„DNEVNIK” ISTRAŽUJE: SVAKI DESETI GRAĐANIN SRBIJE JEDVA SASTAVLJA KRAJ S KRAJEM
Spojeni sudovi siromaštva i ojađene privrede Za pad životnog standarda u devedesetim, Srbija može da „zahvali” velikom padu ekonomskih aktivnosti zarad proizvođenja političkih kriza i ratova. - Jedini lek u borbi protiv siromaštva je povećanje efikasnosti privrede Srbija je danas, nakon decenijske ekonomske i političke krize, možda najsiromašnija zemlja razvijene i bogate Evrope. Društveni bruto proizvod jedva prelazi za nekoliko procenata polovinu onoga pre te iste decenije a registrovana nezaposlenost premašuje sve očekivane okvire. Zemlju, nakon dvogodišnjeg perioda (lažnih?) nadanja – ponovo masovno napuštaju mladi i obrazovani ljudi. Reforme su dale određene rezultate: uspostavljena je cenovna i monetarna stabilnost, nema hiperinflacije, prodavnice ne zvrje prazne kao u vreme najžešće krize pre desetak godina, ali to je još uvek daleko od pristojnog života. S druge strane, došlo je do pada proizvodnje, nezaposlenost – nasuprot tome – dinamično raste, dok se još uvek čeka da privatizacija pospeši efikasnost privrede. Republička ministarka za socijalna pitanja Gordana Matković izjavila je ovih dana da 800.000 građana, otprilike svaki deseti stanovnik Srbije, “jedva sastavlja kraj s krajem, često na račun neredovne ishrane”, ocenjujući da je to “užasno velik broj ljudi”. Ako bi se granica u određivanju siromaštva pomerila samo za 10 odsto naviše, sa sadašnjih 4.500 dinara mesečno po odraslom članu domaćinstva, kaže ministarka Matković, broj siromašnih bi porastao na milion i 600 hiljada. Već godinama sva moguća istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se građani Srbije najviše plaše upravo siromaštva. Jedno od tih istraživanja pokazuje da gotovo 70 odsto stanovnika Srbije i Crne Gore nije zadovoljno finansijskim nivoom svog domaćinstva. Polovina ga ocenjuje kao prilično nezadovoljavajući, a kod 21 odsto kao potpuno nezadovoljavajući. Svojim materijalnim položajem veoma je zadovoljan tek jedan postotak ispitanih. Regionalno posmatrano, najveće nezadovoljstvo (79 odsto) postoji kod stanovnika istočne Srbije, dok su najzadovoljniji Crnogorci. Beograd na dnu Jedno relevantno međunarodno istraživanje nedavno je pokazalo da je Beograd prestonica s najnižim kvalitetom života u Evropi. Istraživanje je sprovedeno na osnovu 39 kriterijuma koji se odnose na uslove života a obuhvataju: političku stabilnost, privredni razvoj, ekologiju, dostupnost kulturnih, obrazovnih, zdravstvenih sadržaja... Od 215 svetskih metropola Beograd se plasirao na 193. mesto i ubedljivo je poslednji u Evropi. Od metropola zemalja u tranziciji najbolje je rangirana Budimpešta (73. mesto), dok su na Balkanu najbolji uslovi za život u Zagrebu, koji je na 124. mestu i Sarajevu, koje je na 181. mestu. Kolike su razmere siromaštva u Srbiji možda je najpreciznije pokazala studija “Siromaštvo u Srbiji i reforma državne pomoći siromašnima”, koju su po narudžbi republičkog Ministarstva za socijalna pitanja uradili stručnjaci beogradskog Centra za liberalno‡demokratske studije Biljana Bogićević, Gorana Krstić i Boško Mijatović. Po njihovom nalazu, u Srbiji je 2000. godine čak 36,5 odsto stanovnika bilo siromašno. Istraživanje je koristilo dohodak domaćinstva kao glavno merilo i ukazalo je da je oko 2.800.000 građana Srbije raspolagalo sa manje od 30 dolara mesečno. Čak 18,2 odsto građana živelo je u apsolutnom siromaštvu, što znači da su njihovi prihodi bili niži od 20 američkih dolara mesečno. Studija je ukazala i na neke druge parametre siromaštva, kao što je posedovanje nekretnina i određenih trajnih potrošnih dobara. Samo 18 odsto apsolutno siromašnih stanovnika Srbije ima stan u vlasništvu, 11 odsto poseduje automobil, a mašinu za pranje rublja 17 odsto. Mašinu za pranje posuđa ima tek svaki dvadeseti. Deca najugroženija Studija “Siromaštvo u Srbiji” CLDS-a pokazuje da je kriza najviše pogodila stanovništvo mlađe od 18 godina. Čak 46 odsto dece u Srbiji živelo je 2000. godine ispod više linije siromaštva, a četvrtina u apsolutnom siromaštvu. Takvi rezultati su sasvim u skladu s analizom siromaštva prema strukturi domaćinstva, u istoj studiji, koja pokazuje da su porodice sa decom u najtežem položaju. Do sličnih rezultata dovela su i istraživanja u drugim zemljama istočne Evrope. Valja se podsetiti i prošlogodišnje tribine iz ciklusa “Pogled preko plota” u Novom Sadu, na kojoj je bilo reči o kvalitetu života mladih u regionu. I, dok