SRBIJA I EVROATLANTSKE
INTEGRACIJE
OGLEDALO nedelje: Br. 2
Beograd, 25. juni 2003.
godine
* Da li smo ozbiljna država * Čije
interese zastupa vlada * Šta se sve mora, a šta ne sme da žrtvuje * Da li je
ulazak u EU rešenje svih problema *
Ulazak Državne zajednice Srbije i Crne Gore u sve
evro-atlantske integracije osnova je spoljne politike aktuelne vlasti. Za taj
cilj spremna je da žrtvuje sve, osim sebe. Da li je to cilj koji treba ostvariti
po svaku cenu ili samo u meri našeg interesa?
Ulazak u ove integracije, po
DOS-u, rešiće sve naše probleme. Poteći će med i mleko, naše granice će biti
bezbedne, tudje granice će se otvoriti, bićemo ravnopravni i uvaženi partneri
najvećim silama sveta. Osnovni moto sveobuhvatne promotivne kampanje glasi
"udjimo u Evropu da bismo živeli kao sav normalan svet".
Da li je baš
sve to tako?
Analizirajmo , pre svega, Evropsku uniju i naš odnos sa
njom.
Prvo, geografski, gledano, naša zemlja je u Evropi odavno, čak štaviše
u kolevci Evrope, jer su najstarije kulture Evrope nastale upravo na našem
tlu.
Potom, gledano sa aspekta prilagodjenosti naše zemlje standardima
Zapadne Evrope, jer se na nju misli kada se kaže Evropa, mi smo zemlja koja je
tim standardima, pa i shvatanjima, najbliža po mnogo čemu.
Kada je u pitanju
ekonomija, vrlo važna dimenzija evropske integracije, naša zemlja ima više
decenija prilično liberalan sistem ekonomije i tržišta, saradjivala i sa Istokom
, i sa Zapadom i sa Trećim svetom.
Na žalost, krajem 80-tih godina, Evropska
Unija, umesto da podrži Jugoslaviju, zemlju koja je ponajviše ličila na nju,
kako organizaciono, tako i po principima kojima se rukovodila, odlučila je da je
razbije. Bez želje za elaboracijom ovog aspekta, napominjem da se moramo setiti
uloge Nemačke, vodeće zemlje EU, u to vreme i forsiranja nasilnog razbijanja
SFRJ. Posledice toga su bezbrojne ljudske žrtve, ogromne ekonomske štete, i
danas zavadjeni narodi, nerešena teritorijalna pitanja, bezbroj izbeglica,
naročito u našoj zemlji, teritorije pod stranom okupacijom, i jedno sveukupno
zaostajanje u razvoju celog regiona. Ako se to prihvati kao tačno, a u ovoj
zemlji to mnogi misle, onda se postavlja pitanje kako možemo tako neoprezno i
bez zadrške hrliti u tu i takvu Evropu, oličenu u Evropskoj Uniji.
Da se
odmah razumemo, i prethodna Jugoslavija, ona Titova, je stremila toj Evropi. Još
daleke 1973. mi smo ušli u neke oblike saradnje sa EU i oni su nam bili vrlo
korisni. Činjenica je i da toj integraciji hrle sve zemlje bivše zone uticaja
SSSR-a. U ovom trenutku njih 10 čeka prijem koji će se formalizovati 2004.
godine a Rumunija, Bugarska i Turska su još uvek u pregovorima.
Medjutim, mi
se u prošlosti nikada nismo rukovodili trendom već smo uvek imali nekakvu svoju
politiku i sa svih strana dobijali onoliko koliko smo našom relativno nezavisnom
pozicijom, mogli dobiti. A to je bilo prilično.
Danas, čini se, mi takvu
odmerenu i promišljenu poziciju nemamo.. Moramo shvatiti da ulazak u EU ne bi
smeo biti sam sebi cilj već sredstvo da na bolji i kvalitetniji način rešavamo
svoje probleme i ostvarujemo svoje interese, kako one političke, još više one
ekonomske i razvojne. Jer, naša vlada nije djak koga profesor (EU) treba da
pohvali što je poslušan, mi smo valjda ozbiljna država koja na najbolji način,
ravnopravno u odnosu na druge države i organizacije, brani svoje interese,
interese gradjana.
Medjutim, da bi se to ostvarilo, mi naše stavove moramo
jasno artikulisati. Svaki dan slušamo šta se od nas traži da ispunimo ne bismo
li bili primljeni ovde ili onde. To je samo jedna strana medalje. A šta mi
tražimo da bismo postali deo neke integracije. Pa nije vljda da je samo nama
stalo da udjemo u EU, a da njima nije da nas prime.
