|
EKSKLUZIVNO
Mihael Štajner - poslednji dani na Kosovu
Nasledniku ostavljam bazen
Pred
odlazak na novo radno mesto u Ženevu, šef UNMIK-a ugostio nas je u svom
kabinetu i upriličio obilazak Prištine i nekoliko sela. Bila je to idealna
prilika da na licu mesta saznamo da li je istina sve ono što se priča o
Štajneru kao i da li je istina sve ono što Štajner priča o Kosovu
Majkl-ne, nikako! Mišel-ako
baš mora. Najbolje je Mihael, sa mekim "h". Što je najapsurdnije, ispravno
ga zovu uglavnom Srbi. Za kolege iz UNMIK-a, koji su u Prištini poznatiji
pod domaćim imenom "internacionalci", ostaće Majkl Štajner čak i kad za
koji dan zauvek napusti Kosovo.
- Digao sam više ruke objašnjavajući da me ne oslovljavaju engleskim
imenom – smeje se odlazeći šef UNMIK-a, dok nas gosti u svom kabinetu.
Ponedeljak je, kasno popodne. Pijemo espreso i đus i konačno dolazimo
do vazduha (klima radi, naravno) posle višečasovnog i zaista napornog
obilaska nekoliko kosovskih sela na punih četrdeset stepeni. U prostranoj
kancelariji, s romantičnim pogledom na prištinske krovove kroz
poluodškrinute venecijanere, nigde nema pepeljare. Konstatujem da on
sigurno ne puši, ali u pravu sam samo donekle...
– Pušio sam godinama i to baš mnogo. Dok sam radio u Bosni, Amerikanci
me nisu podnosili jer je moja kancelarija užasno zaudarala na duvan. Više
puta sam pokušao da ostavim cigarete, a onda sam konačno uspeo tokom
boravka u Pragu –priznaje prvi porok naš domaćin, objašnjavajući da se u
zgradi UNMIK-a u Prištini ne puši ne zbog njega, nego zbog pravila UN koja
moraju da se poštuju svuda.
– To su vam ljudska prava. Nepušači su zaštićeni strogim pravilima, kao
i žene od seksualnog uznemiravanja. Zato ja, za svaki slučaj, idem peške
do kancelarije na petom spratu, a ne liftom – šali se Štajner, gledajući u
saradnicu Matildu, krupnu, plavokosu Nemicu, koja pomno prati naš razgovor
i koju ću zapamtiti po tome što za ceo dan ni ja, ni Željko, nismo uspeli
da joj izmamimo osmeh. Štajner, pogađate, jeste. Hvala Bogu, mislim se, i
Matilda je , ipak, samo žena.
Šarmantan, elokventan, gotovo prisan u ličnoj komunikaciji, Mihael
Štajner nekako uspeva da nas razoruža, iako smo bili ljuti što naš susret
sa njim nije ispao onako kako smo se dogovorili sa UNMIK-om. Umesto
celodnevnog druženja, kako nam je obećano, Štajnera smo prvi put videli
tek oko pola dva, zatim ga delili sa gomilom lokalnih novinara, da bismo
tek predveče, uz malo ucenjivanja (neka to ostane profesionalna tajna),
uspeli dva sata da ostanemo nasamo s njim.
Naša kosovska avantura počinje, ipak, mnogo ranije. Dakle, ponedeljak,
pola osam ujutro, administrativna granica u Merdarima i idealna prilika da
se sami uverimo kako se zaista živi na Kosovu...
Ko sme da priča srpski
Rano jutro na samom jugu Srbije nagoveštava paklenu vrućinu. Grupa
muškaraca i žena pola sata čeka da ih službenik na granici popiše, pa da
peške pređu na drugu stranu. Tako provera ide mnogo brže. Ubrzo saznajemo
da su to Srbi koji žive s ove strane, ali rade na Kosovu, uglavnom u
Prištini. Glasno se šale na srpskom. Službenici na kosovskom punktu su
mahom Albanci. Ako ne ćute, što najčešće rade, obratiće vam se na
engleskom.
Tačno po dogovoru, na kosovskoj strani nas čeka džip UNMIK-a i vozač.
Nepun sat putujemo do Prištine. Prvih pola sata prolazi vrlo neprijatno,
što će, kako se kasnije ispostavilo, biti pravilo tokom našeg jednodnevnog
boravka na Kosovu. Zašto? Jednostavno zato što toliko, otprilike, traje
ispipavanje ko je ko. Nepoverenje se oseća na obe strane. Obazrivo se
govori, najčešće prvo na engleskom, pa na srpskom, dok se nekako ne
"provali" da li je sagovornik Srbin ili Albanac. Posle pola sata, sa
olakšanjem, saznajemo da je naš vozač Srbin, Goran.
