Informativna sluzba Srpske pravoslavne crkve 1. avgust 2003. godine
EPISKOP BACKI PROFESORU MICUNOVICU OTPOZDRAV Danasnje Vecernje novosti (1. avgust 2003, str. 7), u tekstu Mirjane Radetic pod karakteristicnim naslovom Ne pita se Crkva, iznose stavove g. profesora dr Dragoljuba Micunovica, aktuelnoga predsednika Skupstine Srbije i Crne Gore, o nameri skopske drzavne delegacije da nametne svoje prisustvo u manastiru Sveti Prohor Pcinjski sutra, na Ilindan, protiv volje Srpske Pravoslavne Crkve i samog manastirskog bratstva, kao i o odnosu Srpske Pravoslavne Crkve prema takvoj cudnovatoj i u kulturnom svetu nezamislivoj nameri, onako kako su taj odnos iskazala, i zivom recju i perom, dva episkopa imenjaka, najpre episkop niski Irinej, a potom potpisnik ovih redaka. Elem, uvazenom profesoru i uspesnom politicaru nije, izgleda, bila dovoljna visoka titula prvog coveka saveznog parlamenta, pa je zazeleo da malo bude i advocatus diaboli (srpski: djavolji advokat). Visedecenijsko bavljenje filosofijom kao da mu nije pruzilo potpuno duhovno ispunjenje, pa je resio da se – bolje ikad nego nikad – ogleda i na polju teologije, posebno pak na polju eklisiologije (srpski: ucenja o Crkvi) i kanonskog iliti crkvenog prava. Neko bi cak mogao pomisliti da ga, moze biti podsvesno, kopka radoznalost kako bi, posle iskustva predsedavanja sednicama parlamenta, izgledalo i predsedavanje – makar virtuelno – sednicama Svetog Sinoda. I jos: da ga je upravo takva, zapretana i potisnuta, psihicka potreba motivisala da se oglasi izjavom kojom se direktno i arbitrarno mesa u nadleznost i unutrasnje poslove Crkve, krseci time opstevazece norme demokratskog sveta, zakone sopstvene drzave i ovlascenja koja ima na poslu opisanom nazivom njegove javne funkcije, dezavuisuci usput poziciju Vlade Srbije, nenadlezno obesmisljavajuci protestnu notu Ministarstva verâ upucenu na poznatu adresu u Skoplju i, najzad, objektivno podsticuci makedonske vlasti da istraju u strategiji nametanja svoga prisustva u manastiru Sveti Prohor Pcinjski i istovremenog ,,prava” na diskriminaciju i sikaniranje predstavnikâ Srpske Pravoslavne Crkve. Vaistinu, uvazeni gospodin profesor i ubedjeni zagovornik demokratije odrzao nam je svima lep cas na temu novih i originalnih dostignuca iz oblasti demokratije, ljudskih prava, slobode savesti, medjunarodnog pravnog poretka, javnog morala, pravnih normi o odvojenosti Crkve i drzave i mnogih drugih oblasti na podobije gorepomenutih. Retko kad u zivotu sam naisao na tekst ciji naslov tako savrseno odgovara njegovom sadrzaju kao sto je to slucaj sa izvestajem u Novostima: citava izjava i sve pojedinacne teze g. Micunovica uspesno i adekvatno su sazete u recenicu Ne pita se Crkva. Izvestaj je, dakle, bas po filosofskim merilima istinit jer izrazava slaganje misljenja i stvarnosti, ali sama izjava je neistinita i nemudra, pa, samim tim, i nefilosofska. Jer, na svu srecu, danas, u slobodnim drustvima, pita se Crkva. Pita se Crkva o njenim potrebama i gledistima, i to ne samo o gledistima koja se ticu nekih njenih specificnih, takoreci uskocrkvenih preokupacija nego i o gledistima koja se ticu opsteg dobra, javnog morala i slicnih tema, makoliko to mozda ne bilo po volji uvazenom profesoru. Pita se Crkva i u ovom konkretnom slucaju, i to na osnovu oba parametra – kao odgovorna i za nesmetano ostvarivanje one misije radi koje i postoji, i za slobodu kretanja svojih svestenosluzitelja, i za slobodu savesti svojih vernika, i za zastitu svojih manastira od nezvanih i nepozeljnih donosilaca nemira i svetske vreve u njihovo vekovno spokojstvo i molitveno tihovanje, i za druge stvari poput nabrojanih. Jer, sve ovo nisu samo usko crkvene – u Micunovicevoj mladosti i okolini govorilo se: popovske – teme nego su to i teme slobode, dostojanstva, mira, demokratije, ljudskih prava... Jesu li te teme, po predsedniku saveznog parlamenta, za Crkvu ,,zabranjeno voce”? Cemu onda Crkva ako nije u sluzbi zivota, dobra i spasenja ne samo u zagrobnom zivotu nego i ovde i sada, gde i kada i pocinje vecni zivot? Da nam se mozda ne upucuje delikatno nagovestena poruka da te teme predstavljaju monopol politicarâ, posebno nekih medju njima? Nadam se da nije tako. Bilo