|
Ekskluzivno Ivo Eterović moji dani s Brozovima Jovanka i danas plače za Titom Od trenutka kada je, daleke 1964, igrom sudbine, prvi put ušao u Užičku 15 da slika maršala i osvojio ga svojim dalmatinskim šarmom, Ivo je postao mnogo više od ekskluzivnog fotografa bračnog para Broz. Dobar deo tajni i intimnih detalja iz života Tita i Jovanke spreman je da podeli sa javnošću, ali nikako po cenu da zloupotrebi prijateljstvo sa Jovankom Broz sa kojom se i danas redovno čuje i viđa Š jor Ivo Eterović, rođeni Splićanin i već pola veka Beograđanin, umetnik fotografije za Ginisa i Riplija, nekako je najviše voleo "božju perspektivu". Ili slikajući iz aviona, helikoptera i vazdušnih balona ili zavirujući na Brionima i Dedinju u spavaću sobu jugokomunističkog boga – Josipa Broza Tita. A da se, pri tom, nije ni "strmopizdija" niti je "zaglavija". Bilo je tu i tamo nekih padova, ali on je znao da se dočeka na noge.
Danas, posle šezdeset godina škljocanja kojim je upucao gotovo ceo zemaljski svet i tako overio veličinu svoje strasti, šezdesetosmogodišnjeg Ivu, koji na simpatičan način meša ekavicu i ikavicu, muči gorušica. Pa se ježi od turske kafe i zapomaže za "espreso".
E, nije šjor Ivo od juče. I nije zarana otišao iz Splita zbog depresivne primorske jugovine. Znao je: Beograd je tada bio, što bi se danas reklo, "najkonektovaniji" (najumreženiji, najpovezaniji) grad na svetu. Odatle su se otvarali putevi ka svim kontinentima. Ipak, kao da su ga i okolnosti navodile da dođe ovamo. Jedna od prvih nagrada koju je dobio bilo je putovanje u glavni grad SFRJ, a malo kasnije vojne vlasti su ga poslale na odsluženje vojnog roka u Kovin, takoreći opet u Beograd. Punih dvadeset šest godina Eterović će biti fotoreporter "Vjesnikove" kuće, radeći za "Globus", VUS i "Start", ali uvek sa sedištem u Beogradu. Živeći na, što bi rekao Krleža, "famoznoj" distanci od četiri stotine kilometara, on je tu priliku pretvarao u profesionalni kapital: – Je, na tom rastojanju sve izvetri, i instrukcije i želje direktora i šefova. Znao sam ih obrlatiti da uvik bude po mome. Urednici su mi bili savetnici, a ne naredbodavci i od deset tema, devet je bilo po mom izboru. A najvažnije mi je bilo da preskočim hijerarhiju i kontaktiram samo sa glavnim šefom.
Taj rezon i to iskustvo biće mu, kasnije, dragoceno u desetogodišnjem slikanju bračnog para Broz. U komunikaciji s Titom odstranio je ordonanse, ađutante, čauše, udbaše i kosovce. Odmah, na početku, stavio im je do znanja da je pod direktnom maršalovom kontrolom. Da nije bilo tako, odstranili bi oni njega. Bilo je tu velike gužve i guranja oko prestola. Plašio se podmetanja i potkazivanja. Laktovi su bili strateško oružje u međusobnoj borbi kamarile. Radio je, bogme, kod Ive strah. Ne samo za karijeru, već i onaj od "pržuna". – Ma kako nije... Jednom u Splitu tražili su me policijoti u civilu, udbaši. Išli od čovika do čovika i pitali gde me mogu naći. Pomislija sam – ode ja na Katalinića brig (sedište splitske Udbe, nap.a.). A, vraga, tražili me da idem hitno na Brijune. E, ali svašta se čoviku mota po glavi za ono vrime dok ne čuješ za šta su došli. Posle tri dana uveli telefon mojim roditeljima, na moje ime, iako sam već odavno bio Beograđanin.
– Još kao mlad fotograf visio sam u ateljeima splitskih slikara i vajara, u konobama i potkrovljima, studirajući tajne prostora: raspored predmeta na slici, odnos senke i svetlosti, kompoziciju... S druge strane, stariji sam godinu dana od "Lajfa", američkog magazina koji je postavio osnove moderne "lajf" fotografije tragajući za misterijom malih stvari i fiksirajući kako grimase siromaha, tako i gestove moćnih. Sa Mladenom Tudorom i Jocom Žnidarščićem počeo sam da negujem "lajf" stil i mi smo ga uveli na prostor Jugoslavije. Treće, moja kamera nikad nije zatajila jer sam se uvek pripremao i bio spreman za akciju – kaže Ivo.