Goran ne priča mnogo. Sluša srpske narodnjake na radiju, a preko
radio-veze sa bazom UNMIK-a razgovara na albanskom. Za to vreme ja
pokušavam da otkrijem u čijoj sam mobilnoj mreži i gledam kroz prozor.
Prvi put sam na Kosovu, ali ništa me posebno ne fascinira. Kuće i njive
koje se nižu izgledaju potpuno isto kao u Srbiji.
 Odavde počinje Bulevar
Bila
Klintona | Stižemo u Prištinu.
Grad kao grad. Red bezličnih zgrada, red oronulih kuća, red gradilišta...
Ulice pune rupa i prašine. Saobraćaj zagušen kao u Beogradu. Goran nam iz
kola pokazuje zgradu sa ogromnim plakatom sa likom Bila Klintona od koje
počinje bulevar nazvan po ovom nekadašnjem američkom predsedniku. Smejemo
se i pitamo da li je Madlen Olbrajt dobila bar neki sokak. Nije, naravno,
smeje se i Goran i dobija uputstvo preko radio-veze da nas do devet
časova, kad smo najavljeni da dolazimo u UNMIK, nikako ne ostavlja same.
Sad nam stvarno više nije do smeha.
U dvorište glavnog štaba UNMIK-a ulazi se kroz ogromnu gvozdenu kapiju
i to tek posle detaljne provere. Dočekuje nas mladi Albanac Skender koji
radi u UNMIK-u, a ubrzo nam se pridružuje i Indijac Sanil, šef UNMIK-ovog
pres-centra. Dok pijemo kapućino u kafiću u dvorištu UNMIK-a, stiže i
Darja, simpatična plavuša iz Bosne, tačnije Hrvatica rođena u Sarajevu,
koja, pored srpskog, sa karakterističnim bosanskim naglaskom, govori
engleski, ali i albanski. Radi već dve godine za pres-centar UNMIK-a,
uređuje novine "Danas i sutra" koje UNMIK besplatno deli i uvek je pri
ruci kad joj dođu kolege, posebno iz Beograda.
Budući da sa užasom primamo informaciju od Sanila da u devet sati
možemo samo da slikamo Štajnera na redovnom kolegijumu, a da ćemo imati
prilike da budemo s njim tek oko jedan, kad krene sa novinarima u obilazak
nekoliko sela, Darja ne prepušta naše očajanje slučaju i nudi se da nam
pokaže Prištinu. Uverava nas da ćemo tako i sami shvatiti da možemo
slobodno da pričamo na srpskom u gradu u kome, od, nezvanično, više od
600.000 stanovnika, živi svega sedamdesetak Srba. Bez zaštite, napominje,
jer im više nije potrebna.
Pristajemo, shvatajući vrlo brzo da Darju zna pola Prištine, a kolege
iz UNMIK-a naprosto je obožavaju. Dok šetamo, pričamo, naravno, srpski.
Narod na ulici, uglavnom ćuti. Malo je glasnije samo po baštama kafića u
kojima se rashlađuju uglavnom "internacionalci". Gledamo izloge. Skromna
ponuda, cene gotovo nigde nisu istaknute. Primećujemo mlade i lepe
Albanke. Za muslimanske pojmove, oskudno odevene, za naše, moderne, golih
stomaka, utegnute u kratke suknje i majice bez leđa. Primećujemo i da su u
modi iste reklame - cigarete "karelija slims" i Rajfajzen banka. Saznajemo
usput da iznajmljen dvosoban stan u Prištini košta 550 evra mesečno, da
taksisti voze bez taksimetra, tako da se nikad ne zna da li vas vožnja
može koštati deset ili dvadeset evra, kao i da u gradu postoje samo dva,
tri butika sa dobrom garderobom, ali sa astronomskim cenama.
– Sve su cene naduvane zbog "internacionalaca" – jadikuje Darja dok
naručujemo doručak u jednom malom restoranu blizu zgrade UNMIK-a. Sa
konobarom, Albancem, priča na neverovatnoj kombinaciji engleskog,
albanskog i srpskog. Ovaj se trudi da se meni i Željku obrati na srpskom.
Ne baš tečnom. U svakom slučaju, sendvič od tunjevine, košta dva evra. I
odličan je.
