ISTRAZIVANJE
SRBIJA:
ZATVORENICI TVRDE DA SU MUCENI
Svedocenja koja je
prikupio IWPR ukazuju na to da su osumnjiceni koji su privedeni u policijskoj
akciji posle Djindjicevog ubistva bili podvrgnuti torturi
Pisu:
*Dragana Nikolic-Solomon i Gordana Igric iz
Londona, i saradnici
IWPR-a iz Beograda
Svedocanstva koje je prikupio IWPR ukazuju na to da su posle ubistva premijera
Zorana Djindjica uhapseni bili zlostavljani.
Prikupljeni dokazi ukazuju na to da je zlostavljanje bilo sirih razmera nego
sto bi se to moglo zakljuciti iz saopstenja srpske vlade ili izjava
predstavnika Ujedinjenih nacija i OEBS-a.
Medjunarodni strucnjak za ljudska prava iz Beograda, koji je trazio da ostane
anoniman, izjavio je da je oko 30 odsto uhapsenika bilo izlozeno nekom obliku
zlostavljanja.
Policijska akcija poznata pod imenom “Sablja”, koja je trajala od
12.marta, kada je Djindjic ubijen, do 22.aprila, rezultirala je hapsenjem
najmanje 10.000 ljudi. Cilj istrage bio je da se pronadju ubice i da se razbiju
kriminalni klanovi. Protiv 3.400 ljudi podnete su krivicne tuzbe. Vlasti su
29.aprila optuzile 45 ljudi, uglavnom clanova zloglasnog Zemunskog klana, za
organizovanje i izvrsenje Djindjicevog ubistva.
Oko hiljadu ljudi se i dalje nalazi u pritvoru na osnovu odredbi novih
kontroverznih propisa koji omogucavaju da se osumnjiceni zadrze u
pritvoru dva meseca ili duze, bez kontakta sa advokatima ili rodjacima, i bez
uzimanja preliminarnog iskaza pred sudom. Ostali su oslobodjeni.
SVEDOCENJA O MUCENJU
Najcesci prijavljeni oblici mucenja bili su teska prebijanja i gusenje. Takodje
su primenjivani elektro-sokovi. Neki od pritvorenika mucenjem su primoravani da
potpisu priznanje. Zlostavljanje se odvijalo na razlicitim lokacijama.
Milan Vukovic, vlasnik restorana iz Beograda, uhapsen je 13.marta, dan po
objavljivanju vanrednog stanja u zemlji. Bio je zadrzan mesec dana zbog sumnji
da je pripadao grupi za koju se veruje da je izvrsila atentat na premijera.
Oslobodjen je bez podizanja optuznice.
Vukovic je opisao tretman kojem je bio izlozen u policijskim prostorijama u
Makisu, blizu Beograda, u sedistu specijalne jedinice Ministarstva unutrasnjih
poslova za borbu protiv organizovanog kriminala.
“Grupa od sest ili sedam maskiranih policajaca vezala mi je ruke za
stolicu koja je bila fiksirana za pod. Onda su mi navukli kesu na glavu”,
izjavio je za IWPR. “Vrlo brzo sam potrosio sav vazduh. Kesa mi se zalepila
za lice i ja sam poceo da se borim za vazduh. Kada je bilo ocigledno da se
gusim, probusili su kesu. To su mi radili dva puta”.
“Trazili su da priznam da sam diler droge, ucenjivac i trgovac oruzjem,
da sam nezakonito trgovao naftom, cigaretama i devizama. Nisu me tukli. Ali
kada sam dospeo u Centralni zatvor u Beogradu, video sam na desetine prebijenih
ljudi u hodnicima.”
Vukovic je jedan od malobrojnih koji su se usudili da govore o mucenju kojem su
bili izlozeni ne skrivajuci svoj stvarni identitet. Jedan od uhapsenih koji su
razgovarali sa saradnicima IWPR-a iskljucivo pod uslovom da ostanu anonimi,
rekao je da je bio uhapsen i drzan u pritvoru 30 dana pre nego sto je pusten
bez ikakvog obrazlozenja. Plaseci se odmazde I zabrinut za svoju sudbinu i
sudbinu svoje porodice, u pocetku se snebivao da govori za IWPR, ali je na
kraju rekao da su ga tukli dok je bio u pritvoru. “Nisu bili odavde,
doveli su ih sa strane, i nosili su maske”, rekao je on.
