MOJ MILANE, KAD U IRAK PODJES

[Miroslav Antic]

SRPSKA (NE)PRISTOJNA PONUDA

MOJ MILANE, KAD U IRAK PODJES

Najava odlaska vojnika SCG u mirovne misije naisla je na odobravanje zvanicnog Vasingtona, gde je ta ideja i promovisana, ali i podozrenje nekih krugova sa iste adrese i skepsu dela domace javnosti, dok je vladajuci blok poceo da siri euforiju o "princu na belom tenku"

Pise: Ljubisa OBRADOVIC

REINTEGRACIJA Srbije u medjunarodnu zajednicu, sto je inace zvanicni eufemizam za prikljucenje evro-atlantskom bloku, ne odvija se bas onako kako je nekada, i iskreno i naivno, verovala opozicija Milosevicevom izolacionistickom rezimu.
Slucaj ponude premijera Zorana Zivkovica da vojnici SCG sluze u mirovnim(!) operacijama - najpre je javljeno pod okriljem SAD, a potom, posle "peglanja" na domacoj sceni, utvrdjeno da je, ipak, rec o plavim beretkama UN - to dobro pokazuje.
Najnoviji srpski "Drang naht West" naisao je (ne)ocekivano ne samo na domace prepreke (bastinici starog rezima, uvredjeni crnogorski "independisti" i sarenoliko drustvo pobornika nejasne "ni Istok ni Zapad" filozofije), vec i u nekim vasingtonskim krugovima. Oni, istina, ne mogu promeniti Bus-Pauelovu politiku partnerstva sa Srbijom, ali i te kako mogu usporavati ili zagorcavati ozivotvorenje koncepta, koji izvorno pripada pokojnom premijeru Djindjicu, a po kome bi nasa drzava bila lider i glavni americki i evropski saveznik na Balkanu. Brisel je, pak, vrlo upadljivo "ocutao" ovu temu, cekajuci verovatno da vidi sta se tacno krije iza (ne)pristojne srpske ponude, koja je izrecena netom iza evro-americkih razmirica oko Iraka.
Naime, uticajni i ugledni americki mediji Si-en-en i "Vasington post" objavili su, posle julske posete premijera Zivkovica SAD, da je on, u razgovoru sa drzavnim sekretarom Kolinom Pauelom i Savetnikom za nacionalnu bezbednost Kondolizom Rajs, ponudio Amerikancima bratstvo po oruzju u njihovim vojnim misijama, tacnije odrzavanju mira na terenima preko kojih su prethodno "pretrcali", ili ce to uciniti - marinci!

Mirovnjaci i "patriote"

Informacije su objavljene 4. avgusta, ali domacih zvanicnih reakcija nije bilo. Dan docnije ministar spoljnih poslova Goran Svilanovic je, uvodeci u pricu i Zaka Klajna koji je postavljen za izaslanika Kofija Anana u Liberiji, pojasnjavao da je zapravo rec o misijama UN, navodeci pomenutu africku drzavu kao prvu mogucu destinaciju.
Kriticari su odmah primetili da Zivkovic po funkciji nije ovlascen da pravi takve ponude, ili da americki vojnici u Iraku nisu mirovnjaci UN, nego - okupacione trupe!
Zato je vec sestog avgusta proradila DOS-ova "podrzavalacka" masinerija, pa su uz Zivkovica stali Zarko Korac, Momcilo Perisic, Vladan Batic i Nebojsa Covic, ali uz obavezno naglasavanje da je rec o aranzmanu sa UN i profesionalnim vojnicima - dobrovoljcima!
Medjutim, ono sto je objavljeno u americkim medijima bilo je surovo drukcije. U emisiji "Insight" Si-en-en-a receno je da je "Zivkovic ponudio 1.000 vojnika da sluze zajedno sa americkim vojnicima u Iraku, ili na bilo kom drugom mestu gde SAD procene da je potrebno", odnosno da je srpski premijer ponudio Rajsovoj "1.000 vojnika za bilo koju americku misiju - ukljucujuci Avganistan i Irak" (Vasington post).
To je, dabome, izazvalo pravi mali zemljotres na srpskoj politickoj sceni, a poslovicno suprotstavljene strane za tili cas su zamenile uloge: lideri iz nekadasnjeg mirovnjackog bloka listom su poceli da hvale i objasnjavaju prednosti slanja nasih vojnika van granica drzave, a "patriote" iz SPS, SSJ i SRS odjedanput su pocele da brinu "o nasoj deci koja treba da ginu za tudje interese". (Dok su oni bili na vlasti bio je, jel'te, raspisan referendum o tome kakav je interes "dece" i da li ce da ginu!)