Sanilova ljubavna priča
Vraćamo se u bazu. Dvorište UNMIK-a sad već vrvi od "internacionalaca".
U bukvalnom smislu reči. Ceo svet u malom. Gotovo da nećete videti dva
"ista čoveka". Svako je sa drugog kraja planete. Ima ih i iz Beograda, i
sa Kosova, i iz bivših republika, Indije, Pakistana, Kanade, Japana,
Amerike, Engleske, Nemačke... Opraštamo se sa Darjom, vreme je da krenemo,
čeka nas helikopter kojim ćemo sa Štajnerom i kolegama sa Kosova krenuti u
lokalni obilazak. U glavi, ipak, ostaje sumnja:da li bismo smeli da se
šetamo prištinskim ulicama i pričamo srpski da Darja nije nosila oko vrata
uočljivu UNMIK-ovu karticu?
Do helikoptera nas vozi Sanil. Džipom. Svaka rupa je njegova. Ubrzo
ćemo shvatiti da se ovde samo tako voze kola. Pokazuje nam lepote
Prištine, nove i raskošne kuće, restorane... Otkriva i deo svoje
biografije: ima 43 godine, iz Nju Delhija je, po profesiji je novinar, ali
se zbog devojke, koja se trenutno bavi problemom trgovine ljudi pri
Ujedinjenim nacijama, i sam priključio "internacionalcima". Dvanaest
godina se vole, ali još nije spreman da je zaprosi. To je jedan od razloga
što sam sebi sprema hranu. Malo se muči da nabavi indijske začine, ali
zato bar na pijaci u Prištini ima veliki izbor povrća. Devojka mu, inače,
živi u Vašingtonu, i ponekad, po zadatku, dođe u Prištinu. Ko zna, možda
se i Sanil uskoro preseli preko okeana, mada mu leto u Prištini savršeno
odgovara: na plus četrdeset stepeni, koliko je bilo tog ponedeljka, Sanil
se osećao kao da radi klima. Prava vrućina za njega je oko pedeset
stepeni.
U helikopter ulazi nas četrnaestoro, što novinara, što službenika
UNMIK-a. Štajner ulazi poslednji, hitrog koraka, nasmejan i raspoložen za
nekoliko šaljivih opaski pre nego što poletimo. Posle desetak minuta leta
stižemo na prašnjavo brdo, sa malo trave i gomilom sasušenog blata. Čeka
nas nekoliko džipova UNMIK-a koji do prvog odredišta, sela Cernice, stižu
neverovatnom brzinom. Tempo diktira vozač džipa u kome je Štajner. Vozimo
se što asfaltnim, što zemljanim putem. Svuda su rupe, izbočine i prašina u
ogromnim količinama. Program počinje...
U selu Cernice Štajner otvara policijsku podstanicu. Pre dve nedelje
obećao je Srbima da će dobiti policijsku zaštitu i ne krije zadovoljstvo
što je obećanje ispunio. U ovom kraju, inače, živi oko dve i po hiljade
ljudi, od čega Srba nema više od tri stotine. Međuetnički sukobi su česti.
Mešovita postavka od dvoje Albanca i dvoje Srba, koliko će ih dežurati u
ovoj podstanici, trebalo bi da bude garant bezbednosti.
Štajner, u svom već prepoznatljivom maniru, grli i tapše po ramenima
domaćine, ne skidajući osmeh s lica. Malo briše znoj sa čela, malo
gestikulira rukama, najčešće upirući kažiprstom dok objašnjava koliko je
policijska podstanica važna za zajednički život Srba i Albanaca. Posle
petominutnog koktela, koliko da se novinari osveže koka-kolom, UNMIK-ova
delegacija brzo kreće dalje. Iza nas ostaje špalir policajaca koji su,
zbog bezbednosti protokola, dovedeni iz raznih krajeva Kosova. Ispred nas
saobraćajci, mahom iz KFOR-a, zaduženi za blokadu saobraćaja na putevima,
ne bi li konvoj UNMIK-ovih džipova što sigurnije stigao u sledeće selo.
Ovog puta čisto albansko.
