Istorijsko “možda”
“Ishod koji je sasvim moguć jeste da Srbija i Crna Gora imaju različite stavove ”, rekao je Dragiša Burzan, ministar inostranih poslova Crne Gore
Jedan dan uoči roka koji su SAD odredile
za potpisivanje sporazuma o neizručivanju američkih državljana Međunarodnom
krivičnom sudu, Branko Lukovac, savetnik predsednika SCG Svetozara Marovića,
najavio je da će o tom pitanju Savet ministara raspravljati kroz
nedelju-dve.
Praktično, ovo je bio
nagoveštaj odbijanja ponude SAD. Ako je i bilo nekih dilema da li je tako, više
ih nema: SAD su ukinule vojnu pomoć za oko 50 zemalja koje nisu potpisale
sporazum, a devet zemalja (osim zemalja NATO), ukazom predsednika Džordža Buša,
izuzete su od ove mere jer spadaju među “najvažnije” saveznike severnoatlantske
alijanse. Među tih devet nas nema, ali tu su Makedonija, BiH i Rumunija
(Makedonija se ipak, na dan isticanja roka, pridružila zemljama koje su sporazum
potpisale).
Ambasador Vilijam
Montgomeri, tumačeći posledice odluke predsednika Buša na SCG, rekao je da ove
mere neće imati uticaja “u ovoj fiskalnoj
godini”.
Predočavajući negativne
posledice eventualnog odbijanja sporazuma, pre nekoliko nedelja Montgomeri je
najavio “ukidanje američke vojne pomoći”, pa je to bila prilika da saznamo da
uopšte imamo neku vojnu saradnju s Amerikom koja bi bila vredna pomena.
Ispostavilo se, u stvari, i da nemamo. Nikakvo oružje od Amerike mi ne
dobijamo/ne kupujemo, tako da se može reći da se zasad, u našem slučaju, sve
završava na tome da će nam možda propasti neki besplatan kurs engleskog za
oficire.
Ozbiljnija je stvar sa strahom
da bi američki stav mogao da bude prepreka našem najavljenom učlanjenju u
Partnerstvo za mir. O tome, međutim, nije bilo najava, bar ne javnih, možda i
stoga što je poziv u evroatlantski savez nama bio stigao sa tako visokog mesta,
od strane Kolina Pauela prilikom njegove posete
Beogradu.
Naša dilema je zato tako teška
- kako odbiti Pauela i uvrediti novostečene prijatelje, a, s druge strane, kako
doneti odluku za koju nijedan politički funkcioner neće reći da je u moralnom i
pravnom smislu ispravna niti principijelna. I, uz to, zameriti se svakako i
mnogim biračima, kojima je u živom sećanju kako je američko oružje pre četiri
godine stizalo na najneposredniji mogući način - bacali su nam ga na glavu.
Preliminarne procene da ćemo, na kraju,
potpisati sporazum, zasnovane su na iskustvu da smo na kraju podlegali svakom
pritisku kojem su nas izložili i donosili odluku koja je za nas bila najbolnija.
Nagoveštaje da, ipak, nećemo, osnažila je državna televizija RTS najavom da se
ne priprema takva odluka i podsećanjem na stav Zorana Živkovića da će biti vrlo
teško objasniti da, kao zemlja na koju se vrše najveći pritisci za izručivanje
naših građana međunarodnom sudu, uspostavimo imunitet od tog suda za građane
neke druge države.
Instruktivna je
analiza ponašanja naših suseda: sporazum su potpisali Albanija, BiH i
Makedonija; odbili su Slovenija i Hrvatska. Na nama je da odaberemo društvo. Na
opšte iznenađenje, sporazum je odbila i Bugarska, a Rumunija, čija je vlada
prihvatila sporazum još prošle godine, ispostavilo se, neće ga ratifikovati.
Funkcioneri SMIP-a, a i sam Svetozar
Marović, poslednjih dana su iskazivali nadu da bi naša odluka mogla da bude
kompromisna, kako reče Marović, doneta “u trouglu SCG-SAD-EU”. To, izgleda, neće
moći.
Stav Beograda se, dakle, ne zna,
ali u Podgorici ipak znaju da je različit od stava
Podgorice.
“Ishod koji je sasvim moguć
jeste da Srbija i Crna Gora imaju različite stavove oko toga i s tim stavovima
će se onda ići dalje”, rekao je, šta god to značilo, Dragiša Burzan, ministar
inostranih poslova Crne Gore. Iako Burzan u izjavi za “Slobodnu Evropu” nije
želeo da saopšti stav te republike povodom zahteva SAD, ipak je saopštio da je
on “definisan”, naglasivši da će nastojati “da izjednači stav s Beogradom”.
SRBOLJUB BOGDANOVIĆ