Ali, sve bi to možda bilo uzalud da nije onog nerva koji neprestano pulsira, bez profesionalne drskosti i lukavosti. Od silnih epizoda koje to ilustruju, izdvojićemo dve. Prva scena: u egipatsku luku Port-Said, jeseni 1957. godine, uplovljava reprezentativni brod "Jugoslavija" koji dovozi novu smenu vojnika našeg mirovnog bataljona. Egipatske vlasti su rigorozne i fotografisanje ne dolazi u obzir. Potkupljen jednom funtom neki arapski čamdžija pristaje da doveze Eterovića do ukotvljenog broda. Kapetan naređuje da mu se spuste merdevine. Kad je ispucao dva filma, Ivo ih daje kapetanu, a ostale, "lažnjake", predaje namrgođenoj obalskoj straži. Priča druga: U komandni centar UN u Gazi stigao je generalni sekretar svetske organizacije Dag Hameršeld, a pedesetak novinara, filmskih snimatelja i fotoreportera čeka napolju jer ih ne puštaju na gala-prijem. Eterović se prikrada sporednom, kuhinjskom ulazu, navlači na sebe jedan od ogrtača sa čiviluka koje nose konobari, Arapi i, šunjajući se, ulazi u salu sa fotoaparatom. Jedan američki novinar nudio mu je hiljadu dolara za taj film. Nije mu ga prodao: "Ma kako da ne bi uzeo iljadu dolara, ali nisam smija to učiniti!" Prve fotoreportaže sa dveju velikih nesreća, skopskog zemljotresa i tragičnog pada ruskog aviona na Avali, objavio je zagrebački "Vjesnik" pre bilo kojih beogradskih novina. Zahvaljujući "ambasadoru" Eteroviću. Na Avalu je stigao pre svih drugih novinskih fotoreportera, još dok se službe bezbednosti nisu snašle, a iz Skoplja je uspeo da pošalje film za Zagreb jedinim avionom koji je tog dana leteo u hrvatski glavni grad, po lekove. Majstor fotografije Ivo Eterović je prestao da broji nagrade kad su one dosegle brojku od pet stotina. Dosad je čak četiri puta nagrađen za životno delo. Žrvanj novinskog izveštavanja nije ga omeo da radi na velikim temama, autorskim ciklusima. Tako su nastale njegove brojne fotomonografije uglavnom o gradovima i predelima koje je voleo. O Beogradu je objavio čak sedam fotomonografija, o Splitu tri, pa o Sarajevu, Zagrebu, Braču, Dalmaciji... Napravio je i neobičan album "Kornata i salaša" u kojem je povukao vizuelnu paralelu između Jadranskog i "Panonskog mora". Jer, "salaši su otoci u moru žita". Već trideset godina stvara još nezavršenu priču o uličnim sviračima. Snimao ih je u šezdeset gradova sveta, u Sidneju, Pekingu, Irkutsku, Moskvi, Havani... Kako sviraju na gitarama i harmonikama, frulama i flautama, saksofonima i balalajkama, citrama i bubnjevima, pa je tako uhvatio jednog uličnog pijanistu u Barseloni. Na moskovskom Starom Arbatu jurio ih je nedeljama dok ih nije ulovio.
Kad je Franjo Stipković, lični sekretar Josipa Broza, telefonom saopštio Eteroviću da tog istog dana u toliko i toliko sati, godine 1964, dođe u Užičku 15 da slika maršala, Ivo je odmah seo u automobil i pravio krugove po Dedinju da bi došao sebi. Eterović će posle mnogo godina saznati kako je došlo do te "milosti". Kipar Antun Augustinčić molio je Tita da mu pozira za bistu. Broz nije imao nerava da satima sedi ukočen i odbio ga je. Augustinčić mu je tada predložio da izvaja bistu po fotografijama koje bi snimio Ivo Eterović, mada se Augustinčić i Eterović nikada nisu upoznali. Tito je pristao. Eterović je, dakle, bio predviđen za jednodnevni boravak na Dvoru.
