Zašto je iracka televizija, u trenucima kada su padale prve
americke bombe, prikazivala jugoslovenski film o ratnom lukavstvu partizanskog
komandanta. U kakvoj su vezi rat na peskovitom tlu Iraka, ispod kojeg leže
ogromne rezerve nafte, i globalni rat na satelitskim TV frekvencijma, u kojem za
sada ubedljivo vodi katarska TV mreža “Al Džazira”.
Odmah nakon
ispaljivanja prvih krstarecih raketa na Bagdad i pokretanja ogromne ratne mašine
zadužene da “oslobodi Irak” poceo je i jedan novi rat. Onaj kojeg su se
predsednikovi savetnici u Beloj kuci u Vašingtonu i vojni stratezi u Pentagonu
najviše plašili.
Pošto je diplomatsku bitku u Ujedinjenim nacijama (u želji
da pribavi kakvo-takvo pravno pokrice za svoje namere na Bliskom istoku) vec
izgubila, zvanicna Amerika potpomognuta britanskom vladom sada ponovo vodi rat
na dva fronta istovremeno. Prvi na peskovitom tlu Iraka, ispod cije površine
leže ogromne rezerve nafte, drugi na satelitskim TV frekvencijama u “realnom
vremenu”.
“To je odvratno. To je kršenje Ženevske konvencije o postupanju sa
ratnim zarobljenicima”, odbrusio je - vidno uznemiren - americki ministar
odbrane Donald Ramsfeld kada su prve slike mrtvih i zarobljenih americkih
vojnika u Iraku, posredstvom arapske satelitske TV stanice Al Džazira
registrovane u Kataru, pocele da kruže svetom...
“Predsednik Buš nije video
te snimke. On ne želi to da gleda”, saopštila je Bela kuca.
“Gle, ko se sada
poziva na medunarodno pravo!? To što se vidi na ovim snimcima nismo mi ucinili.
To su cinjenice. Mi samo izvršavamo svoje profesionalne obaveze i obaveštavamo
svetsku javnost o cinjenicama ovog rata”, odgovorio je mirno zvanicni
predstavnik katarske TV stanice, Džihad Balut. A jedan od producenata Al Džazire
akreditovanih u samom Vašingtonu, Imad Musa, požalio se americkim kolegama da
nije cuo da se Ramsfeld bunio kada su sve TV mreže, ukljucujuci i njihovu, samo
nekoliko dana ranije emitovale snimke mrtvih i zarobljenih irackih vojnika. Ili,
kada su svojevremeno u Avganistanu americki oficiri pozivali sve TV ekipe,
ukljucujuci i ekipu Al Džazire, da prisustvuju saslušavanju vezanih zarobljenika
osumnjicenih da su bili pripadnici “Al kaide”...
Naravno, mnoge
televizije su se, baš kao i vojske zaracenih strana, temeljno pripremale za ovaj
sukob. Recimo, samo Bi-Bi-Si je za ovaj poduhvat mobilisao citavu armiju od cak
220 novinara i tehnicara i rasporedio ih u 12 okolnih država Bliskog istoka.
Isto tako impozantne ekipe angažovali su CNN, SKDž i brojne druge americke i
evropske mreže, koje ovih dana na posebnim kanalima 24 sata prikazuju samo rat.
Na drugoj strani, iracka državna televizija je, ocito, danima sistematski radila
na podizanju patriotskog i borbenog elana domaceg stanovništva. Tome je sve bilo
podredeno, ukljucujuci - naravno - i izbor filmova koje ce prikazati
televizija.
Kriticne noci, upravo u trenucima kada su zlokobne sirene nad
Bagdadom prvi put zaurlale znak za vazdušnu opasnost, na prvom kanalu iracke
nacionalne televizije prikazivana je ratna epopeja iz narodnooslobodilacke borbe
u Jugoslaviji (“Cetvrta ofanziva”) sa mitskim junakom po imenu Josip Broz Tito u
glavnoj ulozi. Rec je, zapravo, o “Neretvi” Veljka Bulajica i prici o lukavom
partizanskom komandantu koji je veštim manevrom (rušeci most, da bi odmah
izgradio drugi) nadmudrio nadmocnijeg neprijatelja...