Jos jedna pobeda

Srpski pokret obnove ostro je kritikovao Zivkovica zbog ponude, ocenjujuci da je cin "vise nego skandalozan" jer nema ni dozvolu parlamenta, ni gradjana Srbije, dodajuci da je "zalosna i cinjenica da se vojnici SCG nude inostranstvu, a da niko ne trazi njihov povratak na granicu Srbije i Albanije".
DSS je ocenila da se slanje vojnika iz Srbije i Crne Gore u mirovne misije ne moze opravdati nikakvim argumentima, jer se vojska jos nije oporavila od gubitaka koji su joj pricinjeni tokom bombardovanja NATO, a drzava jos nije uspostavila suverenitet nad citavom svojom teritorijom.
Zvanicna Podgorica je, pak, bila uvredjena & iznenadjena iz sasvim drugih razloga - zaobidjena je u formulisanju ponude, pa su portparoli vladajuceg crnogorskog bloka jos jednom otkukali na temu sopstvenog zapostavljanja u Drzavnoj zajednici. A verovatno je bilo i malo ljubomore sto se Zivkovic setio neceg "prozapadnijeg" od njih.
Kako bilo, stvar je zbog mogucih unutrasnjih trzavica i problematicnog rejtinga Vlade, koja se jos oporavlja od sejselske afere, brzo "ispeglana", pa je Zivkovicevu ideju, u izmenjenom i dopunjenom UN izdanju, podrzao Vrhovni savet odbrane (Svetozar Marovic, Natasa Micic i Filip Vujanovic), a na kraju i ozvanicio Savet ministara SCG sa nalogom Svilanovicu da o tome upozna Kofija Anana.
Na kraju je i portparol DS Aleksandar Radosavljevic poentirao u tradicionalnom srpskom duhu, rekavsi da najava ucesca domacih vojnika u mirovnim misijama predstavlja "veliku politicku pobedu SCG i aktivan povratak u medjunarodnu zajednicu na velika vrata". Sam Zivkovic je citav slucaj interpretirao i kao mogucnost rehabilitacije vojske koja je do skora bila optuzivana za ratne zlocine, sto se bas ne rimuje sa standardima o individualnoj krivicnoj odgovornosti, ali nije ni obican lapsus.
Uglavnom, citava storija je za sada zatvorena, jedino je nedostajalo da se u "Pinkovoj" emisiji "Grand sou" otpeva: "Moj Milane, kad u Irak podjes, nemoj Liberiju da prodjes...".

