Nema prijatelja velikih i malih
Zapad je bio spreman da plati svaku cenu - uključujući onu moralnu, a to je bila podrška Titovoj diktaturi - kako bi Jugoslavija ostala brana sovjetskom prodoru ka Sredozemlju. Posle završetka hladnog rata, vrednost Jugoslavije na zapadnoj političkoj berzi znatno je pala
U Americi je zbog francuskog protivljenja
američkom ratu protiv Iraka vođena žestoka kampanja protiv Francuza i Francuske.
Američki mediji pisali su o Francuskoj kao o neprijatelju, širili prezir prema
Francuzima. Ova trijumfalistička, arogantna, često opaka propaganda bila je na
tržištu uspešna.
Amerikanci kažu da su
Francuzi nezahvalni, jer su ih Amerikanci oslobodili u Drugom svetskom ratu.
Ali, zašto bi to obavezivalo Francuze da slede američku politiku? I ako smo
nekog oslobodili, zar onda on nije slobodan da radi ono što smatra da je
pravedno i u njegovom interesu?
Zatim,
Sovjetski Savez je u Drugom svetskom ratu žrtvovao neuporedivo više od Amerike i
oslobodio od nacizma Istočnu Evropu, pa Amerika nikad nije zamerala Mađarima ili
Rumunima ili Čehoslovacima ili Poljacima kada su pokušavali da vode samostalnu,
od Sovjetskog Saveza nezavisnu, spoljnu
politiku.
Neću se, međutim, baviti
američkim napadima na Francuze, jer oni kod nas nemaju odjeka. Mi kada
kritikujemo Francusku, ne činimo to koristeći američke argumente.
Mnogo se ozbiljnije kod nas shvataju
francuski argumenti protiv Amerikanaca. Ali, koliko se francuski
antiamerikanizam može ozbiljno shvatiti? Da li je on putokaz za Evropu? Da li mi
treba da ga prihvatimo? Moj odgovor je ne, ne i
ne.
U Francuskoj se mnogo govori i piše
o američkoj politici. Kod francuskih intelektualaca postoji jedna tradicija
ekstremnog antiamerikanizma koja seže do početka devetnaestog veka. Čak se
priželjkuje uništenje Amerike.
Pošto su
u svakoj situaciji antiamerikanci, francuski intelektualci često protivreče sami
sebi. Na primer, Amerika se sada napada zato što je jedina supersila - bez
pravog rivala, bez kontrole, pretnja svetu. Tu, naravno, ima dosta istine. Ali,
i kada je Amerika imala rivala, a to je bio Sovjetski Savez u vreme hladnog
rata, većina francuskih levičarskih intelektualaca žestoko ju je
napadala.
Česta francuska tema je kako
Amerikanci nemaju kulturu. To, naravno, nije tačno, mada jeste tačno da je imaju
manje od starih, velikih naroda, kao što su Italijani, Englezi, sami Francuzi.
Ali, kada bi neko u Francuskoj napisao za malu zemlju da nema kulture i
istorije, recimo za afričku zemlju ili za Albaniju, bio bi linčovan u
levičarskim medijima kao rasista.
Zatim,
u sadašnjoj Francuskoj nema pisaca, pesnika, slikara, kompozitora, koreografa,
kao što su bili oni u prošlosti kojima se divio čitav svet. Niko ne zna zašto je
to tako. Ali, jeste tako. Više ne postoji francuska visoka humanistička
civilizacija koja je bila uzor čitavom
čovečanstvu.
Česta tema francuskog
antiamerikanizma je kako Amerika sve radi iz niskih motiva - ekonomskih
interesa, želje za dominacijom. Tu, naravno, ima dosta tačnog. Ali, da li to
više važi za Ameriku nego za druge zemlje? I šta je sa samom
Francuskom?
Francuska ima trupe u više
(osam, ako se ne varam) afričkih zemalja. Zatim, ni najveći frankofil ne bi
mogao da opiše francusku politiku u Africi kao idealističku, moralnu. Rasistički
ispadi i napadi nisu retki u Francuskoj.
Predsednik Žak Širak i ministar spoljnih poslova Dominik de Vilpen protivili su
se ratu protiv Iraka i radi toga da bi povećali uticaj Francuske u arapskim i
muslimanskim zemljama. Širak je nedavno posetio Alžir i dočekan je s
oduševljenjem.
Širak je inače i u samoj
Francuskoj poznat kao čovek bez dubljih uverenja, koji se povodi za medijima i
kratkoročnim francuskim interesima. Francuski antiamerikanizam izgleda veoma
opasan. Ali, kada se bolje upozna, više liči na igru. Ne samo glavno već i
jedino oružje su - reči. Trgovina između Amerike i Francuske ide neometano,
preduzeća uspešno sarađuju, veoma mnogo se investira, čak obaveštajne službe
redovno razmenjuju podatke.
