Za čim žali Hag
Vašington nikad do sada nije bio tako ćutljiv i strpljiv u pogledu svojih zahteva, a Beograd nikad nije bio tako spokojan u iščekivanju odluke Vašingtona
Američka politika uslovljavanja i dalje
ostaje na snazi iako i naši i američki zvaničnici tvrde da se nalazimo u novoj,
nikad boljoj fazi međusobnih odnosa. To znači da će američki državni sekretar
Kolin Pauel do ponedeljka 16. juna obavestiti Kongres SAD ispunjava li Srbija
uslove za nastavak američke finansijske pomoći. Razlika ipak postoji: Vašington
nikad do sada nije bio tako ćutljiv i strpljiv u pogledu svojih zahteva, a
Beograd nikad nije bio tako spokojan u iščekivanju odluke Vašingtona.
Ovonedeljno izručenje Jovice Stanišića
Hagu delić je tog mozaika, a posredstvom agencije Rojters prošlog vikenda smo od
neidentifikovanog zvaničnika administracije SAD saznali da Vašington ima još
jednu želju: da od Beograda čuje kako ozbiljno nastoji da makar uđe u trag
Veselinu Šljivančaninu, ako ne i da ga do 16. juna uhapsi.
Najglasnija od svega je ipak američka
tišina u vezi sa Ratkom Mladićem, čije ime zimus nije silazilo sa usana
američkih političara koji su do 15. juna zamrzli finansijsku pomoć Srbiji ne bi
li se dotle “poboljšala” saradnja Beograda sa Hagom. U poslednjih nekoliko
meseci desilo se mnogo toga, ali ne treba smetnuti sa uma da je američki
ambasador za ratne zločine Pjer Rišar Prosper u januaru otvoreno ponudio dil
Beogradu: isporučite Mladića, Šljivančanina i Radića i to će biti kraj haškim
uslovljavanjima, a svima ostalima sudite u Beogradu. Ta ponuda očigledno još
važi, a srpski političari odskora prave otvorene aluzije na to kako će se cela
naša “haška priča” do kraja godine završiti. To kazuje da sadašnja vlast računa
s time da će do tada biti u prilici da svečano objavi kako je američka politika
uslovljavanja prema našoj zemlji okončana. Beograd opet ima “kredit” u
Vašingtonu, ali za Mladića i Šljivančanina to samo po sebi nije dobra vest:
znači tek toliko da je Vašington voljan da sačeka da se njihova sudbina reši u
neko manje vrelo godišnje doba.
Čini se
da niko ne računa ozbiljno sa mogućnošću da Pauelova odluka 16. juna bude
negativna za Beograd. Londonski “Tajms” je ove srede javio da “relativno brzo
izručenje Stanišića i Simatovića označava novu eru u saradnji srpskih vlasti sa
Tribunalom. Srpske vlasti kontaktirale su Tribunal kratko vreme nakon Đinđićevog
ubistva, interesujući se da li ima nameru da podigne optužnicu protiv njih i da
li ih želi u pritvoru. Odgovor je bio ‘da’, i obojica su isporučena čim su
optužnice podignute”, kažu izvori “Tajmsa”.
Nije isključeno ni da je Amerikancima
ipak malo neprijatno da pritiskaju Srbe zbog Haga baš u isto vreme dok za sebe
traže imunitet pred stalnim Međunarodnim krivičnim sudom. Na prvi pogled bi se
čak dalo zaključiti da jedni druge držimo u šaci: oni do 15. juna odlučuju o
tome da li smo mi dovoljno revnosni u saradnji sa Hagom, a mi do 1. jula
odlučujemo da li da im potpišemo izuzeće od nadležnosti stalnog suda za ratne
zločine. Oni traže da mi izručimo celokupno državno, vojno i policijsko
rukovodstvo Hagu pod sumnjom da je činilo ratne zločine, a mi treba unapred da
prihvatimo da se nijedan američki građanin nikad i ni u kom slučaju ne može naći
pred sudom za ratne zločine. Ni u fazi prvobitne akumulacije to se ne bi
smatralo dobrom trampom, a kamoli u današnje vreme poštenom političkom
trgovinom, ali Beograd nema u ruci bogzna kakve adute. Neprijatnost se za
Amerikance sastoji u tome što će se sve što oni učine shvatiti kao pritisak ili
podmićivanje vlasti u Beogradu.
Ima
neke ironije u tome što Amerikanci odbijaju da se podvrgnu autoritetu stalnog
suda u strahu od politički motivisanih optužnica, a upravo se prošle sedmice
Tužilaštvo Haškog tribunala otvorilo kritici zbog politički motivisanog
postupanja. U nastojanju da prokrči širok put do državnih i vojnih arhiva,
tužilac Džefri Najs zatražio je od sudskog veća u procesu protiv Slobodana
Miloševića da “iskoristi” vreme do 16. juna, kada će Amerikanci odlučivati o
nastavku finansijske pomoći Srbiji, da dodatno pritisne Beograd ne bi li otvorio
arhive. Sudija Ričard Mej ukorio je svog sunarodnika napomenom da se “mi ovde
služimo pravnim argumentima”, ali je sudija Patrik Robinson sa Jamajke bio
stroži: “Žao mi je što to potežete kao argument”, ledeno je rekao Najsu.
Britanac je odgovorio da mu je “žao” što je sudiji “žao”, ali moramo da
uvažavamo realnost u kojoj živimo.