Ringe, ringe, raja
Štajner, praćen u stopu novinarima, gomilom "internacionalaca" koji su
se odnekud stvorili (nisu išli sa nama), pa čak i privatnim kamerama
lokalnog stanovništva, najpre ulazi u seosku prodavnicu, razgovara sa
seljacima, potom odlazi u štalu sa kravama, ispred štale proba sir i
mleko, glasno cokće od slasti i tvrdi kako su proizvodi odlični. Za sve to
vreme dečurlija, postrojena u krug, izvode nešto kao "Ringe, ringe, raja"
na albanskom. Tu je i cveće koje mu naizmenično uručuju. Svako dete bi da
ga pipne. On se sa svima pozdravlja, osmehuje. Roditelji ponosno motre sa
strane. Scena neodoljivo podseća na doček Josipa Broza Tita.
Finale posete je razgovor sa dvadesetak Albanki, seoskih domaćica koje
su hrabro ušle u kreditnu pozajmicu od 600, odnosno hiljadu evra da kupe
mašine i materijal za šivenje. Sve se bave krojačkim zanatom i vezom, a
robu, kao i domaće prehrambene proizvode, prodaju na lokalnoj pijaci. Od
zarade otplaćuju kredit, a ostane im i ušteđevina.
– Zar se vaši muževi ne bune što vi izdržavate porodice? – pita ih
Štajner dok sedi među njima na hoklici.
– Jo! – odgovaraju žene uglas.
Razgovoru sa mladim i vrednim Albankama nikad kraja. Kad je ipak rešio
da krene, žene mu ne daju da izađe dok ne dobije poklone. Jedna od njih mu
daruje svoj ručni rad – posteljinu za dvoje u kutiji na kojoj piše, na
engleskom, "upravo venčani". Štajner skače kao oparen i odmah se menja sa
gospodinom iz Bangladeša (predstavnik banke koja daje kredite Albankama).
Njemu daje duplu posteljinu, a za sebe uzima singl varijantu na kojoj
piše, opet na engleskom, "samo za tebe".
Odlazimo i u treće selo gde se otvara mešovita škola za Srbe i Albance.
Već usijane glave od nesnosnog sunca, odlučujem da ostanem u džipu.
Društvo mi pravi vozač, Albanac, tridesetogodišnji Mentor iz Gnjilana.
Priča srpski i ne stidi se toga. Pitam ga da li zna da čita ćirilicu. Zna,
kaže, i ja mu dajem najnoviji broj "Ilustrovane". Okreće prve strane,
gleda lepe slike i odjednom ljutito uzvikne:
– Ma, daleko smo mi od Evrope!
Kažem mu da je i Beograd još daleko od Evrope. Smeje se tužno. Zna da
živi u sredini u kojoj će sve što se izdešavalo jednog dana biti
besmisleno. Njemu je već sada besmisleno. Zanimaju ga samo zdravlje i
novac. Ima ženu i ćerkicu, drži minimarket u svom selu, radi kao vozač u
UNMIK-u. Priča albanski, srpski, engleski i turski i ne brine da će biti
bez posla. Sprema se na more u Ulcinj. Na pomen Albanije, konstatuje da je
Kosovo za Albaniju Nemačka.
– Ma, ne znam. Valjda ćemo, ipak, svi živeti u Evropi – kaže i poziva
nas da sledeći put slobodno dođemo u Gnjilane našim kolima, beogradske
registracije, i budemo njegovi gosti.
Kofi Anan na zidu
Posle puna četiri sata terenskog rada po najvećoj vrućini, konačno smo
na najsigurnijem i najprijatnijem mestu – u Štajnerovom kabinetu. Štajner
je sigurno umoran, ali to se na njemu ne vidi. Umiven, očešljan i opet
besprekorno nasmejan. Pitam ga odakle mu snage da ne skida osmeh s lica?
Da li je to deo diplomatskog posla?
 Srebrno ogledalo i slika Kofija Anana
su maksimum dekoracije Štajnerovog kabineta
| – Jeste i deo posla. Okolnosti
su takve da morate da delujete vedro, ljudi od vas očekuju optimizam.
Zamislite kad bih otišao među njih i rekao "O, Bože, kako užasno živite!".
Iako, kad se završi dan, poželite najpre da se operete od sve te prašine,
ostaje zadovoljstvo od energije koju ti ljudi vama prenesu – odgovara
Štajner, zadovoljan što razgovor odmah kreće ka njegovoj omiljenoj temi -
misiji na Kosovu.
Razgovaramo o bezbednosnoj situaciji. Priznaje da nije idealna, ali ne
i kritike da se ništa nije učinilo u zaštiti Srba. Podseća da smo upravo
prisustvovali otvaranju policijske podstanice koju je on obećao Srbima.