S druge strane,
propaganda u našoj javnosti predstavlja ulazak u EU kao rešenje svih naših
problema a daleko je od toga. I same članice EU se muče sa bezbroj različitih
problema koje veoma teško rešavaju, kroz maratonska usaglašavanja i razne
kompromise, često na šretu svih strana. Ako se i mi ne budemo borili za svoje
interese svi će svoje probleme rešavati preko na{šh ljedja. Takvo članstvo onda
nama ne treba?
Ako je ta unutrašnja borba za sopstvene interese u Uniji
stalna, kao što je i njena borba sa ostalim svetom stalna, zašto bismo se mi
onda libili da svoje interese branimo pred njima i svima drugima.
Dakle
ulazak u EU sam po sebi nije sporan kao cilj, ali samo pod uslovom da je to nama
korisno, a za to se treba boriti, kako na planu političkih, tako i na planu
ekonomskih pitanja
Na primer, ako je naš ulazak u ovu evropsku elitnu
integraciju uslovljen odustajanjem od suvereniteta nad Kosovom i Metohijom, onda
te uslove treba menjati.
Ako je uslov našeg ulaska odustajanje od svakog
državnog suvereniteta, onda to nije vredno truda. Pa i članice EU se medjusobno
krvavo bore oko toga u kojoj meri će svoj suverenitet preneti na Uniju.
Ako
je uslov prijema u Uniju uništenje naših vitalnih ekonomskih grana, kao što je
na primer poljoprivreda, onda se moramo izboriti za specijalne aranžmane. Pa u
Uniji je upravo aktuelna borba izmedju članica, a posebno Nemačke i Francuske,
oko poljoprivrede, proizvodnje i subvencija jer sve to direktno utiče na
privrede tih zemalja.
Zatim, u EU postoje, kao i u drugim integracijama i
medjunarodnim organizacijama, zemlje koje predvode i zemlje koje malo šta mogu
da promene.. Dakle, ulazak u EU ne znači automatski da ćemo se mi tamo nešto
pitati i da ćemo u svemu biti ravnopravni. Bojim se da ćemo mi, ako nas u
dogledno vreme i prime, morati dugo čekati da nas za nešto pitaju, posebno ako
već sada ovako bez zadrške sada nastupamo.
Medjutim, kada govorimo o
uslovima za prijem, ono što je dobro treba svakako prihvatiti, ali ono {šo nije
nikako. Tu je potreban dijalog a ne poslušnost jer nam se može teško obiti o
glavu.
Kako do boljih uslova
Posebno teški uslovi za
ispunjavanje biće oni na planu privrede i finansija. Zahtevi koje će postavljati
EU, u sadejstvu sa Svetskom bankom i Medjunarodnim monetarnim forndom odraziće
se katastrofalno na našu ojadjenu privredu a posebno na životni standard
stanovništva, već ionako u dubokom suterenu. I tu je potrebno izboriti se za
svoje interese. Ne mogu se nekritički prihvatati tudji recepti. Oni se moraju
prilagodjavati našoj stvarnosti, potrebama i mogućnostima. Samo tako to može
imati pozitivne efekte na našu državu, privredu i gradjane. Ovako kako sada sve
izgleda, sve će to ići na našu ukupnu štetu, a štete smo već imali i
previše..
Pored toga, ne treba smatrati da ćemo ulaskom u EU ostvariti sve
svoje ciljeve, kako to aktuelna vlast predstavlja, već da ćemo tek tada doći u
priliku da svoje interese još efikasnije i žešće branimo. I to u odnosu na EU
jednako kao i na sve druge medjunarodne subjekte, zatim, da bi se prilagodili
žestokoj konkurenciji koja vlada u okviru zemalja članica EU i , napokon, da
bismo u okviru EU za sebe izborili šro povoljnije uslove, rešenja i odluke,
posebno u odnosu ne konkurentske zemlje.. Poznate su velike bitke siromašnijih
članica EU oko raspodele godišnjih kvota pomoći, kredita i stimulansa EU (na
primer : Grčke, Španije i Portugala) jer ta sredstva mogu znatno pomoći razvoju
pojedinih grana u njihovim zemljama (na pr. saobraćajne infrastrukture, turizma
poljoprivrede, energetike itd.)
Na kraju, DOS nije bogom dan da nas " uvede
u Evropu ". U nju nas je uvodio i Tito (iako je kasnije često kvalifikovan kao "
diktator "), pokušao je i Milošević, a učiniće to i svaka druga vlast koja
dodje. DOS to želi da uradi po svaku cenu a nadam se da će neka druga vlast to
da radi u meri u kojoj to nama bude od koristi.
Praktični Zapad saradjivaće
sa svakim koji to želi, ukoliko je to i u njegovom interesu. Tražimo taj
zajednički interes ali ne nasuprot našem.
Učinak aktuelne vlasti meriće se,
dakle, ne prema tome da li nas je uvela u ovu ili onu integraciju, već šta je od
naših interesa u njoj ostvarila.
