mnogo veci problem i zanimljivo je
kako je to dospelo u javnost, da li je moglo dospeti u javnost, da li
ima karakter drzavne tajne, ko su ostali sagovornici u tom razgovoru,
i mnogo drugih pitanja. Ja ne znam, naravno, pošto se tim poslom
prisluškivanja ni na koji nacin nisam bavio i bojim se da one mere
koje su propisane nisu cak ni poštovane kada je rec o razgovorima
ove vrste.”
B92: A da li ste vi ili neko iz vašeg kabineta imali kontakte u to doba,
da li sa Legijom ili sa Spasojevicem, ili sa nekim iz Crvenih beretki?
Koštunica: “Nikakve razgovore, nikakve kontakte, i ja cu gledaoce i
slušaoce B92 podsetiti na jedan jedini razgovor koji sam imao sa
Miloradom Lukovicem Legijom. Desilo se to 8. oktobra, na poziv
Zorana Ðindica, tada još nije bio premijer. Rekao je da bi zeleo da
me upozna, dakle nekoliko dana posle 5. oktobra, sa jednim
interesantnim sagovornikom. Ja sam se sa njim sreo u Palati
federacije. Razgovor je trajao 5 minuta. Svrha tog razgovora je, po
zelji Zoranovoj, bila da ono što je on znao i pre 5. oktobra, jer je bio u
kontaktu i sa Legijom i sa još nekim brojem ljudi iz Crvenih beretki,
da ono što je on uspostavio 5. oktobra i posle 5. oktobra na neki
nacin bude utvrdeno, zajamceno i susretom sa mnom, kao
predsednikom Savezne Republike Jugoslavije. Samo lojalnost novim
vlastima i ništa više, to je razgovor koji je trajao 5 minuta i to je jedini
moj susret sa Miloradom Lukovicem Legijom. Kao što znate, drugi su
tih susreta imali više i pre 5. oktobra i posle 5. oktobra. Bilo je onih,
poput ministra unutrašnjih poslova Srbije gospodina Mihajlovica koji
su u nekim prilikama pocetkom 2001. godine, kada je Legija
napadan, njega branili i tvrdili da ti napadi dolaze otuda što se Legija
stavio 5. oktobra na stranu naroda. To je bilo jednostavno izvan mog
delokruga posla. Situacija je posle 5. oktobra u zemlji bila vrlo rovita,
postojala je samo jedna institucija – predsednik, i vojska pored toga,
i u takvim prilikama, kao što rekoh, Zoran Ðindic je smatrao da i ja
treba da se upoznam sa Miloradom Lukovicem, ja sam se tom
prilikom upoznao sa njim. On je ispoljio spremnost, iskazao je jednu
vrstu lojalnosti prema novim vlastima, i to je cela sadrzina razgovora.
Nijedno od ovih imena koja se pominju, bilo da je adresa Šilerova,
bilo da je rec o Surcinu, nijedno od onih imena koje mozete naci na
fotografijama jednog nedeljnika, ako pogledate brojeve unazad, rec
je o 'Nedeljnom telegrafu', nijedno od tih imena ne spada u krug onih
ljudi koje sam ja ikada sreo. Imao sam tu nesrecu ili privilegiju, znate,
da Slobodana Miloševica sretnem posle 5. oktobra, da Mila
Ðukanovica sretnem posle 5. oktobra, da ljude iz Crvenih beretki,
Lukovica Legiju, sretnem samo tada, 8. oktobra, a da sve ove druge
ljude koji se pominju sada u ovim kriminalnim zapisima nikada ne
sretnem, ni pre, ni posle 5. oktobra do dana današnjeg.”
B92: Da li to vazi i za vaše bliske saradnike?
Koštunica: “I za moje saradnike, naravno, vazi i za njih, ali ono što je
najvaznije u celoj prici jeste da, kada je rec o mojim kontaktima i
kada je rec, naravno, o onome što se zbivalo, mozemo se i na to
vratiti, novembra 2000. godine, u vezi s protestima ili pobunom
Crvenih beretki, kako se u pocetku govorilo, mada nije bila rec o
tome, ja nikakvog kontakta sa njima nisam imao. Kao što znate, u
tom trenutku nas nekoliko bilo je izvan zemlje, sticajem okolnosti.
Braca Banovic su izrucena uz asistenciju Crvenih beretki Haškom
sudu, oni zapravo nisu to znali. Kasnije je jedan od brace osloboden.