Prikupljeno je vise svedocenja koja se ticu grupe ljudi iz Krusevca koji su
bili optuzeni za povezanost sa organizovanim kriminalom. Vecina njih se i dalje
nalazi u pritvoru, pa je IWPR mogao da govori samo sa advokatima i rodjacima
onih kojima je bio odobren kontakt sa spoljasnjim svetom. Neki od pritvorenika
nisu imali konatkta sa pravnim savetnicima jos od haspenja.
Suprug Sandre Petrovic, Goran, i njen brat, Igor Gajic, uhapseni su u Krusevcu
14.marta. Ona kaze za IWPR da su obojica iznenada nestali bez traga i da
porodica nije mogla da stupi u kontakt sa njima vise od mesec dana. Svog
supruga je videla tek 13.maja, kada je izveden pred istraznog sudiju.
“Jedva sam ga prepoznala. Tesko je hodao i izgubio je oko sedam ili osam
kilograma”, kaze.
Muz joj je rekao da ga je policija odvela u sumu, nakon sto su mu na glavu
stavili vrecu sa otvorom za disanje koju su pricvrstili lepljivom trakom Onda
su ga tukli, dva puta je gubio svest.
U izjavi datoj 26.maja, advokat Dejan Jovanovic potvrdio je da je Goran
Petrovic i njemu ispricao istu pricu i da su mu on i drugi pritvorenici rekli
da su bili “prebijani na veoma brutalan nacin”. Advokat je takodje
rekao da su na svima “vidljive mentalne i fizicke posledice”, kao i
da je Goranu Petrovicu povredjena kicma.
Kada je Sandra Petrovic videla brata Igora, on je imao 10 kilograma manje. I on
joj je rekao da su ga odveli u sumu nakon sto su mu stavili vrecu na glavu i
pricvrstili je lepljivom trakom. Brat joj rekao i da su ga kvasili i onda
mucili elektro-sokovima koristeci elektricne kablove. Zatrazio je da istrazni
sudija to unese u zapisnik.
Prema Sandrinoj prici, nakon sto su ih pretukli, odvedeni su u policijsku
stanicu u Krusevcu, gde su im uzeli iskaze. Obojica su onda prebaceni iz
zatvora u Cupriji u Beograd, na zahtev specijalnog tuzioca za organizovani kriminal.
Nestali su bez traga i porodica je uspela da ih pronadje tek uz pomoc dvojice
advokata.
Violeta Kojic, ciji je suprug takodje uhapsen u Krusevcu 14.marta, izjavila je
za IWPR da je njen suprug tesko pretucen i da sada otezano
hoda. Rekla je da je njegovo fizicko i mentalno stanje lose, da je dva puta
pokusao da presece vene, i da je prebacen u vojnu bolnicu u Beogradu.
Kojicev advokat, Momir Vuckovic, potvrdio je njenu pricu. “Nikada u
zivotu nisam video tako tesko pretucenog coveka”, izjavio je u intervjuu
datom IWPR-u 25.maja. “Na njegovom telu nema nijednog mesta bez
podliva.”
On je, takodje, potvrdio za IWPR da je njegov klijent pokusao da izvrsi
samoubistvo, i da mu je Kojic rekao: “Radije cu sam da se ubijem, nego da
me oni ubiju.”
Posle 60 dana u pritvoru, Kojic i ostali prebaceni su u Beograd po nalogu
specijalnog tuzioca za organizovani kriminal. Advokati o tome nisu obavesteni.
Trecem coveku, Slavoljubu Markovicu, koji je uhapsen u isto vreme kada i Kojic
i Petrovic, samo jednom je dozvoljeno da vidi advokata.
“Moj klijent vise ne lici na osobu koju sam poznavao pre hapsenja. Ima
mentalne probleme i pokusao je da izvrsi samoubistvo”, izjavio za IWPR
26.maja njegov advokat, koji je insistirao da ostane anoniman.
“Rekao mi je da su ga vodili u sumu”, izjavila je Markoviceva zena
Emina. “Imao je vrecu preko glave. Tamo su ga tukli.”
“Videla sam muza proslog petka u istraznom zatvoru u Krusevcu”,
nastavila je. “Jedva sam ga prepoznala. Izgubio je 12 kilograma i nos mu
je polomljen. Na odeci koju sam donela iz zatvora ima tragova krvi. Pantalone
su mu pocepane na kolenima, verovatno od klecanja”, kaze ona.
