|
Da li „tavor“ osvaja Šumadiju Sporazum o saradnji između Izraela i SCG mogao bi da predstavlja prekretnicu u naoružanju i vojnoj industriji Piše: Branimir GajićPoseta ministra odbrane SCG Borisa Tadića Izraelu i sporazum o vojnoj saradnji koji je tom prilikom potpisan mogu da budu prekretnica za oružane snage naše zemlje, kao i za deo domaće industrije, ukoliko se grupe eksperata koje će se sastati za mesec dana u Beogradu dogovore o konkretnim oblicima dalje saradnje. Ministar Tadić je u Izraelu zasad dogovorio načelnu saradnju koja bi trebalo da se realizuje oko nekoliko projekata. On medijima nije dao puno detalja o kojim se tačno projektima radi, ali je naglasio da se razgovori vode oko moguće kooperacije u proizvodnji automatske puške i bespilotnih letelica, modernizaciji helikoptera, kao i nabavci određenog paketa telekomunikacione opreme. Nedostatak detalja u ovoj priči otvorio je prostor za mnoge pretpostavke o kojim se poslovima radi. Iz izvora bliskih izraelskom ministarstvu odbrane, Blic Newsu je samo sažeto potvrđeno da je „na veliko zadovoljstvo obe strane došlo do ove posete, prilikom koje je ministar Tadić obišao nekoliko fabrika naoružanja“. „Sporazum o saradnji predstavlja zaista krupan korak u odnosima naše dve zemlje. Za sada je nemoguće dati više preciznih detalja o projektima na kojima bi se sve započela konkretna saradnja“, rečeno je Blic Newsu u ovim krugovima. Ono što je proteklih dana potvrđeno jeste da bi Crvena zastava iz Kragujevca bila angažovana u procesu proizvodnje pojedinih komponenti za neku iz familije izraelskih automatskih pušaka. Sam Tadić je u svojoj prvoj izjavi naveo da je reč o produkciji oružja sastavljenog od kompozitnih materijala - što bi najpre moglo da ukaže na pušku pod nazivom „tavor“, najnovijem iz generacije izraelskog pešadijskog oružja, jer je to jedini model koji u svom sastavu ima delove od takvih materijala. „Tavor“ je moderna puška u kalibru 5,56mm NATO, konstruisana u takozvanom „bull pup“ sistemu, gde se šaržer za municiju nalazi usađen u kundak, što je svojevrsna tehnička novina ali i moda u ovom polju. Pojedini pripadnici specijalnih snaga VSCG koji su već imali prilike da isprobaju ovo oružje složni su u ocenama da je reč o „izuzetno laganoj i preciznoj pušci“, kao i da im je kompletan utisak prilikom testova bio više nego povoljan. Prema saznanjima Blic Newsa, Crvenu zastavu bi, prilikom planirane posete eksperata u septembru, trebalo da obiđe i tim stručnjaka iz IMI (Israel military industries), proizvođača „tavora“, i prilikom te posete očekuje se precizan dogovor. Veoma je izgledno da će posustala kragujevačka fabrika za IMI tako najpre raditi specifičnu vrstu cevi za „tavor“, takozvanu poligonalnu cev. Zastava, uprkos tehničkom zaostatku u protekloj deceniji, pravi izuzetno kvalitetne puščane cevi, dok je sama poligonalna cev razvijana u Kragujevcu mnogo pre nego u ostalim čuvenim fabrikama u svetu. Ono što se još uvek ne zna jeste da li će sklapanjem takvog aranžmana u Zastavi biti obustavljen dalji razvoj njihovog modela M.21, nove automatske puške koja bi, prema zamislima određenih krugova, trebalo da bude oružje VSCG u 21. veku, a koja je do sada napravljena samo u manjoj seriji za borbeno testiranje u delu specijalnih snaga. Za sada je još nepoznato i da li će Zastava dobiti licencu za eventualno sklapanje „tavora“ sa domaćim komponentama ili će se cevi i još neki sklopovi isporučivati nazad IMI-ju. Pitanje je i da li će biti dogovoreno da deo koprodukcijskog oružja ide u redove VSCG ili samo na svetsko tržište. Sama M.21 nosi određene kontroverze sa sobom jer je reč o starom sistemu na kome su se desile gotovo isključivo „kozmetičke“ promene, dok je ključni argument zagovornika ovog rešenja to što je napravljena u kalibru 5,56mm NATO, što je „preporučuje za buduće integracije“. Izrael već skoro trideset godina poseduje pušku „galil“, osmišljenu po istom sistemu kao i sada M.21, koja vizuelno dosta i podseća na poslednje serije puške „galil“. Međutim, u Izraelu je u toku povlačenje modela „galil“ iz upotrebe, jer biva zamenjen samim „tavorom“, što upečatljivo ukazuje na novi smer u borbenoj upotrebi pešadijskog oružja. U SCG za sada nema novca za uvođenje novih puški iz Zastave u naoružanje vojske, ali bi obnova arsenala mogla da bude izvedena najpre kao rezultat