Amerikance u
Francuskoj niko ne uznemirava niti su izolovani, većina Francuza nema o Americi
i Amerikancima negativno mišljenje, holivudski filmovi naveliko se gledaju, a i
ostala američka popularna kultura konzumira se kao i drugde u svetu. I,
“Mekdonaldsi”, naravno, rade punom
parom.
Da zaključim, Francuska ne samo
što nema snage da bude rival Americi, već joj mnogo i ne smeta američko vođstvo
u svetu.
U dvadesetom veku Srbi su, za
mali narod, igrali veliku istorijsku ulogu. Pred Prvi svetski rat bili su
opsesija Austrougarske, velike evropske sile. Ona ih je smatrala za glavnog
neprijatelja svoje unutrašnje stabilnosti i za glavnu prepreku svom prodoru na
istok. U Prvom svetskom ratu, Srbija i Crna Gora imale su procentualno više
žrtava nego bilo koja druga zemlja.
Ne
smatram, inače, da smo mi oslobodili Hrvate, Slovence. Austrougarska se
jednostavno raspala. Oslobođenja nije bilo. Ipak, Srbija je posle Prvog svetskog
rata imala kod zapadnog javnog mnjenja znatan ugled. Između dva rata, Francuska
i Britanija namenile su Jugoslaviji, u kojoj su Srbi bili najbrojniji narod,
važnu ulogu u borbi protiv revanšističkih sila srednje Evrope. Ta borba bila je
iznad naših vojnih moći.
U Drugom
svetskom ratu Srbi su pružili srazmerno veliki otpor fašizmu, a od sukoba sa
Staljinom četrdeset i osme, Jugoslavija je za Zapad najvažnija zemlja Istočne
Evrope baš zato što tvrdoglavo odbija da bude deo Istočne Evrope pod sovjetskom
hegemonijom.
Bilo je to vreme hladnog
rata i Jugoslavija kao da je bila poklon koji je Zapadu pao s
neba.
Zamislimo da nije bilo četrdeset i
osme i našeg otpora Staljinu. Sovjetske divizije bile bi u kasarnama u
jugoslovenskim gradovima, sovjetski avioni na našim aerodromima, rakete s naših
planina bile bi usmerene ka Italiji i dalje, Rijeka, Split, Boka Kotorska bile
bi luke sovjetske ratne flote.
Zapad je,
zato, bio spreman da plati svaku cenu - uključujući onu moralnu, a to je bila
podrška Titovoj diktaturi - kako bi Jugoslavija ostala brana sovjetskom prodoru
ka Sredozemlju. Uz to je Jugoslavija bila i ideološki trojanski konj u Istočnoj
Evropi. Posle završetka hladnog rata, vrednost Jugoslavije na zapadnoj
političkoj berzi (ako mogu tako da se izrazim) znatno je
pala.
Danas nemamo jake karte u rukama:
ni jaku privredu, ni snažnu vojsku, ni prestižne demokratske ustanove.
Geografski prostor na kome smo više nije od velikog značaja - NATO je sada i na
našim istočnim granicama. Sledi nam jedan duži prinudni odmor od uloge naroda
koji, mada je mali, ipak igra istorijsku ulogu. Ovaj odmor teško će nam pasti,
jer imamo snažnu težnju ka važenju, značenju. Opet, pruža nam priliku da
izgradimo demokratske ustanove, razvijemo, makar sporo, svoju privredu, pomirimo
se sa susedima i povežemo s Evropom. I biće zaista odmor - odmor od ratova, od
stradanja. Najzad, utešimo se - globalizacija i američka hegemonija umanjili su
nezavisnost i značaj i mnogih naroda većih i snažnijih od
nas.
Jedna od najvećih političkih
grešaka Slobodana Miloševića bila je u tome što je on želeo da ga Amerika
prihvati kao novog Tita, doduše manje represivnog u unutrašnjoj politici. Ali,
Americi diktatori ili autoritarni vladari ni u jednom delu Evrope nisu više bili
potrebni - mogla je bez grčkih pukovnika, Franka, Salazara, pa i bez novog
Tita.
Ne želim da opravdavam neuspehe
naše, tačnije Miloševićeve, politike, ali kada je Jugoslavija počela da se
raspada krajem osamdesetih godina, srpska situacija jeste bila teža od one naših
suseda, a i od drugih naroda bivše Jugoslavije. Čak i da smo ga mudro rešavali,
srpsko pitanje bi neminovno zadavalo velike glavobolje i nama i drugima. Raspad
Jugoslavije bio je traumatski događaj i za najliberalnije i nacionalno
najtolerantnije Srbe. Mada su srpski nacionalisti zloupotrebljavali i još uvek
zloupotrebljavaju srpsko stradanje u Prvom i Drugom svetskom ratu, ono zaista
jeste bilo veliko. Samim tim bio je veliki i strah da bi moglo da se ponovi.