Sutradan su zajednički pogledali fotografije. ("Ma da mi nisu uspele, ja bi ih nacrta, gospe ti!") Eterović je položio. Dogovor je bio sledeći: za fotografije niko ne sme da zna, čak ni Eterovićeva supruga, Ivo će slikati šta hoće, a bračni par Broz će, na kraju, odobriti svaku fotografiju pojedinačno za objavljivanje u knjizi. "Njihovi dani", ta čuvena monografija o Brozovima, nastajala je deset godina. Danas je pravi raritet. Jovanka Broz poseduje samo jedan primerak i to na slovenačkom jeziku, a kad je tajlandski kralj poželeo jednu knjigu za sebe, ni Eterović mu tu nije mogao da pomogne. Svoj, jedini preostali primerak Ivo, ipak, nije mogao da mu pokloni. Splitski šarmer se toliko približio "sujetnom zagorskom kicošu" da su zajedno, sami, pili brendi u čeki na divlje svinje i mlado vino iz Titovog vinograda na Vangi. Toliko da je Eterović, na prijemu, znao nonšalantno da priđe nedodirljivom vođi i popravi mu kravatu na užas osoblja iz protokola: – Reka sam mu da ne nosi kravate sa poprečnim prugama nego one sa uspravnima koje ga izdužuju jer on, kao što se zna, nije bio naročito visok. Tito mi na to odgovori da mu je kravatu pripremila Jovanka. A ja mu kažem: pa neka ih onda nosi ona!
Tito je voleo da se raspita kod Eterovića šta se priča među običnim podanicima: "Uvik sam mu odgovarao potpuno iskreno pa kud puklo da puklo. Možda me zato i trpija tolike godine!"
– Jednog 8. marta, na Vangi, dok smo pili kafu, Tito naglo ustade i otvori sef. Izvadi četiri-pet kutijica i preda ih Jovanki kao poklon za Dan žena. A šta je, u stvari, bilo? Jovanka je kolekcionirala zube od jelena i slala ih jednom slovenačkom majstoru da joj od njih napravi nakit za lovački bal. Kad je to stiglo natrag, Tito je nakit ćapio i sakrio čekajući pogodan trenutak da joj ga pokloni. Bio je to dirljiv izraz ljubavi starog džentlmena prema njoj. Glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke, kaže Eterović, jesu "prasac" Dolanc i general Ljubičić. I tvrdi da je Jovanka oduvek bila zaljubljena u Tita, da je upravo ona najveći titoist! U prilog toj tezi govori i sledeća epizoda: – Bili smo u Belju, u lovu, kad je Jovanka odjednom poželela da upuca divlju svinju. Zauzela je mesto na čeki, a ja poziciju iza nje! Šta znam ja kako ona puca, ti gospu, da ne nastradam je umisto prasca! Kad ono, pogodi ti ona svinju od pedeset kili pravo među oči. Posle je proveravala da li sam ja jeo meso od te svinje, toliko je bila pažljiva prema meni.
Šjor Ivo Eterović, reporter sa ratišta i iz drevnih manastira, slikajući iz borbenih aviona i podmornica, krijući se iza žbunja i paradirajući na balovima, zadržao je i danas, pri kraju sedme decenije života, onaj retki, detinji šarm koji ga i dalje čini "berekinom". Njegova magična, borhesovska biografija prikriva svu onu muku kojom ju je platio. Kad bi se to dalo izračunati, ko zna koliko li je godina Ivo proveo u fotografskoj mračnoj komori, na robiji, trujući se samoćom. On jeste postrojavao Brozove i njihovu svitu kao kakav vodnik, ali ko zna koliko je gorkih pilula morao progutati da bi ostvario svoj profesionalni naum. Kad bi to znali oni sujetni, koji mu zavide, možda bi mu i oprostili. On jeste imao manir i dalmatinsku slatkorečivost, ali je znao i nogom pokucati. Verovao je najviše u sebe, i zato mu se otvaralo. Ivo Eterović je izvan svega, bio i ostao profesionalac. Na sebi svojstven način to je bio i Josip Broz. Zato su se, valjda, tako dobro razumeli. Ipak, zagriženi fotoumetnik nije mogao a da ne oseti muku dok je leteo iznad Golog otoka i kad mu se nije dalo da opali ni jedan jedini kvadrat. Kao što nije mogao da slika naoko bajkoviti zalazak sunca u Zalivu svinja jer je znao da to more ima boju kubanske krvi. Bio je zavisnik svog zanata, ali se trudio da ne postane pacijent. Ili, kako bi on sam to rekao, uz obaveznu "beštimu": "Ako nisi dobar čovik, mož se jebat! E, to ti je!"
|
Milan ČETNIK