Inace, cini se da je
odluka o prikazivanju filma o jugoslovenskim partizanima na bagdadskoj
televiziji, i to baš u trenucima kada se ova zemlja psihološki spremala za rat,
mogla da ima i neki dublji smisao, mada je taj detalj - po svemu sudeci -
promakao americkim vojnim analiticarima i stratezima. Ali, zato nije promakao
Kinezima. Naime, samo dan-dva nakon pocetka rata kineski vojni analiticar Džang
Tianping, kojeg je angažovala kineska satelitska TV mreža CCTV, ocenio je da su
obe sukobljene strane ovoga puta razvile bitno izmenjene strategije u odnosu na
prvi Zalivski rat od pre 12 godina. Amerikanci su se, ocito, usredsredili na
razvoj novih preciznih oružja, baziranih na novim informacionim i komunikacionim
tehnologijama. Dok su Iracani, ciji je nekada mocni arsenal relativno savremenog
oružja uglavnom uništen u prvom zalivskom ratu, odlucili da se ovoga puta
Amerikancima suprotstave taktikom gerilskog ratovanja, zasnovanom na konceptu
“opštenarodne odbrane”. To bi - zakljucuje kineski strucnjak - moglo da
rezultira neuporedivo dužim i krvavijim ratom nego što su se Amerikanci
nadali...
Uzgred, i kineska državna televizija se, izgleda, ozbiljno spremala
da iscrpno prati rat u Iraku. Bilo je najavljeno da ce uputiti veliki tim od
najmanje sto novinara da pokrije ovaj dogadaj. Ali, samo nekoliko dana uoci
pocetka rata, kinesko Ministarstvo inostranih poslova je naredilo da se hitno
zatvore dopisništva kineskih medija u Bagdadu i da svi kineski novinari napuste
ovaj region...
Televizija je i do sada bitno uticala na ratove,
odlucujuci katkada i njihov konacni ishod. To je, recimo, bio slucaj sa
Vijetnamskim ratom, koji su Amerikanci izgubili onog trenutka kada domace javno
mnjenje više nije bilo u stanju da svakodnevno na televiziji gleda krv i patnje
svojih vojnika. Ili, u Somaliji, odakle su bili prinudeni da se glavom bez
obzira evakuišu cim je svet video slike cerecenja i brutalnog ponižavanja
zarobljenih americkih vojnika.... Danas, medutim, ratovi više uticu na
televiziju, diktirajuci pored ostalog i njen tehnološki razvoj, i menjajuci na
taj nacin samu njenu prirodu. Uz pomoc satelitskih komunikacija, satelitskih
video-telefona i malih lako pokretnih kamera koje snimaju i danju i nocu,
televizija je prvi put u stanju da svetu predstavi rat u svoj svojoj
brutalnosti, “uživo”, u “realnom vremenu”... Tako su se najednom brojni vojni
“spin doktori” i manipulanti (poput vec legendarnog Džemija Šeja), kreatori
tradicionalne ratne propagande, našli na vrlo klizavom terenu. Jer, svaka
njihova lagarija se, za cas posla, vraca kao bumerang. Kažu, Sadam je ubijen još
prvog dana rata, preciznim bombama, a Sadam se sutra pojavi na irackoj
televiziji. Kažu, potpredsednik iracke vlade Tarik Aziz je mrtav, a Tarik Aziz
sutra pred TV kamerama u Bagdadu drži konferenciju za štampu...