Da su zapadni političari znali kako će
krvav biti raspad Jugoslavije, i koliko će za njih same biti politički težak i
ekonomski skup - mislim da ga ne bi dozvolili. Nastojali bi na tome da se 1990.
prvo održe savezni izbori i sprovedu demokratske reforme, a tek onda bi
dozvolili republikama da biraju svoja vođstva - ali bi odlučno suzbili i
separatiste (Kučan, Tuđman), i poluseparatiste (Izetbegović, Gligorov) i
neocentralistu koji se pretvarao u separatistu
(Milošević).
Mada Srbi u poslednjih sto
godina nikad nisu imali manju težinu u Evropi nego danas, i mada na Zapadu
postoje političari koji i dalje ne odustaju od pretnji i pritisaka, ipak
očekujem da Amerika i posebno Evropa sve više ublažavaju svoj stav prema nama.
Ako Srbi nisu neophodni Zapadu kao prijatelj, nisu mu ni neprijatelj. Zato ne
postoje razlozi da Zapad vrši velike, sistematske
pritiske.
Takođe je tačno i da Zapad
želi da se ovde razvije demokratija. Ne smemo, međutim, zaboraviti da su mu
važniji njegovi interesi i planovi. Zato će Zapadu uvek biti najprihvatljivija
ona vlada koja najviše popušta, a ne ona koja je
najdemokratskija.
Naša suverenost je
ograničena. Žalosno je što je to tako i još žalosnije što će tako dugo ostati.
Ali, nama suverenost ograničavaju zemlje koje su uz sve svoje brojne nedostatke
ipak najdemokratskije i najrazvijenije na
svetu.
Pitanje svih pitanja je da li bi
naši vođi mogli da se odupru pritiscima Zapada. Mislim da bi mogli. Ali, trebalo
bi da mnogo brže izgrađuju demokratiju. Ukratko, mogli bi da se odupru
političkim pritiscima Zapada ako bi prihvatili zapadne vrednosti.
Ovakvi kakvi smo - razjedinjeni, sa
političkim ubistvima i skandalima, bez sređene pravne države, s rasprostranjenom
korupcijom - teško da možemo očekivati da nas bilo ko uzme ozbiljno. A pogotovo
ne velike sile.
Naši vođi svojim
ponašanjem u samoj zemlji kao da pozivaju Zapad da nas sve jače pritiskuje. Kada
nas poseti neki zapadni ministar spoljnih poslova, najviše se bavi našim
unutrašnjim problemima. To podseća na ponašanje Sovjetskog Saveza prema zemljama
u Istočnoj Evropi koje su mu bile
sateliti.
Da ne bude nesporazuma. Ja se
zalažem za to da se mi ekonomski, kulturno i politički povezujemo s razvijenim
zapadnim zemljama i da preuzimamo od njih sve ono što je kod njih dobro, a toga
zaista ima dosta. Ali, ako sam za to da se ide ka Zapadu i sa Zapadom, takođe
smatram da to treba činiti trezne glave. Romantična euforija o evroatlantskoj
integraciji kao rešenju svih naših nevolja samo odvlači našu pažnju od rešavanja
vlastitim snagama naših unutrašnjih
problema.
Zapadni političari sada često
kažu da smo prijatelji. Njihov je posao da tako govore. Teško mi je, međutim, da
suzbijem gorčinu. Ako ono što su učinili nama čine prijateljima, strah me i da
pomislim kako postupaju s neprijateljima.
Zapamtimo za sva vremena. Prava
prijateljstva između pojedinaca su retka. Prijateljstva između naroda još su
ređa. Prijateljstva između velikih i malih naroda ređa su još i od ovih.
Prijateljstva između velikih naroda i malih, koji su istovremeno siromašani, bez
stabilnih političkih ustanova - da li su uopšte
moguća?
Ja sam pristalica zapadnog
liberalizma i nikad nisam kritikovao zapadni liberalizam kao takav, a pogotovo
ne verujem da mu je nadmoćna neka slovensko-pravoslavna civilizacija. Što,
naravno, ne znači da zemlje koje pripadaju toj civilizaciji nemaju šta da kažu i
da ne mogu da naprave svoj doprinos napretku
čovečanstva.
Kritikovao sam spoljnu
politiku zapadnih zemalja prema ratu u Jugoslaviji, a od izgona Srba iz Hrvatske
1995. posebno politiku prema Srbima, upravo sa stanovišta zapadnog liberalizma,
njegovih ideala. Kada je Zapad pomagao i podržavao etnička čišćenja Srba,
kritikovao sam Zapad ne kao srpski nacionalista već zato što sam, kao zapadni
liberal, protiv svakog etničkog
čišćenja.
Oni naši intelektualci i
političari koji smatraju da ih podržavanje zapadne spoljne politike, a posebno
spoljne politike Sjedinjenih Država, kvalifikuje kao zapadne liberale, kao da ne
znaju da je upravo zapadna liberalna inteligencija najoštriji kritičar spoljne
politike svojih
vlada.
- Nastaviće se -