Od Sinaja do Zaira

Podsetimo, vojnici iz Srbije i Crne Gore su, u sastavu vojnih snaga bivse Jugoslavije, od zavrsetka Drugog svetskog rata, u vise navrata ucestvovali u medjunarodnim mirovnim operacijama, pod okriljem Ujedinjenih nacija.
Prvi, i ujedno najmasovniji angazman te vrste zapoceo je 1956. godine, po zavrsetku Izraelsko-arapskog rata. U periodu do 1967. godine na poluostrvu Sinaj, koje razdvaja Izrael i Egipat, bilo je razmesteno vise od 15.000 vojnika Jugoslovenske narodne armije. Manje ekipe JNA su, u okviru snaga UN, bile rasporedjene 1961. godine u Kongu, a 1963. u Jemenu.
Posmatrackom misijom UN, oformljenom po zavrsetku Iracko-iranskog rata 1988. godine, komandovao je general JNA Slavko Jovic.
Poslednje angazovanje vojnika JNA pre raspada bivse Jugoslavije bilo je u mirovnoj misiji UN u Angoli 1991. godine, dok se trenutno nekoliko pripadnika Vojske SCG nalazi na liniji razgranicenja u Istocnom Timoru, kao i sanitetski tim od desetak ljudi u Kongu.
Bilateralnih ugovora o angazovanju domacih vojnika u inostranstvu nije bilo, ali je 1996. izbila velika afera kada je utvrdjeno da su "sestrinske" obavestajne sluzbe Francuske, Republike Srpske i Srbije, organizovale odlazak 200 placenika (uglavnom iz RS) u Zair kao ispomoc Mobutu Sese Sekou, a da je regrutni centar bio u Beogradu, sto se, dabome, nije moglo desavati bez znanja domacih vlasti. Mobutu, koga je podrzavao Pariz, izgubio je rat protiv americkog sticenika Lorana Kabile, a srpski placenici su se vratili nazad, donoseci pricu o mesecnim primanjima od 3.000 dolara, odnosno duplim prinadleznostima u vreme borbenih aktivnosti.
Otuda, verovatno, potice i fama o dobrim zaradama vojnika u UN misijama, sto je potpuno netacno i moze se utvrditi i povrsnim uvidom u dokumenta organizacije na Ist riveru. Vojnike UN trupa placaju drzave koje ih salju prema vlastitim standardima, dok UN mesecno "refundira" drzavama hiljadu dolara po vojniku, ali kada se u obzir uzmu troskovi, neto iznos za platu je daleko manji - ako se racuna samo na taj izvor.
Bilateralni ugovor, recimo sa Amerikancima, otvorio bi, mogucnost sasvim drukcijih aranzmana, ali je on u Srbiji ocigledno politicki krajnje nepopularan, a da li je izvodljiv zaobilazno, preko UN, ostaje da se vidi. Jer, i tu je lista cekanja povelika - vojnike za mirovne operacije trenutno daje 89 drzava, od 188 koliko broje UN, dok je Amerikancima trupe za Irak vec ponudilo 30 drzava.
Nesto relaksiraniji pristup celom slucaju moze poci i od toga da Zivkoviceva ideja i nije tako nova! Vojislav Seselj je krajem devedesete godine i pocetkom devedeset prve licno predvodio dobrovoljce pred americkom ambasadom u Beogradu trazeci da se pridruzi snagama Busa starijeg u "Pustinjskoj oluji". Cinici bi mogli "potegnuti" i onaj aforizam koji parafrazira Kenedijevu poruku Amerikancima i glasi: "Nasi politicari na vlasti su patriote. Oni ne pitaju sta Amerika moze da uradi za njih, vec sta oni mogu da urade za Ameriku".
Stvari sa Zivkovicevom nastupom u SAD ipak nisu tako jednostavne.
Trazeci ulaznicu u evro-atlantsku porodicu, srpski premijer je morao nesto i da ponudi i sasvim je dobro pronasao "temu", s obzirom da su njegovi domacini osetljivi na to pitanje, posto izgleda imaju manjak vojnika u odnosu na ambicije. Administracija u Vasingtonu dobro je primila istup srpskog premijera, vecina tamosnjih medija takodje, uz pozitivno iznenadjenje da je takvo partnerstvo moguce "tri godine posle bombardovanja", ali bilo je i krajnje otrovnih komentara.