Dešavalo se to 9. novembra, posle toga je usledio njihov protest. Sa
njima su razgovarali i premijer Ðindic i ministar unutrašnjih poslova
Dušan Mihajlovic. Nudene su ostavke, i Mihajloviceva ostavka je bila
u pitanju. Nacelnik resora Drzavne bezbednosti i njegov zamenik
podneli su ostavke. Bilo je više tih razgovora. Moja ocena je bila, bez
obzira na to što je to izvan mog resora, da Drzavna bezbednost nije
na nivou savezne drzave, moja ocena je bila jednostavno da se stvari
još na neki nacin nalaze pod kontrolom, da se radi o protestu, i ni o
cem više. Ono što je najvaznije od svega, tu moju ocenu su kasnije
potvrdili i ministar unutrašnjih poslova i pokojni Zoran Ðindic, koji je
rekao da, na kraju krajeva, tacno se secam njegovih reci, ne treba
isterivati mak na konac.”
B92: Ja se ne secam da li ste vi citirali Legijine reci ili je Legija
citirao vaše reci, da, kada su se pojavili u uniformama, nije ništa
strašno što oni protestuju pod punom ratnom opremom jer i lekari
kada protestuju idu u belim mantilima.
Koštunica: “Da, ja sam to rekao, dakle nisam citirao nicije reci, to su
moje reci. Da li je to još neko rekao pre mene ili posle mene nevazno
je, smatrao sam da svako protestuje na nacin koji mu to profesija
kojom se bavi diktira. Za mene je bilo bitno da oni nisu ugrozili cak ni
odvijanje saobracaja u tom trenutku, da je taj protest bio krajnje
ogranicen i, na kraju krajeva, da su s tim slozili oni koji su odlazili u
Kulu, i premijer Ðindic koji je razgovarao sa njima.”
B92: Crvene beretke u to doba nisu mogle biti rasformirane. Kako su
sada rasformirane za jedno vece? Vi imate mnogo više informacija
nego obican svet.
Koštunica: “Dosta informacija, ali ne onoliko koliko mozete ocekivati.
Podseticu vas na cinjenicu da u jesen 2001. godine Demokratska
stranka Srbije nije bila u vladi Srbije, dakle nije bila u izvršnoj vlasti,
nije imala nikakav uvid ni uticaj na zbivanja, kada je rec o resoru
unutrašnjih poslova. Ja mogu da odgovorim uopšteno, da su mnoge
stvari koje su uradene danas mogle da budu uradene ranije. Ali,
najvaznije od svega je da je taj rat i iskorenjivanje organizovanog
kriminala nešto što je moglo biti ucinjeno mnogo, mnogo ranije
umesto što se to cini danas.”
B92: Vracamo se unazad, i to na 6. oktobar. Dan posle Ðindicevog
ubistva vec je pominjano da sada pocinje 6. oktobar. Zašto se onda
nije dogodio 6. oktobar, posle tog cuvenog 5. oktobra, i da li je bilo
nemoguce zbog okolnosti i institucija kakve su bile da se 6. oktobar
dogodi posle 5. oktobra?
Koštunica: “Podseticu vas na to kakvo je stanje bilo. Mi nismo imali
vlast. Kada govorim mi, govorim o demokratskim snagama, DOS-u,
Demokratskoj stranci Srbije, nekim drugim strankama, mi nismo
imali vlast u Srbiji. Stvari su stajale drugacije. Imali smo veoma tešku
situaciju na jugu Srbije, s vremenom se to pokazalo, mozda 6.
oktobra ne toliko, ali kasnije se to pokazalo. Od saveznih institucija
postojao je samo u tom trenutku predsednik, prakticno u narednim
danima predsednik i vojska Jugoslavije, i ništa više. S druge strane,
ja nisam zagovornik 6. oktobra, ja sam zagovornik toga da se stvari
menjaju u Srbiji u danima i mesecima koji su zatim došli, da se
menjaju jacanjem institucija, donošenjem zakona. Ako neko kaze 6.
oktobar, on kaze revolucija. On kaze ono što je uradeno oktobra
1944. širom Srbije, a posebno u Beogradu. Kad je egzemplarno
jedan broj intelektualaca streljan, mnogi od onih koji su bili vinovnici
tog streljanja i ubijanja po Srbiji tada danas se ponovo mogu cuti,
ponovo govore o tome da je potrebno obracunati se sa masovnim
ubicama. Dakle, oni koji su nekada ucestvovali u ubistvima našli su
se odjednom posle nekoliko decenija u tom istom reformskom
frontu.”