Procvat
brojnih novih globalnih satelitskih TV mreža, kao što je Al Džazira, osnovana
1966. godine, koja predstavlja arapski odgovor na izazov zvani Si-En-En je,
verovatno, najbolji primer za to. Istovetni recept su odmah primenile i neke
druge arapske TV mreže, poput televizija iz Abu Dabija i ostalih bogatih emirata
u Persijskom zalivu, ciji reporteri sada - uspešnije od svojih americkih ili
britanskih kolega - izveštavaju sa obe strane fronta. Njihovi izveštaci su,
zajedno sa stotinama drugih novinara iz citavog sveta, akreditovani kod americke
i britanske vojske i sa saveznickim jedinicama napreduju prema Bagdadu. Ali, oni
sve vreme punom parom izveštavaju i iz samog Bagdada i drugih opkoljenih irackih
gradova, gde se - ocito - odlicno snalaze (znaju jezik) i imaju daleko bolji
tretman i vecu slobodu kretanja od malobrojnih zapadnih novinara. Trenutno, samo
Al Džazira ima sedam novinara i 20 snimatelja rasporedenih na irackoj strani
fronta, a njeni materijali koji dolaze otuda se širom sveta prodaju kao alva...
Racuna se da samo u arapskom svetu, gde je daleko najpopularnija i najgledanija,
programe ove mreže redovno prati više od 50 miliona gledalaca.
Ali, kako se
Al Džazira može - preko više satelita - pratiti u citavom svetu, ona brzo
pocinje da osvaja i ostala tržišta: samo u Americi, gde se emituje na više
komercijalnih kablovskih mreža, Al Džazira sada ima preko 140 000
pretplatnika...
Drugim recima, uprkos svem trudu americkih i britanskih
generala i vojnika, svoj silini, ubojitosti i preciznosti oružja kojim su
krenuli na Irak, ono što se sada zaista dešava na bojištu postaje sve manje
važno u odnosu na ono što se dešava na TV ekranima.
Ili, na Internetu. Jedna
od najslikovitijih ilustracija tog fenomena je “slucaj Basra” iz pocetne faze
rata u Iraku, kojim ce se medijski analiticari sigurno još dugo baviti, a
vojnici verovatno imati - kao važnu lekciju - u svojim buducim udžbenicima.
Prica je pocela tako što su americki i britanski novinari, pozivajuci se na
zvanicne americke i britanske vojne izvore, javili da je Basra (drugi po
velicini grad u Iraku) “pala”. I to im, izgleda, nije bilo dovoljno, nego su još
dodali kako se “nad Basrom vije americka zastava”, dok se iracki general,
komandant 51. združene mehanizovane divizije koja je branila ovaj grad, “predao
saveznickim snagama”... Ali, samo malo potom specijalni izveštac satelitske
mreže Al Džazira javio se sa lica mesta, iz Basre, intervjuišuci pred kamerama
glavom i bradom pomenutog irackog generala. “Evo me ovde, ja sam živi dokaz da
Basra nije pala”, rekao je general. Dodao je da Amerikanci, istina, tuku grad sa
razlicitih strana, ali da im njegove snage “žestoko uzvracaju”... Na ekranima
su, zatim, prikazani i snimci pijace u Basri, pune sveta, sa tezgama punim
zeleniša, kao i ljudi koji žurno - poput gradana opkoljenog Sarajeva
svojevremeno - ulicama grada vuku kanistere s vodom, osvrcuci se pri tom u
strahu da ih ne stigne kakav neprijateljski kuršum ili šrapnel. A sve je još
bilo dodatno “zacinjeno” snimkom (u krupnom planu) mrtvog dvanaestogodišnjeg
irackog decaka iz tog grada, kome je saveznicki kuršum razneo pola glave. Isti
snimak je, odmah, postavljen i na sajt TV mreže Al Džazira na Internetu i za
tren oka je, naravno, obišao citav svet...