Pozitivna odluka Kolina Pauela neće doneti veliku finansijsku korist Beogradu,
ali se u današnje vreme ne može dovoljno naglasiti značaj makar i sitnog znaka
američke dobre volje prema nekoj državi. Postoji izvesna bojazan da bi razmena
signala dobre volje (uzvratni potpis Beograda na sporazum o neizručenju
američkih građana sudu za ratne zločine) mogla da košta Beograd u Evropskoj
uniji, gde kuca na vrata zbog prijema. Još nije sasvim jasno da li je nesrećna
okolnost za nas što je baš ove nedelje došlo do novog zaoštravanja odnosa na
relaciji Vašington - Brisel. Kako u utorak javlja “Vašington post”, američka
administracija uputila je oštar demarš Briselu u kom protestuje zbog evropskog
pritiska na zemlje sa kojima Amerikanci žele da potpišu bilateralne ugovore o
izuzeću od izručenja. Savet bezbednosti izglasao je prošle godine Amerikancima
jednogodišnji imunitet od krivičnog gonjenja pred sudom za ratne zločine, kako
bi dao Vašingtonu vremena da potpiše bilateralne sporazume o izuzeću sa što je
moguće više država. (Samo 39 država do sada je potpisalo takve sporazume, pa
Vašington traži još jednu godinu imuniteta od Saveta bezbednosti: o tom zahtevu
odlučuje se u Njujorku 12. juna, ali se pozitivna odluka unapred podrazumeva,
budući da Evropljani ne žele da kvare ono što su na transatlantskoj relaciji sa
mukom popravili posle iračkog rata.) U poverljivom američkom memorandumu
Briselu, koji je obelodanio “Vašington post”, neuobičajeno oštrim se tonom
prigovara zbog činjenice da su neki evropski ambasadori “lobirali” protiv
američkih napora da sklope bilateralne sporazume “izvan granica Evropske unije”.
To se naravno odnosi na evropske preporuke zemljama poput Srbije i Crne Gore da
ne pristaju na američki imunitet pred sudom za ratne zločine, ali pre svega na
pritisak koji Brisel vrši na deset zemalja koje mogu da računaju da će u
narednom talasu proširenja da uđu u
Uniju.
Inače, zanimljivo je da su
Britanija, Francuska i druge evropske vlade čiji vojnici čuvaju mir u
Avganistanu, potpisale slične sporazume o izuzeću sa Avganistanom. Razlika je u
tome što pravnici Evropske unije imaju spisak uputstava po kojima se takvi
sporazumi mogu sklapati a da ne potkopaju autoritet Međunarodnog krivičnog suda.
Evropljani misle da su takvi sporazumi u redu ako imunitetom pokrivaju samo
osobe koje se u datom trenutku nalaze na teritoriji zemlje, znači samo vojnike
koji služe u mirovnoj ili nekoj sličnoj misiji u zemlji koja je potpisala
ugovor. Amerikanci, međutim, traže nešto drugo, daleko sveobuhvatnije: oni traže
imunitet za sve američke građane, vojnike, političare ili humanitarne radnike,
svejedno, i to nezavisno od toga gde počine zločine za koje eventualno budu
optuženi. Pristaše stalnog suda za ratne zločine neumorno objašnjavaju da je
neopravdana bojazan Vašingtona od suda jer pravila pružaju mogućnost državi čiji
je građanin optužen da mu ona sudi na svom terenu. Stalni sud je nadležan tek
ako država čiji je građanin optužen nije zainteresovana da vodi proces. Međutim,
“Njujork tajms” je prošlog septembra izvestio, na osnovu razgovora sa anonimnim
funkcionerima administracije, da stvarna američka bojazan nije u tome da će se
američki vojnici naći na udaru ovih sudova, već da će američki državni i
politički lideri postati svojevrsna pravna meta. Bojazan je, po svoj prilici, od
međunarodnih pravnika čija bi ambicija mogla biti da Americi, ili NATO-u, dokažu
odgovornost za ratne zločine po komandnoj odgovornosti. Nešto slično desilo se
posle bombardovanja Jugoslavije, kada je grupa uglednih međunarodnih pravnika
zahtevala da Tribunal u Hagu podigne optužnicu protiv Klintona i drugih lidera
NATO država zbog agresije na SRJ. Vašingtonu je međutim pre svega nepodnošljiv
takozvani Kisindžerov presedan (Henriju Kisindžeru se u Evropi pre nekoliko
godina desilo da mu je uručen poziv za sud po jednoj takvoj tužbi za ratni
zločin, što je izazvalo ozbiljan bes u Vašingtonu).
Strategija Bušove administracije prema
Međunarodnom krivičnom sudu najbolje se prepoznaje u akademskim tekstovima Džona
Boltona, sada visokog funkcionera u Stejt departmentu, iz vremena kada nije bio
u državnoj službi i kada je eksplicitno zastupao strategiju koju Bušova
administracija sada provodi. Pre četiri godine, Bolton je pisao: “Hoće li
Međunarodni sud preživeti, u dobroj meri zavisi od SAD. Treba ga u javnom
držanju ignorisati i diplomatskim putem izolovati, kako bismo sprečili da stekne
bilo legitimitet, bilo resurse.” Boltonova se argumentacija, međutim, zasnivala
na tezi da je ratne zločince najbolje sudski goniti kod kuće. “Nacionalni
pristup je bolji”, pisao je Bolton u “Forin afers” časopisu uoči bombardovanja
Jugoslavije 1999. godine: “Prava katarza najpre će se desiti ako se nacija sama
suoči sa svojom prošlošću, I ako sama deli pravdu.” Nemoguće je ne složiti se sa
gospodinom Boltonom. Ali slaganje sa gospodinom Boltonom vraća nas na početak:
postoji li aršin koji za sve jednako
važi?
LJILJANA SMAJLOVIĆ http://www.nin.co.yu/2003-06/12/29336.html