B92: Ali 6. oktobar mogu da budu i crni dzipovi na ulicama i sloboda
da se prave nekaznjeno ozbiljna krivicna dela. Borba je i protiv toga.
Koštunica: “Ne znam, 6. oktobar je bio jedan lep dan, lep dan utoliko
što smo videli kako je narod još jedanput proslavio pobedu nad
prethodnim rezimom. Dakle, onog trenutka kada je Miloševic priznao
svoj poraz na izborima, narod je još jedanput izašao na ulice. Tu je
trebalo stati, a od sutra, od 7. oktobra, 8, 9. oktobra i danima zatim
raditi na ucvršcivanju institucija, na donošenju zakona koji nisu doneti.
Mere vanrednog stanja su u Srbiji uvedene – vi to dobro znate i
secate se dogadaja od 9. marta 1991. godine – na osnovu
Miloševicevog zakona. Zakona koji je donet kao reakcija na 9. mart,
da se spreci svaki buduci 9. mart. Ono što je zanimljivo, Miloševic
nikada taj zakon nije primenio. Zanimljivo u ovom trenutku posebno je
to da nikome nije palo na pamet da pored tolikih drugih zakona,
izbornih, ovih, onih, donese i zakon o vanrednom stanju, koji bi bio
primeren u ovom trenutku – a ne oslanjajuci se na Miloševicev zakon.
Sa takvim situacijama se zemlje suocavaju, donose odgovarajuce
zakonske propise. I mi cemo sada, za koji dan, uci u Savet Evrope,
sa Miloševicevim Ustavom, sa Miloševicem u Hagu, i sa Zakonom o
vanrednom stanju, i svim tim.
B92: Zakon jeste podoban, Zapad se nije otvoreno bunio protiv
vanrednog stanja ili ga je podrzao.
Koštunica: “Zato što Zapad interesuje iskorenjivanje organizovanog
kriminala kao što nas interesuje, kao što mene interesuje. I Zapad
polazi od toga da je vanredno stanje jedna mera kojom se
organizovani kriminal moze iskoreniti, pri cemu, naravno, ne
razmatraju to da li je ta mera adekvatna. Ja mislim da ona nije
najbolja, da ima boljih mera i pri tom polazim od zapadnih aršina.
Uzmimo, na primer, samo Ameriku, ona je imala iskustvo sa nekoliko
ubistava predsednika, zapravo u novije vreme s jednim ubistvom
predsednika, govorim o predsedniku Kenediju. Šta je uradeno posle
toga? Obrazovana je drzavna komisija na cijem celu je bio
predsednik Vrhovnog suda Erl Voren. Ta komisija je u odredenom
vremenskom periodu, za tih desetak meseci, trebalo da podnese
izveštaj. Da vas podsetim samo na neuspeo atentat na jednog
drugog americkog predsednika, Ronalda Regana, ali šta su
Amerikanci uradili? To je za mene posebno zanimljivo posle 11.
septembra. Da vidimo kako radi Zapad – oni su obrazovali komisiju
koja je trebalo da ispita sve propuste u obezbedenju. Dakle, šta je
propušteno pa se desio 11. septembar. Ta komisija je svoj izveštaj
podnela. Tu komisiju cine predstavnici Kongresa, i to oba njegova
dela, iz obe stranke – i republikanci i demokrate. Zatim su obrazovali
jednu drugu drzavnu komisiju, koja je mnogo šira, u koju ulaze
predstavnici sve tri vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske – za koju je
u pocetku bilo namenjeno da njen predsednik bude Kisindzer, pa
onda kasnije senator Dzordz Micel. I jedan i drugi su se toga odrekli,
zato što su morali na neki nacin da ucine transparentnim poslovne
veze koje su imali, a to njima nije odgovaralo, i onda se našao treci,
to je bivši guverner Nju Dzersija Kin. Podsecam na cinjenicu da je
Dzordz Micel inace demokrata, dakle i demokrata je bio podoban da
bude predsednik drzavne komisije. Njihova ideja, u stvari ne ideja
nego stav, bila je da u roku, tako je to regulisano, za dve godine, ta
komisija – znaci to ce morati da uradi sada do 11. septembra –
podnese izveštaj o svemu što je bilo. Dakle, imamo prvo nešto što su
uze mere, kako je do svega došlo, da li se to moglo spreciti, ko je
odgovoran za to što se desilo, a zatim jedna mnogo šira stvar u koju
ulaze predstavnici jedne i druge stranke i sve tri vlasti.”