su govornici iz Srbije i Hrvatske lamentovali nad činjenicom da se decenijska kriza slomila preko leđa mladih, a iz Bosne i Hercegovine da tamošnja omladina i dalje masovno napušta tu zemlju “trbuhom za kruhom”, sasvim drugačiju priču ispričao je slovenački predstavnik. On je, naime, ustvrdio kako u LJubljani ne možete da naiđete na mladog čoveka, ali samo vikendom, kada slovenačka omladina u potrazi za zabavom odlazi na primorje, ali i do Berlina i Amsterdama. Ključni faktor koji utiče na rast siromaštva je pad društvenog proizvoda. Za pad životnog standarda u devedesetim, Srbija prevashodno može da “zahvali” velikom padu ekonomskih aktivnosti zarad proizvođenja političkih kriza i ratova. Tom oštrom padu ekonomskih aktivnosti nije se prilagođavala zaposlenost, te je pored ogromne “otvorene” nezaposlenosti (broj građana bez stalnog uhlebljenja bliži se milionitom), stalno rasla i ona prikrivena, koja se procenjuje na oko 30 odsto ukupne zaposlenosti. To je, naravno, za posledicu imalo veliki pad realnih zarada. Opštoj slici treba pridodati i oko 600.000 izbeglih i raseljenih. Studija CLDS-a pominje rezultate empirijskih istraživanja po kojima su glavne strategije preživljavanja u Srbiji, usled pomenutih pritisaka na standard, postale odricanje, proizvodnja za sopstvene potrebe, prodaja imovine i siva ekonomija. Proizvodnja za sopstvene potrebe (koja se može shvatiti i kao jasan znak na koliko je nizak stepen razvoja palo naše društvo) porasla je od 1990. do 2000. godine sa 11,7 na 17,8 odsto. Rast siromaštva može se analizirati i posmatranjem strukture potrošnje domaćinstva: za hranu se 1990. trošilo 36 odsto ukupnih prihoda, a 10 godina kasnije čak 43 odsto. Poređenja radi, prosečno slovenačko domaćinstvo na hranu izdvaja manje od petine svojih prihoda. LJudi se, dakako, najpre odriču onih potreba koje se ne tiču osnovnog preživljavanja. Kulturne i druge potrebe pale su u zapećak interesovanja stanovništva Srbije, ustupajući mesto – hrani. Ne treba biti mnogo pametan da bi se shvatilo da je jedini lek protiv siromaštva povećanje efikasnosti privrede. Međutim, kako je to neko nedavno (prilično cinično) objasnio, bruto nacionalni proizvod po stanovniku može da poraste ako poraste produktivnost po radniku ili ako se smanji broj stanovnika. A ono što važi za ekonomiju u celini važi i za preduzeća. Drugim rečima, kaže ovo cinično objašnjenje, iza termina kao što su restrukturiranje, konsolidacija, sanacija, tranzicija i reorganizacija vrlo transparentno stoji otpuštanje prekobrojnih radnika. Proces bi dalje trebalo da ide po sledećem scenariju: “stara” preduzeća oslobađaju imovinu i radnu snagu, koje tako postaju raspoložive restrukturiranim i novim preduzećima. U privredama u tranziciji koje su reforme sprovodile bez velikih kompromisa, poput Češke, Mađarske, Litvanije i Poljske, nova preduzeća se rapidno šire i jačaju. Ona sada učestvuju sa 50 ili više procenata u ukupnom zapošljavanju. Ove zemlje su na samom početku tranzicije doživele žestok pad zaposlenosti, ali je danas, deceniju kasnije, problem siromaštva tamo prilično marginalizovan. Sirotinja nije svuda ista Izveštaji Svetske banke pokazuju da je u pojedinim zemljama u tranziciji došlo do dramatičnog porasta siromaštva u poslednje vreme. Naime, 10 godina od početka tranzicije čak 21 odsto stanovnika zemalja istočne Evrope i bivšeg SSSR-a živi u apsolutnom siromaštvu, sa manje od tri dolara dnevno, dok je davne 1998. godine, pred pad komunizma, svega dva odsto njih živelo tako loše. Situacija je, ipak, znatno bolja u onim bivšim socijalističkim zemljama koje su uspešno zaokružile tranzicioni proces i reformisale ekonomije, poput većine srednjoevropskih, gde siromaštvo gotovo da i ne postoji. Najbolje rezultate u borbi protiv siromaštva, tvrde eksperti Svetske banke, postigli su Češka, Slovenija i - za nas možda pomalo iznenađujuće - Hrvatska. Najviše siromašnih je u Moldaviji - 55 odsto, i Tayikistanu, gde čak dve trećine građana živi u apsolutnoj bedi. Problem u procenjivanju razmera siromaštva predstavljaju i različite metode. Pored metoda Svetske banke i različitih organizacija i programa Ujedinjenih nacija, i svaka zemlja ponaosob, u skladu sa standardom života, određuje posebne metode za određivanje linije siromaštva. Tako je nedavno Institut za strateške studije i prognoze ocenio da u Crnoj Gori ispod apsolutne linije siromaštva živi čak 13 odsto građana, dakle procentualno više nego u Srbiji. Kao granicu siromaštva