kako bilo, Zemlja se ipak okrece, odnosno Crkva se ipak pita, nezavisno od privatnih razmisljanja o tome, za koja je bolje da se izricu u filosofskom diskursu negoli sa pijedestala visoke politicke i drzavne funkcije, pogotovu kada se ima u vidu cinjenica da drzava i postoji radi toga da stiti svoje gradjane od onih koji ih ugrozavaju, diskriminisu, maltretiraju i ponizavaju, a ne radi toga da akterima takvih delatnosti daje nekakav drzavni blagoslov za njih. Uostalom, po g. Micunovicu Skopljanci mogu da dodju, samozvano, u manastir, ali on ne kaze ni reci o tome kako oni mogu da vracaju sa granice drzavljane Srbije i Crne Gore (cak i SAD!) sa urednim putnim ispravama. Ali pored iznosenja ovog opsteg mucnog utiska koji je na mene ostavio ton i sadrzina izjave uvazenoga profesora, kojega i licno godinama poznajem i postujem, ne mogu, a da se ne osvrnem i na neke njegove ,,teze” ponaosob. Podjimo redom! Po uvazenom profesoru i prvom parlamentarcu otacastva, Crkva ,,ne moze da zabrani” makedonskoj delegaciji dolazak na proslavu u manastir. Aferim! Masala! – klicem recnikom profesorovih i, uopste, nasih zaostalih balkanskih zavicaja. Bravo! – klicem i jezikom prosvecene Evrope, bliske i profesorovom i mom srcu. Stavise, dopola sam saglasan, apsolutno saglasan, sa njim: Crkva ne moze – sa svoje strane, dodajem skromno: i ne zeli – da zabrani makedonskoj delegaciji dolazak na proslavu. Ali sta je otpola? Otpola – vala, ejvala i valahi po balkanski, of course po evropejski – nema kompromisa: u manastir ne mogu i nece uci bez saglasnosti domacina i vlasnika (citaj: bratstva, nadlezne Eparhije, Srpske Pravoslavne Crkve kao celine). Prvu tacku smo kako-tako raspravili. Hajdemo dalje i Boze pomozi! Po uvazenom profesoru i prvom parlamentarcu otacastva, Crkva ,,ne moze da kvari drzavne odnose niti da postavlja uslove da li drzavne delegacije mogu da se sastanu i gde”. I ovde vazi sve kao pod brojem 1: i uzvici, balkanski i evropejski, i saglasnost dopola, dotle da Crkva ne moze – sa svoje strane, dodajem skromno: i ne zeli – da kvari drzavne odnose niti da postavlja uslove vezane za posete stranih drzavnih delegacija. Zackoljica, na zalost dragog mi primaoca ovog otpozdrava, nastaje kod priloga za mesto gde. Gde ce se to odvijati, tu se, itekako i pre svega, pita Crkva, ukoliko se ima u vidu manastir. Sledeci gvozdenu logiku dragog mi primaoca ovog otpozdrava, predlazem sledecu misaonu – da li i smisaonu? – konstrukciju: drzava ne moze da kvari crkvene odnose niti da postavlja uslove da li crkvene delegacije mogu da se sastanu i gde; posto je to tako, u filosofiji, pravu i zivotu, Sveti Sinod odlucuje da pozove u posetu delegaciju Moskovske Patrijarsije i za mesto susreta odredjuje stan profesora Micunovica. Ako se doticni pobuni, neka konsultuje sopstvenu izjavu! Sapienti sat. Za uvazenog profesora i prvog parlamentarca otacastva, nepriznavanje samostalnosti takozvane Makedonske Pravoslavne Crkve ravnoznacno je sa ogranicavanjem verskih sloboda. – Ovde, nazalost, ne vazi sve kao pod brojevima 1 i 2: ni uzvici, balkanski i evropejski, ni saglasnost dopola. Ovde smo potpuno i nepremostivo nesaglasni. Na ovu temu dolepotpisani, u svojstvu profesora, moze da odrzi cas kolegi profesoru, a ne obrnuto. Jer, dolepotpisani priznaje da ni filosofiju kao celinu ni marksizam kao njeno istorijsko poglavlje ne poznaje ni priblizno onoliko koliko gospodin Micunovic, ali istovremeno – moze biti neskromno – pretenduje na to da teologiju kao celinu i crkveno pravo kao njeno veoma vazno poglavlje poznaje kudikamo temeljnije nego on. Umesto detaljnog, ovde i sada neostvarivog razmatranja ovoga problema, pitam dragog mi primaoca ovog otpozdrava: da li nepriznavanje nedemokratskih, totalitarnih rezima i teroristickih metoda u ostvarivanju politickih ciljeva znaci ogranicavanje ljudskih prava i sloboda nosilaca recenih rezima i metoda od strane demokratskih drustava? Ne trazim da mi uvazeni profesor i prvi parlamentarac otacastva odgovori na ovo pitanje. I bez odgovora, sve je jasno – i njemu, i meni, i onima kojima je bio namenjen njegov pozdrav i moj otpozdrav. Uostalom, iskreno zalim sto sam bio prinudjen da otpozdravljam. Episkop backi + Irinej SPC