B92: Gospodin Živkovic je najavio formiranje drzavne komisije,
mislim da to nije u koliziji sa ovim policijskim akcijama.
Koštunica: “Nije u koliziji, samo se to u Americi radilo vrlo brzo.
Nekoliko dana posle toga ta komisija je obrazovana, ali u svakom
slucaju u Americi nisu obrazovana neka druga tela, ili se nije poseglo
za nekim drugim merama koje se primenjuju u Srbiji u ovom trenutku i
koje uveliko prevazilaze cak i slovo i duh naredbe o uvodenju
vanrednog stanja. Rec je o obracunu s politickim neistomišljenicima.
Navešcu vam jedan primer, samo predsednik poslanicke grupe DOS- a u Skupštini
Srbije predlozio je formiranje jednog anketnog odbora,
ali i jedne komisije koja bi ispitala izjave stranaka pre i posle atentata
i utvrdila na koji nacin su politicke stranke doprinele, dale svoj
doprinos, kako je on rekao, raspirivanju atmosfere linca.”
B92: Ako bi se utvrdilo da je neka stranka imala udela na ovaj ili onaj nacin u
pripremi atentata, kako biste reagovali? Da li bi takvu stranku trebalo odmah
zabraniti?
Koštunica: “Svakako. Moram reci da je meni teško zamislivo da bi se
cela jedna organizacija mogla u to upustiti, pod uslovom da se upusti
svakako. Mislim da se više nalazimo na terenu individualne
odgovornosti.”
B92: Cak je i pocasni predsednik jedne stranke u zatvoru.
Koštunica: “Da, ali vam ja pominjem drugu stvar, da imate veoma
mnogo izjava zvanicnika DOS-a, ukljucujuci, ako se ne varam, i
predsednika Skupštine Srbije i Crne Gore Dragoljuba Micunovica,
koji to smatraju najgorom mogucom merom, odnosno prakticno
iskljucuju meru zabrane stranaka. Ja mislim da to je to loša mera,
naravno. Individualna odgovornost je jedno, ali ako je rec i o zabrani
stranaka opet dolazimo na neverovatan teren. Treba da primenimo
jedan propis iz 1990. godine. Nikome nije padalo na pamet da se
moze doneti zakon o politickim strankama koji predvida i nacin
njihove zabrane i postupak za zabranu, a to je vrlo lako. To je inace
jedan zakon o politickim organizacijama koji je donet još pre
usvajanja Ustava 1990. godine. Ali ono što je vaznije od svega, ne
moze se ovakvo stanje koristiti za obracun sa politickim
neistomišljenicima. I ono što DOS u ovom trenutku radi jesu po meni
dve stvari: jedan pokušaj da se obracuna sa politickim protivnicima,
a s druge strane da utvrdi nešto što ima sva obelezja jednopartijskog
sistema. Dakle, ako se vi niste slagali sa DOS-om u nekim stvarima,
vi ste odgovorni, upleteni u atentat na Zorana Ðindica. Te stvari ne
mogu nikako ici zajedno. Politicke razlike su politicke razlike. Kome
bi palo na pamet da kada je ubijen predsednik Kenedi za to krivi
republikance? Naravno da nikome nije palo na pamet. Ali cu vam
reci kome je to palo na pamet, Josifu Visarjonovicu Staljinu. Kada je
1934. godine ubijen Kirov, Staljin je, naravno, mada se znalo kao na
dlanu, jer atentator je bio poznat i nije se krio, Staljin je krenuo na
svoje politicke protivnike Nakamenjeva i Zenovjeva, krenuo je sa
ovom istom retorikom koju mi cujemo, od zaista strašne zloupotrebe
nad Ðindicevim grobom, nadalje reci izgovorene nad grobom, do
dana današnjeg. O politickim inspiratorima, o strankama koje su
stvarale atmosferu linca i tako dalje. Vi vidite iz svega toga da se
pokušavaju zapravo eliminisati politicki protivnici, a stvoriti nešto što
je jednopartijska struktura u Srbiji. Kao što je nekada postojao Savez
komunista, pa se govorilo, eto ta jedna stranka, doduše nije prava
stranka jer je savez. Ona obuhvata sve, svi su u njoj, tako da se sada
pokušava predstaviti da je i DOS neka vrsta Saveza komunista,
Saveza komunista broj 2, i ne treba nam više ništa van svega toga,
sve ovo drugo je sporno, sve ovo drugo je sumnjivo sa stanovišta tog
strašnog dogadaja koji se desio i koji nas je sve pogodio 12. marta
ove godine.”
