|
Datum: 08. juli 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
Goran Matic: Blago Baje
Patka
Beograd, 04. 07. 2003.
Diznijev junak Baja Patak obožava da provodi vreme u svom
trezoru, prepunom novca. Iako se kupa u novcu, on štedi svaku paru i ne želi da
pomogne svojim siromašnim rodacima. Ne postoji Diznijeva epizoda u kojoj je on
nekome finansijski pomogao.
Ipak, gradani Srbije su na izborima 2000. godine
poverovali u izborno obecanje da se Baja Patak promenio i da ce da deli pare iz
trezora. Da ce da nastupi blagostanje i da ce živeti kao junaci iz zapadnih TV
serija i filmova. U tim serijama nema nezaposlenih i siromašnih. Svi su lepo
obuceni, voze automobile i dobro su placeni. Zapadna industrija zabave je
ostvarila cilj. Sugerisala je gradaninu da ce prihvatanjem novog obrasca
ponašanja postati deo sastavni sveta omiljenih filmskih i televizijskih iluzija.
Da ce živeti u okruženju koje podseca na omiljenu seriju ''Dinastija''.
Leto 2003. godine. Oko dva miliona gradana Srbije, prema
zvanicnim podacima, živi u apsolutnoj bedi. Jedna trecina živi u siromaštvu sa
prihodom manjim od 30 dolara mesecno, dok oko dva miliona ljudi živi u
apsolutnoj bedi. Ekonomska frustracija ubrzano galopira Srbijom.
Velika
obecanja, iz izborne kampanje 2000. godine, o blagostanju i poštovanju narodnih
interesa, raspršila su se kao mehur od sapunice. Umesto šest milijardi dolara
koje nestrpljivo cekaju da predu granicu i napune narodu džepove, dan za danom,
ispunjavaju se upozorenja i prognoze Slobodana Miloševica iz obracanja naciji,
pre drugog izbornog kruga, nikada održanog. Još uvek odzvanja poruka: ''Ne
napadaju oni Srbiju zbog Slobodana Miloševica, nego Slobodana Miloševica zbog
Srbije''.
Da, Slobodan Miloševic, iskusni bankar politicar i državnik, dobro
je znao šta ''strani dušebrižnici'' žele da naprave od Srbije, i borio se da to
spreci. Strani dušebrižnici su, opet, tvrdili da se bore za blagostanje gradana
Srbije koje im njihova tadašnja vlast, svojim ''svadanjem sa svetom'',
uskracuje. Njihova briga za standard gradana Srbije bila je dirljiva. Konacno je
Srbija našla prave prijatelje u medunarodnoj zajednici. Cinjenicu da su je ti
isti bombardovali, trebala je da izbriše obecana ''kiša dolara''.
Prica o
izvesnosti izbornih obecanja, dobro je poznata i porede je sa lovackim pricama.
Politicari su skloni da daju obecanja. Njihova obecanja su usmerena na pozitivna
ocekivanja i potrebe gradana. Davanjem takvih obecanja, posredno se ta
ocekivanja i potrebe priznaju. A to priznanje je cesto, samo po sebi, dovoljno.
Samo obecanje se ne mora nužno i da se ispuni. Opšte je prihvacen stav da se
onaj ko je dao obecanje, u slucaju njegovog neispunjavanja, ne poziva na
odgovornost. Smatra se da je priznanje potreba i ocekivanja gradana, samo po
sebi, dokaz dobrih namera.
Medutim, obecanja o poklonu od šest milijardi
dolara i blagostanju koje ce uslediti odmah po odlasku ''Miloševicevog režima'',
nesposobnog da iskoristi blagodeti ''ljubavi sa bogatim Zapadom'', spadaju u
hazardersku igru, bez ikakvog pokrica. Kao da se niko u Istocnoj Evropi, ili
Južnoj Americi, nije do sada opekao na slicnim izbornim poduhvatima. Kao da
gradani Srbije nisu imali prilike da vide kolapse tudih ekonomija i tudu bedu.
Blagonaklonost Zapada prema odredenoj zemlji u tranziciji, formira se iskljucivo
na osnovu stepena otvorenosti za realizaciju njihovih konkretnih ekonomskih
interesa. Milioni siromašnih i opšta beda predstavljaju uobicajenu ''kolatelarnu
štetu'' u ovim ekonomsko-tranzicionim pohodima. Gradani Srbije su se opredelili
da se uce na sopstvenom iskustvu. Tuda im nisu bila dovoljno ubedljiva.