U mnogim nanovo rasplamsalim
raspravama o izveštavanju iz rata postavljeno je, po ko zna koji put i pitanje:
da li je u skladu sa profesionalnom etikom i važecim novinarskim kodeksima
opravdano na TV ekranima prikazivati ljudske leševe? Odgovori su, ocito,
razliciti i svaki se pravda argumentima koji nekome mogu da zvuce osnovano. To
samo potvrduje da se i u ovoj temi, verovatno, suceljavaju razlicite kulture i
civilizacije, i njihov donekle razliciti odnos prema samom pojmu smrti. Medutim,
dobro je znana i cinjenica da americka armija (kao i mnoge druge armije,
uostalom) ima specijalna pravila kojih su dužni da se pridržavaju novinari
akreditovani pri njihovim jedinicama. Jedno od tih pravila glasi - nikad ne
pominjati i ne prikazivati žrtve, mrtve i ranjene vojnike, bez posebne
dozvole... U vreme “Pustinjske oluje”, zbog izuzetno rigidne vojne politike
prema medijima i želje da se javnosti servira samo “cista” i “beskrvna” slika
rata, novinari su sve vreme držani daleko od bojišta, a na TV ekranima su
emitovani samo satelitski i avionski snimci koji su sugerirali da je rat nešto
poput video-igre... Shvativši, medutim, da više ne mogu sami u potpunosti da
kontrolišu baš sve medije, a pogotovo njihove izveštaje koji dolaze sa druge
strane fronta, americki generali su ovoga puta bili prinudeni da popuste i da
dozvole novinarima da krenu zajedno sa njihovim vojnicima u
akciju...
Rizikujuci katkada i svoje živote, novinari mnogih svetskih medija
su se tako ovoga puta u velikom broju našli na samim bojištima i odmah su se,
dabome, upustili u bespoštednu borbu za prestiž, za gledaoce, slušaoce i
citaoce... I, ma koliko to sada, možda, zvucalo neverovatno, cinjenica je da su
CNN, SKDž, BBC i ostali vodeci mediji ratujuce koalicije u Iraku, pod uticajem
oštre konkurencije u alternativnim globalnim TV mrežama, pre svega francuskim,
nemackim, arapskim, ali i nekim drugim, poceli o tom ratu da izveštavaju
korektnije i objektivnije.
Ipak, dodatna specificnost glavne medijske
“zvezde” na bojištima, najpopularnije arapske televizije Al Džazire, leži u
cinjenici da je ova mreža, zvanicno, u vlasništvu vlade emirata Katar, koji je -
zvanicno - americki saveznik u ratu protiv Iraka.
Zapravo, jedan od glavnih i
najlojalnijih saveznika, buduci da se i štab glavnokomandujuceg saveznickih
operacija, americkog generala Toma Henksa, nalazi u glavnom gradu ovog emirata,
Dohi. Tako se, sticajem okolnosti i glavni studio Al Džazire nalazi nedaleko (na
samo nekoliko minuta vožnje automobilom) od americke komande. Ali, novinari i
tehnicari ove televizije se uporno pozivaju na princip slobode štampe, i pravo
da realizuju nezavisnu uredivacku politiku u svojim programima, kao jednu od
temeljnih vrednosti zapadne demokratije. Tim pre što i sami americki generali
stalno isticu kako je glavni cilj njihovog sadašnjeg angažmana u Iraku da se u
toj zemlji uspostavi - sloboda i demokratija... Služeci se, vrlo inteligentno,
tipicno americkim medijskim obrascima, novinari Al Džazire su u proteklih
nekoliko dana demonstrirali i zavidnu veštinu u oblasti istraživackog
novinarstva: pedantno su istražili i svojim gledaocima predocili sve cinjenice o
vezi predsednika Buša sa mocnim americkim naftnim kompanijama...