B92: Vi ste odmah predlozili formiranje koncentracione vlade, na šta
je odgovoreno iz DOS-a da to ne dolazi u obzir, ja cu pokušati da
kazem otprilike, zato što bi se u toj koncentracionoj vladi – a
koncentraciona vlada podrazumeva da u nju ulaze sve parlamentarne
stranke – mozda našla i neka stranka koja je, hajde da tako kazemo,
ono što ste vi rekli, bila inspirator atentata na Zorana Ðindica. Da li
se još zalazete za ideju koncentracione vlade?
Koštunica: “Ne, ja sam posle predlozio nekoliko nacina da se kriza
prevazide. U nekom drzavnom, policijskom smislu, ona se prevazilazi
formiranjem drzavne komisije – jedne komisije koja treba da utvrdi
okolnosti i propuste, kada je rec o obezbedenju, unutrašnjim
poslovima, koji su doveli do atentata. A u drugom smislu, racunam da
je potrebna jedna vrsta okupljanja politickih snaga u jednom teškom
trenutku za zemlju, koje ce se zajedno lakše poneti sa ovim zlom koje
nas je zadesilo, ali pokazalo se da snage koje su u ovom trenutku na
vlasti nisu bile u stanju da to ucine. One nisu bile u stanju da sprece
atentat i sve ono što ce doci posle njega. Prema tome, ako nisu bili u
stanju da to sprece, onda je potpuno logicno u tom teškom stanju u
kome se zemlja našla da pokušamo da vidimo ko je još tu, i u
Parlamentu i van Parlamenta. Nisam ja nikog posebno imenovao,
smatrao sam da treba poci od jednog poziva i, naravno, nije nikakva
tajna da tu postoje stranke koje bi se odazvale i stranke koje se ne bi
odazvale. Ali, opet sam pošao od toga kako se radilo u nekim
drugim zemljama, u Izraelu posle Rabinovog ubistva je isto takva
jedna vlada obrazovana da bi se na neki nacin zajednickim snagama
izašlo iz teške situacije u kojoj se zemlja našla. Receno – ucinjeno,
što se mene tice. Ja na toj stvari necu insistirati, mislim da je to bolje
sredstvo, mislim da je drzavna komisija bolje sredstvo, mislim da je
jedna komisija neophodna da ispita sve propuste, kao što s druge
strane mislim da ce ovo proganjanje politickih protivnika, pritisci na
medije, pretnje i sve ostalo ugroziti ionako krhke demokratske
institucije i javne slobode u zemlji. Vanredno stanje se ne uvodi, ako
se uopšte uvodi u ovakvim prilikama, mislim da Amerikanci nisu to
uradili, nisu uradili ni Rusi kada su cecenski teroristi upali u
pozorište. Te mere se ne uvode, ali ako se vec uvode, one se uvode
da bi se iskorenilo jedno zlo, da bi se ono detektovalo, utvrdilo, a ne
da bi se gušile javne slobode, a toga imate okolo koliko god hocete.”
B92: S obzirom na sve ove okolnosti i atmosferu u kojoj pocinje da
radi novi premijer Zivkovic, da li ste spremni da mu na neki nacin
pruzite odredenu podršku?
Koštunica: “Ta podrška, evo, dolazi kroz ove savete, oni su krajnje dobronamerni,
oni su krajnje konstruktivni. Ja znam da je to prošlost uveliko, ali prihvatiti jednu
ideju o politickoj saradnji, o koncentracionoj vladi znaci preuzeti odgovornost i za
nešto što je prethodno uradeno, a nije trebalo raditi, ili nije uradeno, a trebalo
je uraditi. To je jedan nacin.”
B92: Da li vidite sada SPS i radikale u vladi?
Koštunica: “Oni ce se odazvati ili se nece odazvati. Nema nikakve
sumnje da jedna od te dve stranke to ne bi uradila. U svim prilikama
do sada ona to nije htela da ucini, nije htela, govorim o radikalima,
nije htela da ucini 2000. godine, a nisu socijalisti 2000. godine bili u
prelaznoj vladi. Bili su spremni.”
B92: Tu se postavlja pitanje da li je trebalo ili ne, ali to je jedna druga
prica.