“Muz mi je rekao da su ga tukli cetiri puta - od toga dva puta posle
ukidanja vanrednog stanja. Kaze da su pokusali da ga mucenjem nateraju da
prizna stvari koje nije ucinio, da bi mogli da ga otpuze.”
Markovic je bar bio u prilici da vidi svog advokata. Ovaj je saradnicima
IWPR-a rekao za slucaj Zivorada Zivkovica koji je u krusevackom zatvoru proveo
tri meseca bez ikakvih konatakata sa pravnim savetnicima. Posle prvih 30 dana
dobio je jos 60 dana pritvora po zakonu koji je u skupstini usvojen u aprilu.
Slucajevi zlostavljanja prijavljeni su i medju 45 ljudi optuzenih za
saucesnistvo u Djindjicevom ubistvu. IWPR je dobio informacije o dva takva
slucaja od medjunarodno priznatog strucnjaka za ljudska prava. Jedan se tice
coveka iz Beograda koji je spavao kada su mu pripadnici jedinice SAJ upali u
stan. Ni on, ni druga dvojica ljudi koji su bili u stanu nisu ih culi kada su
usli. Policajci su ga probudili i “poceli da tuku kundacima”. To je
trajalo 15 do 20 minuta. “Isto su uradili i sa drugom dvojicom - jedan od
njih se od batina upisao u pantalone.” Onda je odveden u policijsku
stanicu i kasnije optuzen.
DRUGI OBLICI ZLOSTAVLJANJA
Druga svedocenja koja je prikupio IWPR ticu se onih oblika zlostavljanja i
degradacije koji ne spadaju u fizicko nasilje.
Uskracivanje sna je navodno primenjeno u slucaju Svetlane Raznatovic, popularne
pevacice i udovice Zeljka Raznatovica Arkana, vodje paravojnih jedinica.
Pevacica, poznatija pod estradnim imenom Ceca, rekla je medjunarodnim
ekspertima da joj policija nije dala da spava 35 sati, ispitujuci je u smenama.
Slobodan Pazin, nekada visi policijski inspek tor za razbojnistva u Beogradu,
saopstio je istom izvoru da mu je san bio uskracen na isti nacin bar 40 sati.
Poznati beogradski advokat koji je pristao da govori pod uslovom da ostane
anoniman izjavio je za IWPR da se citav ovaj postupak pritvaranja moze opisati
kao smisljeno zlostavljanje.
“Zar nije mucenje postupak u kojem coveka zatvorite u neki podrum i
ostavite ga danima bez ikakvog kontakta sa porodicom ili spoljasnjim svetom?
Ljudima nije bilo dozvoljeno da se okupaju ili promene ves po 30 dana”,
kaze ovaj advokat.
“Mnogi su oslobodjeni nakon sto su proveli nedelje u pritvoru, a da ih za
to vreme niko nista nije pitao niti saslusavao. Niti su kasnije optuzeni.
Recenica koju su najcesce culi od policajaca, u sklopu psiholoske torture kojoj
su bili izlozeni, glasila je: “Vi ste kriminalci, nemate vi nikakva
prava.”
“Razgovarao sam sa covekom koji je proveo 22 dana u podrumu policijske
stanice u Zemunu. Prva tri dana mu uopste nisu davali hranu, i nije imao nista
da se pokrije dok je spavao na klupi u celiji sa razbijenim prozorom. Pusten je
iz pritvora bez saslusanja, i nikakva optuznica nije podignuta protiv
njega.”
Mnogi koji su oslobodjeni nisu se usudjivali da govore iz straha da ce ponovo
biti uhapseni ili da ce biti viktimizovani na neki drugi nacin. Vecina onih
koji su pristali da govore zahtevali su da ostanu anonimni.
Pored prikupljanja izjava od svedoka, IWPR je razgovarao i sa izvesnim brojem
medjunaordnih i domacih eksperata koji rade u okviru pravosudnog sistema Srbije
ili se bave pracenjem slucajeva zloupotreba ljudskih prava.
Za razliku od
izvestaja koje su objavili OEBS i Visoki komesar UN za ljudska prava, UNHCR, o
kojima ce biti vise reci u nastavku, ovi izvori potvrdjuju da je bilo vise
problema.