Možda ce neko reci da ga nisu zavarala nikakva obecanja. Nikakva tuda
iskustva, tranzicije i demokratizacije. Jednostavno, želeo je da vidi odlazak
Miloševica, sa politicke scene, po bilo koju cenu. Medutim taj odlazak ima svoju
cenu. A cena pocinje da se ispisuje. Niko ne zna koja ce biti konacna cifra. Vec
sada je prevelika za Srbiju, prevelika za njene gradane.
Niko ne tvrdi da je
stanje u ekonomiji, pre 2000. godine, bilo sjajno. Ali, postojali su objektivni
razlozi za tadašnje probleme. Politika ekonomskih sankcije, pritisaka i
uslovljavanja bila je usmerena na ekonomsko podrivanje zemlje. I pored toga,
ekonomski potencijal i proizvodni kapaciteti, ostali su sacuvani. Posle promene
vlasti i ukidanja sankcija, ekonomija se raspala.
Neki ce to da objašnjavaju
neodrživim odnosima u privrednom sistemu, sa stanovišta medunarodnih standarda.
Kažu da ce sve to da reši tranzicija. Neka onda objasne kako su, na primer,
pojedina preduzeca, u uslovima najsurovijih sankcija, uspešno radila i
proizvodila delove i za takve gigante kao što su Mercedes, Audi ili Pežo, a
posle promene vlasti propala. Ukidanje sankcija bi, po zdravoj ekonomskoj
logici, moralo da dovede do još uspešnije proizvodnje i veceg profita, bez
obzira na svojinske odnose i promene. Medutim, to se nije desilo.
Gde je
rešenje ove zagonetke. Ko ce to da objasni radnicima koji ostaju bez plata i
posla. Obracanje Slobodana Miloševica javnosti, pre drugog izbornog kruga, nikad
održanog, sadrži i upozorenje i objašnjenje ove situacije.
Vladajuca
garnitura, izabrana u strukturama ''medunarodne zajednice'', da sa dugim cevima
osvoji vlast, institucije i preduzeca, ima svoje objašnjenje. Za sve je kriv
prethodni režim, i onaj pre njega, i još pre njega, pa sve do Nikole Pašica. Svi
su negde pogrešili, samo je ova vladajuca garnitura savršena u svojoj
nadljudskoj borbi za ostvarenje ''sna o blagostanju''. Previdaju banalnu
cinjenicu - da njihovo blagostanje ne znaci i blagostanje ostalih gradana, vec
bedu i siromaštvo.
''Izabrane vlasti'' u ovoj i ovakvim zemljama dobijaju svu
mogucu inostranu, moralnu i politicku podršku da istraju u svojoj mesijanskoj
borbi za svete ideale slobode i demokratije. Medijski sistemi prave od njih
''pionire i promotere demokratije'', ambasadori zapadnih zemalja ih ''tetoše'' i
pomažu im. Sasvim logicno. U igri je velik ulog. Pretvaranje države u
kreditno-obracunsku jedinicu medunarodnih institucija i stranih
vlada.
Predstavnici ''izabranih vlasti'' imaju i beneficije. Mogu da,
materijalno i statusno, znacajno unaprede svoj položaj. Obecanje o blagostanju,
ako vec ne mogu svima, ispunice sebi. Upravni odbori, putovanja, diplome, kuce i
stanovi, preduzeca za sebe, clanove porodice i prijatelje. I za to ce dobiti
podršku. Jer, u igri je velik ulog. Pretvaranje države u zavisan protektorat.
Što da se medunarodni faktori iscrpljuju oko destrukcije Srbije, kada ima
dovoljno ''domacih kandidata''. I desno, i levo, i na centru.
Ipak, i pored
blagostanja u koje je uplovila nova vlast, ostaje problem opšteg siromaštva i
bede, u koje uplovilo stanovništvo. Nikakav problem. I ta tema je apsolvirana.
Najpre ce se priznati siromaštvo kao problem. ''Društvena briga'' za siromašne
se forsira u medijima. Kada se vec ne rešavaju problemi, neka vidi ''sirotinja
raja'' da neko vodi racuna o njima. Da uvažava problem i da iskazuje zabrinutost
i saosecanje.