Koštunica: “U cemu je problem sa socijalistima? Da li i tu postoje
neki koji su sa stanovišta DOS-a politicki podobni, a oni drugi
nepodobni? Dakle, Ivkovicevi su u redu. Ako Ivkovicevi socijalisti i
Stranka srpskog jedinstva omogucavaju da se pojedini zakoni,
pojedini projekti DOS-a usvoje u Skupštini Srbije, onda je to sve u
redu. A ako ovi drugi, vecinski nesumnjivo, dolaze u obzir za neku
saradnju, onda je to sporno. Ja ne vidim u cemu je stvar.”
B92: Ja sam se pitao za parlamentarnu podršku, pored savetodavne,
da li ste spremni?
Koštunica: “Sada se nalazimo na terenu, Skupština se bavi svojom
zakonodavnom aktivnošcu. U svakoj prilici, tamo gde imamo razloga
da neki propis podrzimo mi cemo ga podrzati, ili necemo, i to na vrlo
razlozan nacin. Kada govorim o atmosferi linca, onda cu vas
podsetiti na to šta je sve receno na racun DSS-a, a i na moj racun u
protekle dve godine. Ako bismo stavili na tasove nekih velikih terazija
sve to što se sasulo iz raznih prirucnih televizija, nedeljnika, na moj
racun, šta je sve izgovoreno, kakve su predstave o aferama stvarane,
šta je sve govoreno, to je bila atmosfera linca. Ja govorim sasvim
drugacijim jezikom, i u ovom našem razgovoru i u svakoj drugoj prilici
sam govorio, i vecina poslanika Demokratske stranke Srbije govori
na taj nacin. Na silu necemo odgovarati silom, na teške reci, na
govor mrznje necemo odgovarati govorom mrznje. Ovo je stranka
koja sledi tradiciju jedne stranke koju su osnovali Ljubomir Davidovic
i Milan Grol. Milan Grol je, narocito posle II svetskog rata, u onim
teškim prilikama, boreci se protiv komunista koji su hteli da zavedu
jednopartijsku diktatutu, i to su uradili vrlo brzo za nekoliko meseci,
svojim protivnicima odgovarao na jedan pristojan nacin ma koliko su
oni vredali i pretili. Mi to do dana današnjeg tako cinimo.”
B92: Mnogo ljudi pisalo je svoje poruke u knjige zalosti posle ubistva
Ðindica. Jedna poruka glasi: Srbijo šteta, Srbijo grehota, Srbijo
sramota. Jedan pripadnik DSS-a iz Race, kako sam procitao u
štampi, upisao je: S tobom teško, bez tebe još teze. Kako vi vidite
buducnost Srbije posle ubistva premijera Srbije Zorana Ðindica?
Koštunica: “Ðindicevo ubistvo ce ostaviti veliki trag na dalji razvoj
Srbije. Ja to govorim i na jedan drugi nacin, kao neko ko je Zorana
znao dugo, dvadesetak godina, i ko se sa njim, naravno, u necemu
slagao, a u mnogo cemu nije slagao, i to necu da krijem. I u ovom
trenutku i onog momenta kada nisam mogao ništa drugo da
izgovorim, nego: strašno, kada sam saznao za tu vest. Nisam krenuo
da se ponašam kao da su te razlike nestale, one su postojale izmedu
nas, ali je postojalo i nešto zajednicko, i znam zapravo koliko je on
bio covek pun energije, dinamizma, i koliko je, na kraju krajeva, u
stranci na cijem celu je bio i još u nekim strankama koje je okupljao,
koje su se okupljale oko Demokratske stranke, bio za jednu politiku
integrativna figura. Ovo su stvari koje ostavljaju naravno posledice, i
kada je rec o doprinosu jednog coveka i kada je rec, naravno, o
samom cinu, i sa onim s cim se Srbija u ovom trenutku suocila. Ali,
posle jednog dana postoji i drugi, i posle pada u ocajanje ili strah
postoji nada. Na kraju krajeva, u svim zemljama se tako ponašalo
kada su se stvari poput ove dešavale. Ni na koji nacin ne smemo od
ovoga da stvaramo situaciju koja je stvarana pre dvadesetak godina
posle smrti jednog coveka koji se nalazio na celu tadašnje
Jugoslavije. Ono što mene najviše muci jeste da se ovo moglo izbeci
i da nije ucinjeno sve što je moglo da se ucini da se ovo izbegne, i da
oni koji su imali zapravo poluge vlasti, odredene poluge vlasti, to nisu
sprecili.”
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