POLICIJSKA OVLASCENJA ZA HAPSENJE I
ZADRZAVANJE U PRITVORU
Slucajevi navodnih zloupotreba odigrali su se u kontekstu velikog broja
hapsenja izvrsenih na osnovu pravila koja dozvoljavaju da se onemoguci kontakt
sa osumnjicenima u periodima koji traju i do dva meseca. Takva praksa znaci da
pritvorenici nemaju na raspolaganju nikakve pravne lekove u ovom krucijalnom
periodu pre formulisanja krivicnog slucaja.
Vecina slucajeva zloupotreba prijavljena je u ovoj ranoj fazi. Kada osumnjiceni
jednom budu optuzeni i prebaceni iz policijskog pritvora u zatvor, tamo imaju
pristup lekaru, cije je prisustvo neophodno da bi se
dokumentovale povrede.
U jednom slucaju o kojem je obavesten IWPR, predstavnicima jedne medjunarodne
organizacije pokazan je takav dokument kada su pokusali da se raspitaju o
jednom zatvoreniku (koga nisu uspeli da vide). U dokumentu je bilo naznaceno da
je covek imao modricu na oku i hematome na tabanima, sto je ukazivalo da je bio
tucen po tabanima.
Nekoliko izvora u pravosudju, iz pravne struke i u medjunarodnim organizacijama
potvrdilo je za IWPR da se u najvecem broju slucajeva fizicko zlostavljanje
odigravalo prilikom hapsenja ili za vreme pritvora u istraznom zatvoru. Ovi
izvori navode da je medju najvecim prekrsiocima bila Specijalna
antiteroristicka jedinica, SAJ, Ministarstva unutrasnjih poslova.
“Gotovo svi oni koji su pali u ruke SAJ-a bili su podvrgnuti
mucenju”, izjavio je jedan od ovih izvora.
Prosirena ovlascenja za zadrzavanje u pritvoru koja je policija dobila
proisticu iz uredbe o uvodjenju vanrednog stanja koju je potpisala Natasa
Micic, vrsilac duznosti predsednika drzave, a kojom je vanredno stanje uvedeno.
Uredbom je policiji dato pravo da privede svakoga za koga se sumnja da
“ugrozava bezbednost drugih gradjana ili republike” i zadrzi ga u
pritvoru do 30 dana. U ovom periodu osumnjiceni nemaju pravo da vide advokata,
izadju pred sudiju ili stupe u kontakt sa porodicom.
Uredba je prestala da vazi prestankom vanrednog stanja, ali 11.aprila skupstina
Srbije je izmenila zakon o organizovanom kriminalu da bi
policiji dala jos sira ovlascenja. Sada policija moze zadrzati osumnjicenika u
pritvoru do 60 dana bez kontakta sa spoljasnjim svetom, a za to je potrebno
samo odobrenje nadredjenog zvanicnika iz Ministarstva unutrasnjih poslova. U
posebnim slucajevima, istrazni sudija moze odrediti i dodatni pritvor od jos 90
dana.
U nekim slucajevima osumnjicenici su prvo pritvoreni na osnovu uredbe o
vanrednom stanju, a onda zadrzani u pritvoru u skladu sa odredbama novog
zakona, tako da im se moze desiti da ne vide advokata i cela tri meseca.
Organizacija Human Rights Watc je izdala saopstenje u kojem se kaze da je
produzeni period pritvora u suprotnosti sa medjunarodnim standardima.
“Praksom Evropskog suda za ljudska prava ustanovljeno je da zadrzavanje u
pritvoru bez mogucnosti komunikacije predstavlja krsenje Evropske konvencije o
ljudskim pravima, cak i ako traje znatno krace od onoga sto se trenutno
praktikuje u Srbiji”, receno je u saopstenju ove organizacije od 10.maja.
Osumnjicenima se omogucava kontakt sa advokatom tek prilikom izvodjenja pred istraznog
sudiju. Advokati sa kojima je IWPR razgovarao navode da su imali samo ogranicen
pristup svojim klijentima, kao i da su u nekim slucajevima njihovi klijenti
naknadno prebacivani u druge istrazne zatvore bez obavestenja. Vlasti su
izvrsile pritisak na vise advokata da potpisu izjave kojima se obavezuju da ce
materijale povezane sa slucajem drzati u tajnosti.