Ponosan je na manju stopu kriminala, na evropsku perspektivu Kosova, na
bolju međuetničku klimu... Poziva nas da se uverimo i sami, da sednemo s
njim u neki kafić u Prištini.
– Sa vama, uvek. Bez vas, bogami, ne znam - uzvraćam mu.
Posle nekoliko minuta priznaje da ga obezbeđenje prati u stopu i da je
to jedan od razloga što ne može da trči. Jedina rekreacija mu je jutarnje
plivanje u bazenu koji ima u rezidenciji. To mu je ostavio prethodnik Hans
Hekerup koji je naručio da se bazen izgradi za njegovu porodicu. Štajner
će, kaže, taj isti bazen da ostavi svom nasledniku. I to je, praktično,
jedini luksuz koji će i sledeći šef UNMIK-a imati u Prištini.
– Nema ovde mnogo razonode. Ima nekoliko restorana, vrlo dobrih,
nekoliko barova, i pozorište u kojem nisam baš uživao. Ako mi je nešto
nedostajalo, onda je to svakako pozorište, koncerti i bioskop - priznaje,
pokušavajući da se seti dva odlična restorana u kojima je jeo u Beogradu.
Trudimo se da mu pomognemo i onda zaključujemo: to su restoran "Verdi",
gde je nedavno večerao sa Ružicom Đinđić, suprugom pokojnog premijera, i
restoran "Porto" u kojem je veče proveo sa "prelepom i prepametnom
glumicom koja je igrala u Berlinu i čiji je muž vrlo poznat, ali ne mogu
da im se setim imena".
Mihael Štajner misiju završava tačno 30. juna, kako se dogovorio sa
Kofijem Ananom pre tačno godinu i po dana. Nimalo slučajno, sigurno, slika
prvog čoveka UN-a stoji na istaknutom mestu na zidu pored vrata. Pitamo u
šali Štajnera, zar je moguće da drži sliku svog šefa na zidu?
– Šta ćete – smeje se – i mi u nečemu da ličimo na vas Srbe.
Na Kosovu će ostati možda još prvu nedelju jula, a onda pravac -
Ženeva. Ne krije da se raduje zbog toga. Kosovo ga je iscrplo, a Ženeva
je, kako dodaje, predivan grad, mada mnogo skup. Pamti detalj iz jednog
ženevskog hotela kada je bio toliki baksuz da u džepu ima samo deset
franaka. Naručio je samo čašu vode, i nije imao dovoljno da je plati!
Srpski imperijalista
Pred sam kraj misije, Štajner kaže da je vrlo zadovoljan onim što je
uradio. To što ga Beograd potpuno ignoriše, a kosovski Albanci optužuju da
nije mnogo uradio za njih, nimalo ga ne pogađa. Naprotiv. Tvrdi da je
upravo činjenica da niko nije zadovoljan njime, najbolji dokaz da je radio
kako treba. Svom nasledniku će kazati da se samo drži započetog kursa.
Reći će još da razume što se političari, i jedni i drugi, ponašaju
jednostrano, tvrde pazar i svojataju Kosovo, ne razmišljajući mnogo o
interesima običnog naroda. Ipak su samo političari. Možda bi i on bio
takav na njihovom mestu, možda bi i on krivio za sve međunarodne
predstavnike, ali, on nije političar.
 Štajner u bliskom susretu
sa
albanskim domaćinima | –
Mene ne zanimaju izbori, politički protivnici. Mene interesuje samo da se
obezbedi dostojanstven život narodu na Kosovu – kaže i značajno podvlači:
– Verujte mi, nisam ovamo došao radi novca. Mogao da se odem na mnogo
bolje plaćeno mesto, u mnogo prijatniju sredinu, ali nisam. Došao sam
ovamo da bih nešto promenio. I mislim da sam uspeo. Svako će vam reći da
se sada mnogo bolje živi na Kosovu nego ranije.
Svesna da je preda mnom profesionalni diplomata kome će svaki odgovor
biti ubedljiv, pokušavam sa trik pitanjem: da li mu je, možda, palo na
pamet, da u subotu, 28. juna, on lično organizuje obeležavanje Vidovdana,
u znak poštovanja srpske istorije i nacionalnih osećanja?
Ne odgovara odmah.
– To vam je dobra ideja – kaže, ali se odmah ograđuje: – Znam koliko
Srbima taj datum znači za njihov nacionalni identitet, ali, setite se kako
je Milošević taj isti praznik zloupotrebio. Za ljude u Bosni, Hrvatskoj,
na Kosovu, taj datum ima loše značenje. Obeležavanje tog datuma bi bilo
kontraproduktivno.