Naravno,
svojevrsni rat nerava izmedu spretnih novinara Al Džazire i americkih generala
nije od juce. Ta televizija je svojevrmeno, kada je pocinjao rat u Avganistanu,
bila i jedina TV mreža sa stalnim dopisništvom i najmodernijim satelitskim
komunikacijama u Kabulu. Stoga je citav svet u to vreme, prakticno, mogao da
vidi samo sliku rata koju su otuda emitovali njeni ljudi, jer su se sve ostale
svetske TV stanice prosto utrkivale da od Al Džazire kupe video-materijale...
Amerikanci su se najpre samo žalili, tvrdeci da se Al Džazira ponaša krajnje
neodgovorno jer objavljuje snimljene poruke Osame bin Ladena, omogucavajuci mu
tako svetski publicitet. Ali, kad prigovori nisu urodili plodom, jedna od
“pametnih” americkih bombi je - kažu “slucajno”, “greškom” - zviznula tacno u
dopisništvo te katarske TV mreže u Kabulu i tako ga, makar privremeno,
ucutkala... Zato je, valjda, uredništvo Al Džazire, još uoci pocetka
bombardovanja Bagdada (i pre nego što su to ucinili kineski diplomati)
Amerikancima dostavilo tacnu adresu svog dopisništva u glavnom gradu Iraka, kao
i frekvencije za satelitsku komunikaciju preko kojih ona otuda šalje svoje
izveštaje, da se kojim slucajem greška ne bi ponovila...
Kada se pokazalo
da Iracani još ne žure da se predaju oslobodiocima, barem ne masovno, i da su
mnogi od njih - iz ovih ili onih razloga - ocito još namerni da pucaju na
americke i britanske vojnike (Sadam je svojim sunarodnicima, civilima, uoci rata
podelio sedam miliona kalašnjikova i pištolja...), stvari su se, sa stanovišta
americkog vodstva u ratujucoj koaliciji, prilicno iskomplikovale. Tim pre što ce
se u meduvremenu ispostaviti da Iracani možda više i nemaju hemijsko i
bakteriološko oružje, ali da su zato odnekud naucili da sa dosta uspeha ometaju
americke satelitske komunikacije i GPS signale za satelitsko navodenje raketa i
aviona... Americki predsednik Buš je stoga vec više puta upozoravao nestrpljive
sunarodnike i ostali svet da ce oslobadanje Iraka, verovatno, ici nešto teže i
nešto sporije nego što se u pocetku mislilo... Koliko bi to stvarno moglo da
traje, i koliko bi moglo da košta, što u ljudskim životima, što u novcu, za
sada, izgleda, niko ne zna.
Inace, nema sumnje da se u tom ratu više uopšte
ne radi o sudbini Sadama Huseina, vec o politickoj buducnosti i sudbini Džordža
Buša i britanskog premijera Tonija Blera, kao i svega onoga što su njih dvojica,
svojom odlukom da napadnu Irak, stavili na kocku. Pri tome, naravno, nije
dovoljno konstatovati da lideri SAD i Velike Britanije, ako žele da politicki
prežive ovaj rat, moraju - po svaku cenu - da pobede. I, još da to ostvare u
nekom razumnom roku. Jer, kljucna dilema se i dalje svodi na pitanje: šta bi
trebalo smatrati saveznickom pobedom a šta porazom u ovom ratu? Kojim bi to
kriterijumima ili merilima trebalo vrednovati jedno ili drugo? Konacno, ko ce to
da proglasi?!
U svakom slucaju, jasno je unapred da cak i samo skidanje
Sadamove glave ne bi licilo na ubedljivu pobedu ako darodavac, koji je obecao
slobodu i srecu Iracanima, prethodno razori petomilionski glavni grad ove
zemlje, pobije veliki broj njegovih stanovnika i svojom nepromišljenom vojnom
akcijom, zasnovanom na katastrofalno pogrešnim politickim, vojnim i obaveštajnim
procenama, dovede u opasnost kolevku ljudske civilizacije u dolini reka Tigar i
Eufrat.
 http://www.srpskadijaspora.info/zemlje/magazin/030401_1.asp |
Stevan Niksic |
