|
Delikatna operacijaPrekjučerašnja odluka Vrhovnog saveta odbrane o penzionisanju ili stavljanju na raspolaganje 16 generala Vojske SCG i još većeg broja nižih oficira izazvala je mnogobrojne komentare u zemlji i svetu. Na nekim mestima je ocenjena i kao "najveća promena" u oružanim snagama od pada Miloševićevog režima. Kakvi su, međutim, povodi i dometi ove odluke? Od 1991. do danas smenjeno je ili je po raznim osnovama otišlo u penziju 257 generala i admirala JNA, Vojske Jugoslavije i sada Vojske SCG. U dva navrata početkom 1992. u penziju je poslato oko 80 generala i admirala bivše JNA, tako da najnovija odluka Vrhovnog saveta odbrane o penzionisanju i stavljanju na raspolaganje određenog broja generala i admirala što se tiče broja najviših starešina i nije posebno dramatična. Naravno, odluka će izazvati određene komentare i nagađanja, ali je činjenica da retko koji general svoje penzionisanje doživljava kao prirodnu stvar. Ono što je u svemu tome najbitnije svakako je zakonski okvir i procedura po kojoj su određeni generali i admirali penzionisani ili stavljeni na raspolaganje. Naime, do najnovijih personalnih promena, od 241 penzionisanog generala i admirala bivše JNA i Vojske Jugoslavije, samo je jedan imao ispunjene zakonske uslove za penziju: godine staža i godine službe. No, postoji i famozni član 107. koji govori o penzionisanju oficira "po potrebi službe", što znači i bez ispunjenih godina života i godina radnog staža. Dileme Da li je bilo određene kadrovske kombinatorike, uticaja iz inostranstva, međurepubličkog dogovaranja i ustupaka prilikom najnovijeg penzionisanja i stavljanja na raspolaganje generala i admirala Vojske SCG? Ako eliminišemo one generale koji su pod istragom zbog određenih materijalnih malverzacija u službi i koji su penzionisani, ostaje nedoumica zašto je penzionisan general-major Antonije Janićijević, načelnik službe elektronskog izviđanja, koji je vrhunski stručnjak i profesionalac, čija je služba sjajno odradila posao u odbrani zemlje u ratu koji je NATO nametnuo Jugoslaviji 1999? Da li je penzionisan upravo zato i da li je to neko tražio sa Zapada? Da li je stavljanje na raspolaganje general-pukovnika Vladimira Lazarevića ispunjenje zahteva Zapada zbog njegove komandne pozicije na čelu Prištinskog korpusa u ratu 1999? Da li je stavljanje na raspolaganje general-majora Milorada Stupara, vrhunskog stručnjaka za pešadiju, posledica njegovog učestvovanja u borbama oko Vukovara? Da li je stavljanje na raspolaganje vice-admirala Milivoja Pavlovića i vice-admirala Radomira Grujića posledica njihovih javnih stavova da Ratnu mornaricu ne treba rasformirati, što je u suprotnosti sa mišljenjem vojnog savetnika predsednika SCG, generala Blagoja Grahovca? Ili je svima njima ministar odbrane Boris Tadić želeo zapravo da poruči: "Pažnja, gospodo, rat je završen?" Vratiti komande Politička rukovodstva u zapadnim demokratijama povezana su sa svojim oružanim snagama i ne bi bilo dobro da srpskocrnogorska politička elita stvori odijum prema oficirskom establišmentu, pogotovo kad je to povezano s finansijskom ravnodušnošću prema problemima armije. Vojnici svakako nisu mađioničari, ali političari moraju kompletno da razumeju probleme oružanih snaga u procesu transformacije. Fragmentarni pristup reformama nije dovoljan: oružje, tehnologija, plate, penzije, istraživački programi, kadrovska politika.... Razumeti internu dinamiku armije znači imati u Ministarstvu odbrane trust mozgova za vojnu problematiku. Naravno, drugo je pitanje da li se kod nas armija i dalje smatra kao poslednje oružje države, kao bezbednosna opcija ili kao potpora, ali možda i ograničenje naše spoljne politike? Razumeti vojsku znači razumeti suštinsku razliku u odnosu na sve druge javne službe, jer nijedna druga profesija ne zahteva da čovek na poslu žrtvuje svoj sopstveni život. Da li su danas patriotizam i dužnost postale nejasne vrednosti, da li je došlo do kraha vrednosti u kodeksu časti oficirskog kora, preklapanja komandnih nadležnosti i devalvacije činova, očajničkog traženja mesta za veliki broj generala, apsurdno kratkog roka službe za komandante korpusa i brigada, do apsolutno pogrešne odluke da se ukinu komande RV i PVO i Ratne mornarice, pa je načelnik Generalštaba odjednom dobio 14 direktnih podređenih veza, što je zaista mnogo? Mogu li najnovije personalne promene – u svakom slučaju veoma delikatna kadrovska operacija – dovesti do pada samopoštovanja, dostojanstva i elana u oficirskom kadru Vojske SCG, do pada nivoa integriteta, do raskola između armijskog establišmenta i kreatora politike? Ugled vojske u narodu i dalje je vrlo visok, ali ugled vojne profesije pada i to izaziva ozbiljna pitanja na planu uzajamnih odnosa oružanih snaga i društva. Kadrovska politika u oružanim snagama mora biti transparentna, sistem napredovanja, ali i penzionisanja ne sme da bude stranački, a posebno ne baziran na ličnim vezama i simpatijama koje teraju oficire na udvoričko ponašanje prema političarima; on mora da počiva na egzaktnim premisama i profesionalnoj etici. "Parkinsonovi zakoni" govore da napredovanje činovnika u državnom aparatu traje dotle dok on ne zauzme mesto za koje nema odgovarajuću kvalifikaciju. Na kraju se ispostavlja da sva mesta u državnom aparatu zauzimaju nekompetentni ljudi. Šta se dešava u vojnoj profesiji koja je često mnogo složenija nego civilna? To ćemo verovatno saznati tek kada naši oficiri budu odlazili u višenacionalne komande NATO-a, ali tek posle raspisanog konkursa na kojem ravnopravno učestvuju sa svim državama procesa Partnerstvo za mir, pa ko bude bolji. Znači, tender za sve... Miroslav Lazanski |
Title: Message