– Da, ali, ako Vi budete inicijator, onda ne može niko da kaže da je u
pitanju nacionalna ostrašćenost - nastavljam uporno.
– Samo što bi mi gospodin Daci, predsednik Skupštine, rekao: "Zar nisam
rekao da ste instrument srpskog imperijalizma". Ne, ovde ima previše
istorije, a malo budućnosti. Zato se ne treba stalno vraćati u prošlost -
završava polemiku Štajner.
Dobar katolik
Rođen u Minhenu, studirao prava, celog života se bavio diplomatijom,
službovao širom Evrope. Prati ga titula eksperta za Balkan (Hrvatska,
Bosna, Kosovo, gde je imao prilike da nauči nešto srpskog koji, priznaje,
bolje razume od albanskog) i nekoliko manjih političkih afera u Nemačkoj
koje su mu zemljaci, očigledno, već zaboravili. U novembru puni 54 godine,
neoženjen je, nema decu... Poslovna biografija mu je impresivna, ali,
lične stvari krije od novinara. Možda je i to jedan od razloga što i
srpska i albanska štampa vrve od malicioznih priča kako je veliki narcis i
ženskaroš, ali da je, izgleda, ipak dolijao u naručje prelepe Albanke
Bukurije, zvane Bilji, tridesetogodišnje pravnice, zbog koje je, kažu,
spreman i prvi put da stane na ludi kamen...
Ne ide baš da ga direktno pitam da li je istina to što novine pišu, da
će postati albanski zet. Pitam ga, izokola, da li zna šta sve pišu o
njemu. Zna, kaže, ali odavno je prestao da čita gluposti o svom privatnom
životu. Pitam, zatim, da li je istina, kako sam pročitala negde, da mu je
kabinet pun njegovih fotografija i da pored monitora ima ogledalo u kome
se stalno ogleda...
U sekundi skače, hvata me za ruku i odvodi u obilazak "galerije".
Zidovi, naravno, nisu puni njegovih fotografija. Ima ih dve, tri, ali,
svaka je, dodaje, priča za sebe. Na jednoj je on sa papom u Sarajevu.
– Ovu scenu je direktno prenosio Si-En-En. To je bilo nekoliko mojih
najtežih sekundi u životu. Čekao sam da mi papa priđe i lomio sam se da li
da se rukujem s njim ili da mu, kao dobar katolik, poljubim ruku. Kao što
vidite, rukovao sam se s njim. Ponos je bio jači – objašnjava prizor sa
fotografije. A onda pokazuje divno ogledalo, sa srebrnim ramom, koje se
sija tik pored monitora.
– Pa, onda, i niste dobar katolik - primećujem.
– Jesam – odgovara.
– A verujete li u Boga? – pitam.
– Verujem. I te kako – kaže.
Na primedbu da u prirodi izgleda mlađe i vitkije nego na slikama koje
mu izlaze u novinama, njegova reakcija je svakako neočekivana.
– Kakve ste vi to slike videli? Matilda – prekorno je povikao, ne bez
doze šale. A onda je ipak rekao: – O, mnogo vam hvala. Shvatiću to kao
kompliment.
Ostaje još da pomene da čita "Špigl", ponekad i neki magazin o
automobilima. U garaži u Berlinu ga čeka njegov BMV star trinaest godina
koji će možda još koliko ovog leta zameniti novim kolima, recimo, nekim
kabrioletom.
Ne mogu na samom kraju da izdržim a da ga ne pitam da li je istina da
je na Kosovu našao ženu svog života?
– To se vas ne tiče – odgovara.
– Ali, vi ste javna ličnost. Narod bi to voleo da zna - smeškam se.
– O tome ne pričam sa novinarima. Zamislite kako bi bilo kad biste
Šredera pitali ima li devojku. Imao bi puno pravo da odgovor zadrži za
sebe. I ja ću – jasan je Štajner.
Ili je mnogo voli pa hoće da je poštedi tračeva, ili je sve to
izmišljena priča, mislim se dok se, uprkos neprijatnoj sceni na temu
ljubavi, srdačno pozdravljamo. Našeg domaćina čeka još sastanak sa
KFOR-om, a nas dug put do Beograda.
Dok putujemo kroz noć, mešaju nam se utisci. Prevladava jedan, koji se
i vama možda mota po glavi posle čitanja ovog teksta, a to je: gde su ovde
kosovski Srbi i njihova priča?
|
|