Indicije da su iza atentata stajali vodeci kriminalci u zemlji znaci da u
Srbiji nema mnogo saosecanja za njih. Ovo odsustvo interesa ocevidno je i u
inostranstvu, gde su sok izazvan ubistvom, odobravanje povodom akcije uperene
protiv kriminala i zelja da se pomogne demokratiji koja je jos u nastajanju,
kako izgleda, u drugi plan potisnuli brigu za sudbinu uhapsenih.
Ipak, Medjunarodna konvencija UN o gradjanskim i politickim pravima, koja
zabranjuje mucenje i “surov, nehuman i ponizavajuci tretman”, ne
pravi razliku izmedju osumnjicenih za koje je krivica na kraju dokazana i onih
koji su nevini.
U jugoslovenskom krivicnom zakonu koji se sada primenjuje u Srbiji i Crnoj Gori
tortura nije eksplicitno zabranjeno. Ali, u clanu 190 navedeno je da ce
“sluzbena lica koja tokom vrsenja duznosti primenjuju silu, pretnje ili
druge zabranjene metode u cilju iznudjivanja priznanja ili drugog iskaza od
osumnjicenog lica, svedoka ili drugog lica, biti kaznjena zatvorom od tri
meseca do pet godina.” Clan 191 predvidja iste kazne zatvora za sluzbena
lica koja “nanesu teske fizicke ili mentalne patnje, koriste pretnje ili
uvrede, ili se ponasaju na drugi nacin koji vredja ljudsko dostojanstvo.”
PORICANJE ZVANICNIKA
Vlasti u Srbiji insistiraju na tome da nije bilo slucajeva znacajnijih krsenja
ljudskih prava.
Rasim Ljajic, Ministar za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore, izjavio
je za IWPR da su u nekim slucajevima ljudi bili tuceni prilikom hapsenja - ali
da to nije bila masovna pojava, niti to predstavlja sistematsko krsenje
ljudskih prava.
Odbacio je optuzbe da je bilo mucenja. I pored toga sto su neki bili tuceni
prilikom hapsenja, niko nije tucen dok se nalazio u pritvoru, izjavio je
Ljajic.
Osvrcuci se na aprilsku posetu zatvoru predstavnika OEBS-UNHCR, Ljajic je
rekao: “Da smo bili krivi, ne bismo im dopustili da obidju zatvor.”
Takodje je rekao da bi ostre odredbe sadasnjeg zakona o pritvaranju uskoro
mogle biti ublazene, “Odredbe koje se ticu duzine pritvora bice izmenjene
vec naredne sedmice.”
Konacno, Ljajic je rekao i to da je njegovo ministarstvo objavilo telefonski
broj na koji se mogu prijavljivati slucajeve krsenja ljudskih prava.
Kada se IWPR 3.juna obratio Ministarstvu unutrasnjih poslova Srbije, nakon sto
su izostali odgovori na faksom postavljena pitanja o ovim optuzbama, portparol,
pukovnik Vladan Colic, je izjavio: “Medjunarodne organizacije koje su
posetile pritvorenike dale su svoje misljenje. Ministarstvo nema nista da
doda.”
Mada su prvi izvestaji o zlostavljanju pritvorenika procureli u javnost vec
nekoliko dana posle 12.marta, vlasti se nisu oglasavale do 7.aprila,
kada se beogradska ispostava americke organizacije Human Rights Watc pismom
obratila Vladi Srbije i zahtevala da se prekine praksa drzanja osumnjicenih u
izolaciji.
Ministar pravde Vladan Batic odgovorio je jednostavnim poricanjem.
“Protiv onih koji se drze u pritvoru nije primenjivana sila,
organicavanje prava, niti bilo sta sto bi bilo u suprotnosti sa zakonom”.
Dan posle publikovanja pisma organizacije Human Rights Watc, potpredsednik
Vlade Srbije Cedomir Jovanovic obavestio je novinare da
“nema razloga za zabrinutost” i da “policija, tuzioci i
sudovi postupaju u skladu sa svojim ovlascenjima”.
Da bi naglasio stav da je zabrinutost koju je izrazila organizacija Human
Rights Watc neosnovana, Jovanovic je dao neobicnu izjavu: “Prosle nedelje
su predstavnici OEBS-a, Saveta Evrope i EU posetili Centralni zatvor u Beogradu
i iz prve ruke se uverili da su ljudska prava tamo zasticena.”
