[www.ANTIC.org] Iracani ce biti "oslobodeni",hteli to ili ne

[Miroslav Antic]

Title: Message

 

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/I03032901.shtml

 

 

Nedelja, 30. 3. 2003

 

Intervju:

 

Aleksandar Radić, vojni analitičar, urednik biltena "Difens end sikjuriti"

Iračani će biti "oslobođeni",hteli to ili ne

Kao i Sadam, i Milošević je smatrao da će Amerikanci, ako rat bude dovoljno potrajao, morati da odustanu zbog "protivljenja slobodnog sveta"

Aleksandar Radić, vojni analitičar, urednik biltena "Difens end sikjuriti", završava knjigu o američkom vazdušnom oružju, a govori za "Glas" o ratu u Iraku, načinima na koje Sadam Husein i Džordž Buš mlađi vode rat, američkoj vojnoj tehnologiji i osvrće se i na bombardovanje Jugoslavije 1999.

Prvih dana rata u Iraku govorilo se da SAD koriste drugačije oružje u odnosu na bombardovanje Jugoslavije ili prvi Zalivski rat?
- Temelj američke vojske nisu novi tenkovi, avioni, već sposobnost vođenja rata na informatičkom polju. Oni mogu da pribave informaciju visokog kvaliteta i preciznosti, brže nego bilo ko drugi, da je dobro obrade i na osnovu toga donesu kvalitetnu odluku. Iako je to naizgled jednostavno, za mnoge armije je kontrola ratnog haosa nesavladiv zadatak. Jer, rat jeste, po jednoj definiciji, kontrolisani haos. Zajedničko za sve kontrole komandovanja je da uvek patite od nedostatka informacija - šta se dešava s druge borbene strane ili s vlastitim ljudima, nedostatak komunikacije, veza sa vojskom. Ali, to su problemi iračke vojske.

		Sadam i hemijsko oružje Šta se desilo, pa koalicija više uopšte ne pominje specijalno oružje, koje, navodno, ima Sadam? - Amerikancima je bilo izuzetno potrebno da mogu da kažu da imaju jake razloge za rat. Mislim da Sadam ima to oružje, ali u ograničenim količinama. Hemijsko oružje nije lako upotrebiti u borbenim dejstvima, a i efikasnost može da bude opasnija po snage koje su ga primenile nego po protivničke. Stradali bi i civili, a Amerikanci su spremni, imaju opremu za zaštitu. S druge strane, SAD i priželjkuje da Sadam upotrebi hemijsko oružje, jer bi time bio, bez pogovora, anatemisan pred celim svetom. Očigledno je i da Irak nema atomsku bombu, jer bi je dosad već bacio.

Amerikanci sve ovo vrlo uspešno kontrolišu i vole da pokažu da im je to prednost. Tipologija sredstava koje SAD koriste je ostala identična. F-16 je leteo 1991, pa nad Balkanom, a leti i danas - to su često i isti primerci aviona - s tim što su oprema koja je u njih ugrađena i način na koji se upotrebljavaju doživeli veliku evoluciju. Nema, dakle, novih aviona i tenkova. Novitet bi mogla da bude bomba, poznata kao JDAM. Ubojno punjenje koje izbacuje avion je staro decenijama, ali na to su postavljeni novi uređaji na navođenje. Prednost Amerikanaca je što nisu ograničeni na ciljeve s kojima imaju optički kontakt, tako da loše vreme, pustinjska oluja više ne mogu da ugroze akciju.

Mnogim iračkim jedinicama se dešava da danima ne mogu da uspostave kontakt s pretpostavljenima i da deluju sasvim samostalno. Oslanjaju se na telefonske veze, kurire, jer je radio-veze lako pratiti. Glavnokomandujući iračke, pa i naše vojske, nisu imali priliku pre da se sretnu s novim pravilima ovakvog informatičkog rata.

Koja je onda iračka, ili ranije jugoslovenska, taktika za odbranu od "savezničke koalicije"?
- Oni, kao i mi nekad, svaku procenu prave unutar sistema vrednosti iz prethodnog ratnog iskustva. Takav, sad već prevaziđen vojni mozak, upoređuje brojno stanje ljudi, broj tenkova i artiljerijskog oruđa... Rat je 1991. bio mnogo jednostavniji, jer su Iračani bili na teritoriji druge države, na uskom prostoru.

Huseinovi generali su odavno naučili neugodnu lekciju, plaćenu krvlju svojih vojnika, o američkoj sposobnosti za brzo reagovanje. Ne smeju otvoreno da izađu na teren, jer postaju meta. Na iračkoj strani postoji stav da bi se totalnim ratom, razmenom prostora za vreme, kupila prilika za eventualnu negativnu reakciju na globalnom planu, koja bi primorala Amerikance da obustave vojna dejstva.

Ovo je traljava strateška pretpostavka i zabluda, na kojoj su, nažalost, bili bazirani svi ratovi koje su Srbi vodili. I Milošević je smatrao da će Amerikanci, ako rat bude dovoljno dugo trajao, morati da odustanu zbog "protivljenja slobodnog sveta". Koliko god to neozbiljno zvučalo, to je bio jedini element za koji je mogla da se veže njegova, pa i Sadamova, politika.