globalnih koprodukcija. Kada je reč o modernizaciji dela avijacije saznaje se da bi poznata izraelska kompanija Elbit bila u prvom nastupu angažovana na revitalizaciji dela helikopterske flote pri vazduhoplovnom korpusu VSCG. Tu se radi o sovjetskim helikopterima tipa Mi-8, Mi-17 i Mi-24. Popularne „osmice“ su bile i ostale „tovarne mazge“ domaće avijacije u proteklih tridesetak godina: nabavljani za JNA između 1968. i 1981, ovi helikopteri, uprkos istrošenosti i starosti, i dalje imaju ključnu ulogu u svakodnevnom funkcionisanju VSCG, gde obavljaju najrazličitiji spektar misija. Mi-17 i Mi-24 su noviji i kvalitetni helikopteri koji su nabavljeni tokom 1998. godine iz Ukrajine, i to tajnim privatnim kanalima, ali ne za potrebe tadašnje VJ, već za zloglasni JSO koji se nalazio pri MUP Srbije. Tada su nabavljena po dva primerka od oba tipa. Nakon rasformiranja JSO, u MUP Srbije je doneta odluka da se ti helikopteri dodele VSCG jer je reč o tipovima kakvi se ne koriste u policijske već isključivo u vojne svrhe. Međutim, i te letelice su poprilično pohabane i na ivici zastarelosti. Uz program modernizacije koji nudi Elbit, svi tri tipa helikoptera mogu da budu osposobljena da zadrže vodeću ulogu u tom delu vazduhoplovstva. U izraelskoj ponudi nalazi se čitav niz modifikacija elektronske opreme, poboljšanje performansi, konverzija u višenamenske platforme, bolji sistemi naoružanja i slično. Cena takvih projekata, u zavisnosti od izabranog paketa i količine potrebnog rada, kreće se od nekoliko stotina hiljada do milion dolara. Iako svaki projekat modernizacije starih vazduhoplova ima svoje oštre protivnike, činjenica da je nabavka novih helikoptera za VSCG u ovakvoj situaciji potpuno nemoguća, a da na nečemu ipak mora da se bezbedno leti i dnevno izvršavaju zadaci - uz sumu koja bi se izdvojila na ovakav projekat - ima tako svoje opravdanje. Pored toga, radi se o svega nekoliko letelica, a u takve poslove je uvek uključen deo proizvodnih potencijala zemlje-domaćina. U slučaju VSCG deo posla bi bio realizovan u Zavodu Moma Stanojlović, gde se i do sada vršio neophodan remont vazduhoplova.
Iako se Elbit najviše proslavio svojim modernizacijama starog sovjetskog aviona „mig-21“, koji se nalazi i u sastavu jedinica VSCG, o tom projektu nije bilo reči prilikom Tadićeve posete Izraelu. Najpre, jer prepravka „mig-21“ na savremeni nivo funkcionisanja košta između dva i pet miliona dolara po primerku. Osim toga, poslednje verzije ovog aviona će moći da se u VSCG koriste do 2010. godine. Međutim, utisak je da u Ministarstvu odbrane vlada racionalan stav da je neophodnije jednog dana učiniti nešto sa novijim i boljim „mig-29“, kojih je ostalo još sedam primeraka posle rata sa Natoom. To bi mogli da potvrde i navodi Bojana Dimitrijevića, savetnika ministra Tadića i eksperta za vojnu avijaciju, izneti nedavno u jednom specijalizovanom časopisu, da je „u narednom periodu potrebno izvršiti generalni remont ‘migova-29’ koji su preostali“, kao i da se „modernizacija tih aviona smatra nužnom i pored visoke cene paketa modernizacije“. U Elbitu su upravo ponudili tržištu paket za „mig-29“.
Bespilotne letelice biće jedan od najkorisnijih segmenata buduće srpsko-izraelske saradnje. Izrael je već dugo u svetskom vrhu kada je reč o produkciji ovakvog tipa letelica koje u uslovima novog načina ratovanja imaju istaknutu ulogu. Nekoliko tamošnjih firmi pravi više raznih modela, od kojih najmanji nosi jedan vojnik i lansira je iz ruke, dok najveće imaju dva motora i lete do 6.000 metara. One imaju ogromnu upotrebnu vrednost jer, osim osmatranja bojišta i prenošenja slike i podataka u realnom vremenu, što je imperativ modernog rata, mogu da se koriste u borbi protiv organizovanog kriminala, u nadzoru krijumčarskih kanala, švreca belog roblja i droge i slično. U saradnji na ovom polju učešće bi uzela fabrika Utva iz Pančeva, gde su se proteklih godina vršili domaći opiti sa ovom vrstom letelica. Utva je već u nekoliko navrata sarađivala sa izraelskom avio-industrijom, a poslednji put 1998. godine, kada je trebalo da otpočne proizvodnju delova za izraelski biznis avion „galaksi“. Bespilotne letelice sa izraelskom elektronikom, čiji bi trupovi i krila bili pravljeni i sklapani u Utvi, imale bi na svetskom tržištu konkurentnu cenu koju bi pratio dobar kvalitet. |
Title: Message