"Da li ste posrbljeni"

U konzervativnom "Vasington tajmsu", koji cesto drzi kontratezu svom uglednijem imenjaku "Vasington postu", izasao je, na istu temu, clanak Hele Del, zamenika direktora Hertidz fondacije. Pod pezorativnim naslovom koji bi se mogao prevesti sa: "Da li ste posrbljeni" Delova ironicno konstatuje da neko "mora biti Srbin" kada, pored prepreka kao sto su neizrucenje Ratka Mladica ili tuzbe protiv osam clanica NATO pred Medjunarodnim sudom pravde, moze da trazi i americku pomoc i prijem u organizacije koje predvode SAD. Otkrivajuci da je Zivkovic, posle rucka u vasingtonskom Metropoliten klubu, "uz konjak i cigaru" rekao da "ima tri stvari koje Srbi ne mogu prihvatiti: nezavisno Kosovo, NATO i Sjedinjene Drzave", Delova likujuci kaze: "I to dolazi iz drzave koja trazi pomoc americke vlade". Autorka teksta, istina, navodi da Srbija moze imati vaznu ulogu na Balkanu, ali i podseca da je Nemcima za povratak na evropsku scenu bilo potrebno dve decenije, "dok Srbi vec (sada) zahtevaju medjunarodno priznanje i stranu pomoc".
Ljiljana Smajlovic, spoljnopoliticki komentator NIN-a, u izjavi za NS kaze da tekst u "Vasinton postu" nema nikakvu tezinu kad je rec o dnevnoj politici americke administracije, ali se ne treba zavaravati:
"Taj tekst, odnosno autorski stav Hele Dal, tacnije odrazava sire raspolozenje u americkim politickim, strucnim i intelektualnim krugovima prema Srbima nego pazljivo odmerene formulacije diplomata iz Stejt departmenta. Srbija vec vise od deset godina ima veoma rdjavu reputaciju u Americi: to se nije bitnije promenilo u poslednje tri godine. Predrasude prema nama sada su vec prilicno ukorenjene: u poslednjoj deceniji izaslo je na desetina knjiga i udzbenika u kojim se o Srbiji i njenoj ulozi u gradjanskom ratu govori u slicnom duhu kao u pomenutom clanku. Te knjige sada se predaju na americkim univerzitetima.
Beograd u poslednje tri godine nije ucinio bog zna sta kako bi promenio americke predstave o Srbiji: vlast se mahom usredsredila na to da se preporuci americkoj administraciji i da istakne koliko se razlikuje od Miloseviceve vlasti. No distanciranje od Milosevica, ma koliko vredelo u popravljanju odnosa sa Stejt departmentom, nije dovoljno kako bi se popravio imidz Srbije u Americi. Za potonje bi se moralo uticati na izmene vec ukorenjenih americkih predstava o tome da je gradjanski rat izbio jer su Srbi hteli da otmu tudje teritorije, pa su se od ranije zrtve pretvorili u zlocinca. Tog posla malo ko u vlasti hoce da se prihvati, jer takva nastojanja mogu da skode u dnevno-politickim poslovima sa americkom administracijom", ocenjuje Ljiljana Smajlovic.
Zivkovicu, dakle, predstoji mukotrpan posao i na domacem i na stranom terenu. Jer, ako Vasingtonu i moze biti svejedno sto drzava koja na svojoj teritori ima mirovnu misiju UN, svoje vojnike salje u druge regione, onda bi bar na domacoj sceni oko toga trebalo postici kakav-takav konsenzus. Za pocetak bi bilo dobro o takvim planovima prvo obavestiti domacu, pa tek onda stranu javnost, bez obzira koliko je takav korak hrabar - a jeste.
Takodje, ne treba - osim ako to nije jevtin politicki marketing - "loziti" javnost pricama o "princu na belom tenku" koji ce resiti sve nase unutrasnje i spoljne probleme.
Istina, u Iraku se vec nalaze ili spremaju za put vojnici Ukrajine, Salvadora, Bugarske, Hondurasa, Rumunije, Mongolije, Kazahstana, Filipina, Nikaragve ... ali nema potvrda da su se njihove drzave po bilo kojim drugim parametrima priblizile Italiji, Spaniji, Britaniji ili Holandiji, koje takodje imaju trupe u Iraku.

Content: © 1996-2003 Nezavisna Svetlost • Design: © 1996-2003 dragan design.
All rights reserved