Možemo li onda da kažemo da su Sadam Husein i Slobodan Milošević slični vladari, bar u ratnim okolnostima?
- Nekoliko puta sam poredio ovu dvojicu lidera, koji su na neki način obeležili devedesete godine. Ako apstrahujete detalje, specifične za jednog ili drugog, dobijate dvojicu ljudi koji razmišljaju na isti način. Obojica su smatrala da vojnom dominacijom u regionu mogu da utiču na globalni raspored prilika, da prinude novi poredak da se prilagodi njihovim regionalnim interesima. Husein je u stupici, jer se Amerikanci neće zaustaviti. SAD ne može da pretrpi poraz, zbog pretendovanja na dominaciju, a opet nema relevantnog protivnika. Nema nijednog razumnog razloga da se ovaj rat završi drugačije osim potpunom okupacijom Iraka.

Kakve su šanse da se islamski narodi udruže protiv SAD-a?
- Islam, arapski svet - nemaju šanse. Činjenica je da njihovo jedinstvo ne postoji kao takvo još od Muhameda. Pogledajte koliko je zemalja bilo uz Amerikance u vreme prvog Zalivskog rata. U krajnjoj liniji, Sadam je bio oružje Amerikanaca u borbi protiv širenja islamske revolucije. Jedini problem, s kojim Amerikanci mogu da se suoče jeste očuvanje baza posle pada Sadamovog režima. Zato će verovatno elegantno preneti odgovornost za očuvanje poretka u Iraku na saveznike iz istočne Evrope, evropskih zemalja koje su im lojalne - jednostavnije je poslati hiljade Poljaka, Čeha, Hrvata, smanjiti broj Amerikanaca na minimum i odstraniti cilj za eventualne terorističke napade.

		Predvidljiva Amerika - Američko ponašanje je vrlo predvidljivo, jer oni nemaju potrebe da posežu za nekakvim iznenađenjima u napadu. Oni imaju potencijal da nametnu svoju silu na terenu, ali ne žele to da plate žrtvama. U okviru ova dva elementa kreira se američko ponašanje na bojnom polju. Kad su osetili otpor, počeli su da prave proračune - sa koliko ljudskih života su spremni da plate postizanje cilja. Gubici u vojnicima su im, zasad, neverovatno minorni, tehnički - marginalni. Onog trenutka kad naiđu na veći, organizovani otpor, neće ulaziti u otvoreni konflikt, nego će se podrediti glavnom cilju. Oni znaju da iračka vojska počiva na centralizovanom sistemu i zato idu ka Bagdadu, svesno ostavljajući iza sebe otpor i organizovane taktičke sastave. Jer, s malim brojem ljudi, oni će moći da kontrolišu iračke snage koje su ostavili iza sebe kad jednom uđu u Bagdad.

Donald Ramsfeld, američki ministar odbrane, posle prvog napada na Bagdad, upitan da li je bilo civilnih žrtava, zapravo je hvalio "impresivnu akciju koalicije", objašnjavajući da je za to bilo potrebno puno stručnog spremanja, kojeg javnost nije svesna. Da li se onda može reći da je bio u pravu?
- Naravno, jer jedna strana rata je politička, koja je očekivala da će se problem Iraka mnogo brže rešiti, ali što se tiče profesionalaca - oni odlično funkcionišu. Njima je imperativ da minimiziraju, pa čak eliminišu, gubitke sa svoje strane. Vojska se najbolje ponaša kad ima jasan cilj, a ne zaboravimo da joj je posao da ubija i uništava protivnika. Problem je što je zapad počeo previše da veruje sopstvenim rečima o ljudskim pravima, vlastitom liberalizmu, te je nastao veliki raskorak između stvarnosti i terminologije, kojom se ona opisuje. To nije ništa drugo do hipokrizija. Tako je bilo i u vreme Vijetnama - što su Amerikanci više ulazili u zemlju, to su koristili sve više eufemizama da opišu stanje pred javnošću. Prema toj tradiciji, agresija s radikalnim ciljem se sada naziva "Iračkim oslobođenjem".

Kao "Milosrdni anđeo" za bombardovanja Jugoslavije?
- To je bila domaća propaganda domaćeg režima, jer je "Milosrdni anđeo" bila zapravo operacija UN-a za prevoz humanitarne pomoći, što nema veze s vojnim napadima. Ipak, Miloševiću je bilo potrebno da govori o totalnom ratu i otporu, iako je, realno, vrlo malo domaćih snaga bilo angažovano na odbrani. Amerikanci su to zvali vazdušnom kampanjom, ne agresijom, intervencijom ili napadom. Ratna akcija se prosto, kao i danas, zvala operacijom savezničkih snaga, ali je svaki momenat rata imao neki naziv - kao što je i 1991. u Zalivu postojala "Pustinjska oluja".Kad pređu orlove, sokolove i druge moćne ptice, Amerikanci za nazive operacija uzimaju čak politički degutantna imena. Gaf im je bio naziv vojne operacije posle 11. septembra, "Uzvišena sila", što je imalo božanske prerogative - iza vojske stoji bog, a Buš očigledno to nije. Zato je naziv i promenjen.

Danijela Ćirović