Pokazalo se da je ova tvrdnja potpuno netacna. U to vreme nijednom predstavniku
inostranih organizacija nije bilo dozvoljeno da poseti bilo koji zatvor.
Najmanje jedna istaknuta organizacija je podnela zahtev da joj se takva poseta
odobri, ali nije dobila nikakav odgovor tokom tri sedmice od uvodjenja
vanrednog stanja.
“Bio sam iznenadjen podatkom koji je izneo potpredsednik Jovanovic.
Proverili smo i ustanovili da nijedna medjunarodna organizacija nije bila ni u
kakvoj poseti”, izjavio je predstavnik ove organizacije.
“Cak suprotno, dva ili tri dana posle Jovanoviceve izjave, dobili smo
sluzbeno saopstenje da nam ne mogu odobriti posetu pod uslovima koje smo
zahtevali”, rekao je, dodajuci da je njegova organizacija imala slobodan
pristup zatvorima dok je Milosevic jos bio na vlasti.
Nijedna od organizacija, medjutin, nije demantovala Jovanovicevu izjavu.
MEDJUNARODNI TIM OBILAZI ZATVORE
Pod snaznim spoljasnjim pritiskom vlasti su ipak morale da popuste. Vise od
mesec dana posle uvodjenja vanrednog stanja - 14. i 15.aprila, predstavnici
UNHCR-a, misije OEBS-a u Beogradu i OEBS-a za demokratske institucije i ljudska
prava, ODIHR, posetili su Centralni zatvor i glavnu policijsku stanicu u
Beogradu. U zajednickom izvestaju o preliminarnim nalazima, objavljenom
13.maja, ove organizacije su prijavile dva moguca slucaja mucenja i vise drugih
problema.
“Tokom posete delegacija je cula optuzbe i ustanovila da postoje indicije
da je u slucajevima najmanje dvojice pritvorenika bilo mucenja i
zlostavljanja. Nije bilo moguce u potpunosti proveriti istinitost ovih tvrdnji,
ali delegacija veruje da je potrebno omoguciti pritvorenicima da
ulazu takve prigovore i ocekuju razmatranje njihovih prituzbi u najkracem
mogucem roku”, receno je u zajednickom izvestaju.
Delegacija je takodje objavila da “produzeni period pritvora u
kombinaciji sa losim uslovima boravka u pritvoru za mnoge pritvorenike
predstavljaju degradirajucu kaznu ili tretman.”
U javnom saopstenju koje je izdao OEBS moze se uociti tendencija da se kritike
na racun srpske vlade ogranice. Odmah posle posete zatvoru, 17. aprila, sef
misije OEBS u Srbiji i Crnoj Gori, Mauricio Masari, izjavio je za medije u
Srbiji da strucnjaci OEBS-a nisu registrovali nijedan slucaj “znacajnijeg
krsenja prava” niti “narocito nepovoljne” cinjenice u pogledu
stanja u kojem se zatvorenici nalaze. Masari nije bio u timu koji je obavio
posetu.
Portparol OEBS-a Rori Kin izjavio je za IWPR da je njegova organizacija
imala neogranicen pristup pritvorenicima i da nisu dobili nikakve direktne
pojedinacne prituzbe bilo tokom ili posle vanrednog stanja.
DA LI JE IZVESTAJ UBLAZEN?
U zajednickom izvestaju UNHCR-a i OEBS-a osudjuju se postupci korisceni
prilikom pritvaranja, ali se zakljucuje da dokazi ne ukazuju na sistematsko
fizicko zlostavljanje. Ipak, jedan od clanova delegacije izjavio je za IWPR da
izvestaj predstavlja kompromis postignut izmedju
UNHCR-a, ORBS-a i ODIHR-a, i da nudi ublazenu sliku stvarnog stanja koje je
delegacija ustanovila.
“Ono sto smo videli bilo je zaista strasno. Niko ne bi smeo da ljude
fizicki zlostavlja”, smatra ovaj izvor. “Uslovi u samicama su tako
strasni da sami po sebi predstavljaju mucenje. U tim prostorijama nismo bili u
stanju da disemo, pa smo sa pritvorenicima razgovarali na drugom mestu.”
Isti izvor je potvrdio da su ustanovljeni slucajevi fizickog mucenja
pritvorenika i da su neke od njih jedva prepoznali.