Zatim sledi formiranje nezavisnih instituta, agencija i
centara, skupštinskih i vladinih tela, partijskih oblika delovanja, sindikalnih
komiteta, odbora i komisija i kombinovanih socijalno-ekonomskih saveta za borbu
protiv siromaštva. U budžetima se izdvajaju sredstva za rad ovih birokratskih
tela za ''dizanje prašine'' o gorucoj temi. Na brigu vlasti za sirotinju,
nadovezuje se i medunarodna zajednica. Stižu donacije i krediti za izradu
strategija, operativnih planova i projekata. Ukljucuju se eminentni profesori i
strucnjaci željni dodatne afirmacije i dodatnih honorara. Eksperti su uzeli
stvar u svoje ruke. Bice analiza i planova, strategija i projekata.
Investiranje u birokratsko-ekspertsku aktivnost i ''proizvodnju papira'' o
nekoj aktuelnoj temi, znacajno je za kontrolu javnog mnenja. Princip je isti kao
sa predizbornim obecanjima. Priznanje problema i angažovanje birokratskih
struktura proizvodi utisak u javnosti da se uvažavaju problemi ugroženih,
siromaštvom i bedom, i da se radi na prevazilaženju problema. To što se
koncepcije zabrinutih eksperata, uglavnom oslanjaju na ekonomsku politiku vlade
kao optimalnu, nikog ne zabrinjava. Nisu oni tu da polemišu sa vladinom
politikom, vec da je potvrde i podrže. Da odbiju svaku vezu ekonomske politike
vlade sa siromaštvom. Da pricaju bajke o deset godina ''prošlog režima'' koji je
sve upropastio. Eksperti dobro znaju svoj posao. Brane vladinu politiku.
Uostalom, ko ce da ih isplati ako to ne urade. Umiruju se tenzije, održava
poverenje u vlast i obezbeduje se nada.
Ova situacija ipak ne može da se
poredi sa izbornim obecanjima. Dok u izbornoj kampanji opozicija daje obecanja
ciji je smisao negacija i kritika vladajuce politike, ovde se radi o iznudenoj
poziciji vlasti da prizna sopstvenu nesposobnost i ekonomsku katastrofu. Borba
protiv siromaštva ne može da se vodi alternativnim putem, angažovanjem radnih
grupa i traženjem donacija za izradu projekata i strategija. Angažovanje raznih
eksperata nece rešiti problem ekonomske katastrofe i nemaštine. Borba protiv
siromaštva podrazumeva obracun sa njihovim uzrocima. A to su, pre svega,
rezultati državne ekonomske politike. Rezultati rada vlade. Ako neko zaista želi
da se obracuna sa siromaštvom i bedom, morao bi da se temeljno obracuna sa
ekonomskom politikom vlade. Svaka druga borba protiv siromaštva bila bi direktna
podrška ekonomskoj katastrofi koju uspešno servisira vlada.
Onaj, ko odbija
da prihvati elementarnu cinjenicu, da iza jedne trecine siromašnih u Srbiji
stoji vladina politika, podržava vladu na kursu daljeg siromašenja stanovništva.
Da li ce je podržavati i kada u Srbiji bude dve trecine siromašnih gradana, ili
tri trecine minus 2- 3 procenata bogatih. Da li gradane Srbije u tom pravcu vode
izborna obecanja o blagostanju.
Leto 2003. godine. Milion otpuštenih radnika,
stotine hiljada bez isplacene zarade, milioni siromašnih. Ipak, nisu sva
obecanja izneverena. Dinastija je pre par godina stigla. I to, na Beli Dvor.
Doduše, ne serija, vec porodica. Došli su siromašni, iz bogatog sveta, da
uživaju u blagodetima i bogatstvu Srbije. Da podele bogatstvo sa onima koji ga u
Srbiji imaju. Gradani Srbije nisu bili te srece. Dinastija je ostala samo
televizijska iluzija. Bogata Srbija takode. Oni su izgubili i ono što su imali,
i gubice i dalje. Istina, ne svi.
Za sledece izbore gradanima treba
pripremiti ''Mikijev zabavnik''. Bez obzira na deciji karakter ovog casopisa, on
je pun poucnih primera i za odrasle. Narocito za glasace. Tamo ce videti da Baja
Patak, cicija iz stripa, iznosi dolar iz trezora samo pod uslovom da ostvari
profit. On ne poklanja iz altruistickih i filantropskih razloga. U stripu o Baji
Patku nema prevare. U Srbiji ima. Previše!
ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna
[tedionica- Devizni ra~un br.:
00-305-0002922.2
|