Institut je odredio 120 evra mesečno, što je za 45 evra više od granice koju je odredilo Ministarstvo za socijalna pitanja Srbije. Ako se ne bismo obazirali na različita određivanja linije siromaštva, ispalo bi da i građani Evropske unije žive znatno lošije od nas. EU je, naime, objavila da je čak 18 odsto njenih stanovnika siromašno. Različite metode u definisanju siromaštva nedavno su izazvale oštre polemike i u susednoj Makedoniji. Državni statistički zavod izračunao je da svaki četvrti od dva miliona Makedonaca živi siromašno, jer troši manje od jednog i po dolara dnevno. Drugo istraživanje, rađeno prema metodologiji priznatih američkih naučnika, a koje se ne bavi potrošnjom već prihodima stanovništva i ostalim pokazateljima od uticaja na kvalitet življenja (standard, obrazovanje, mogućnosti koje država nudi za zapošljavanje, dužina nezaposlenosti, zdravstvena zaštita…) pokazalo je da je siromašno čak 57 odsto Makedonaca. Nije zgoreg pomenuti da u Makedoniji, sa četiri puta manje stanovnika od Srbije, socijalnu pomoć prima duplo više građana nego kod nas. Prema Strategiji razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva (MSPP) Vlade Srbije, do kraja 2007. godine broj malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzetnika u Republici trebalo bi da se poveća sa 270 na 400 hiljada, prevashodno u sektorima prerade poljoprivrednih proizvoda, industriji, turizmu i elektronskom poslovanju. U tom periodu u MSPP bi trebalo da bude otvoreno milion novih radnih mesta. Cifra identična broju trenutno nezaposlenih u Srbiji. Očigledno je da je ova strategija zasnovana na pozitivnim iskustvima EU i navedenih zemalja u tranziciji. Tako su restrukturiranje privrede i otvaranje novih radnih mesta, razvoj novih proizvoda i usluga, proširivanje mreže malih i srednjih preduzeća i stvaranje novih mogućnosti za zapošljavanje, četiri osnovna cilja strategije za smanjenje siromaštva, koju priprema Republičko ministarstvo za socijalna pitanja. “Uspešna strategija mora biti integralni deo ukupne strategije razvoja, odlučne primene tržišnih reformi i integracije u međunarodne razvojne, tehnološke i informativne trendove”, piše u Polaznom okviru strategije za smanjenje siromaštva. Glavni mehanizmi pomoću kojih bi trebalo ostvariti ovu strategiju su privatizacija i razvoj malih i srednjih preduzeća,· smanjenje registrovane i prikrivene nezaposlenosti,· reorganizacija obrazovanja i stručnog obrazovanja, promene u penzionom zakonodavstvu… Neki od ovih poslova već su započeti. Program “Strategija za smanjenje siromaštva” pokrenule su 1999. godine Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, kao vid novog pristupa prezaduženim zemljama sveta. Krajnji rok za izradu konačne verzije strategije za Srbiju je jul ove godine. Govoreći o Vladinim procenama razmera siromaštva u Srbiji, ministarka Matković je izrazila očekivanje da će se usvajanjem “Strategije” rešiti i nepovezanost između delova sistema za socijalnu zaštitu. Napomenuvši da u Srbiji 35.000 porodica prima socijalnu pomoć na osnovu zakona, 15.000 porodica dobija pomoć obezbeđenu donacijama, a 500.000 dece prima dečiji dodatak, ocenila je da je loše što je sistem socijalne zaštite koncipiran tako da se pomoć vezuje za prosek zarade u opštini, pa je zbog toga u siromašnim opštinama socijalna pomoć manja nego u bogatijim. Od promene vlasti 2000. godine do sada sistem socijalne zaštite se, po mišljenju Gordane Matković, povratio, jer su smanjeni zaostaci u socijalnim davanjima, koja su za vreme prošle vlasti kasnila od dve do tri godine. Jasno je da obim socijalne pomoći u Srbiji danas nije ni izbliza dovoljan za siromašne porodice. Jasno je, međutim, i da reforma socijalnih institucija i eventualna veća budžetska izdvajanja mogu samo delimično pomoći rešenju problema. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da gotovo jednako velik broj građana kao glavni problem ove zemlje, pored siromaštva, vidi kriminal i korupciju, a tek nešto manji – političku nestabilnost. Ovo je zanimljivo, jer svaka, pa i naša, ekonomija fukcioniše po principu spojenih sudova. U ovdašnjim spojenim sudovima tako se sa bedom i siromaštvom prelivaju bolesna privreda, organizovani kriminal i političke razmirice, koje sprečavaju ili znatno usporavaju svaki napredak. Teško da će problem siromaštva moći da se reši bez rešavanja ovih drugih društvenih problema. Vladimir Čvorkov http://www.dnevnik.co.yu/ Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