“Jedan od pritvorenika, na kome su se i 20 dana posle hapsenja videli
tragovi zlostavljana, rekao je clanovima delegacije da je posle prvih batina
izgledao kao “covek slon”,” naveo je ovaj izvor.
USKRACIVANJE PRISTUPA ORGANIZACIJI HUMAN RIGHTS
WATC
Ipak, zatvorska kapija otvorena je samo predstavnicima OEBS-a i UN-a. Nevladine
organizacije Fond za humanitarno pravo i Helsinski komitet za ljudska prava u
Srbiji nisu dobile odobrenje da udju u zatvor. U saopstenju ove druge
organizacije od 14.maja, receno je: “Posle mesec dana davanja obecanja
organizaciji Human Righst Watc da ce dobiti neogranicen pristup pritvorenicima,
izgleda da vlasti preduzimaju sve sto mogu da do takve posete nikada ne
dodje.”
Bogdan Ivanisevic, predstavnik organizacije Human Rights Watc u Beogradu,
izjavio je za IWPR da njegovoj organizaciji nije dozvoljeno da udje u Centralni
zatvor i razgovara sa pritvorenicima, mada je odobrenje za todobijeno od
Ministarstva pravde.
“Jasno je da srpska vlada sprecava Human Rights Watc da razgovara sa
pritvorenicima, narocito u svetlu (UNHCR-OEBS) izvestaja koji ukazuje na
ogranicenja u kontaktu sa pritvorenicima i iznosi ozbiljne kritike na racun
losih uslova u zatvoru i povreda koje se nanose pritvorenicima”, rekao je
Ivanisevic.
NEDODIRLJIVOST POLICIJE I SUDOVA
Mada je priznala da su se u najranijoj fazi pritvaranja dogadjali izolovani
slucajevi prebijanja, vlada, koliko je poznato IWPR-u, nije preduzela nikakve
korake u cilju sprovodjenja istrage o postupcima njenih redovnih i specijalnih
policijskih snaga. Prema odredbama clana 2 Konvencije protiv mucenja, zemlje
potpisnice su duzne da “preduzmu
efikasne zakonodavne, administrativne, pravosudne ili druge mere u cilju
sprecavanja mucenja”.
Optuzenici ce na predstojecim sudskim procesima verovatno navoditi da su bili
muceni, i izvestan broj slucajeva bi mogao biti odbacen vec na prvom rocistu
ili po podnosenju zalbe. To ce diskreditovati vladu, kako u njenim pokusajima
da se obracuna sa organizovanim kriminalom, tako i u pokusajima da evropske
institucije uveri da je svoje zakone i pravosudnu praksu uskladila sa
standardima EU jos pre pristupanja.
“Mnoge stvari ce se tek otkriti. Ranije ili kasnije, sve to sto se
dogadjalo pritvorenicima za vreme vanrednog stanja naci ce se pred sudom u
Strazburu. Drzava ce morati da isplati velika obestecenja”, komentarise
za IWPR jedan ekspert iz delegacije koja je posetila zatvor u Beogradu.
Jedan od uhapsenih tokom operacije “Sablja”, Mihajlo Colovic, vec
planira da tuzi Dejana Joksimovica, sefa policije u Arandjelovcu. U sudskoj
dokumentaciji nalazi se izjava Colovica da ga je Joksimovic bicevao telefonskim
kablom, udarao ga, sutirao, tukao bezbol palicom, sve u pokusaju da ga natera
da optuzi drugog osumnjicenika. Colovic je izjavio za IWPR da mu je pukla bubna
opna i da je morao da trazi medicinsku pomoc.
Beograd ce se verovatno naci pod pritiskom da revidira zakone koji daju
prevelika ovlascenja policiji.
“Zbog odredbi koje dozvoljavaju pritvor od 60 dana nasa zemlja bi mogla
naici na probleme u kontaktima sa medjunarodnim institucijama”, kaze
profesor Momcilo Grubac, strucnjak za krivicno pravo. “Posto smo
primljeni u Savet Evrope, svaki gradjanin koji bude povdrgnut takvom tretmanu
mogao bi se obratiti sudu u Strazburu.”.
*Dragana Nikolic-Solomon je zamenik
urednika, a Gordana Igric menadzer IWPR
projekta za Balkan u Londonu. Istrazivanju su pomogli saradnici u Beogradu.
