Zašto se afere u Srbiji završavaju Živkovićevim receptom "na velikim rečima"? (2)Bez pada imunitetaNoć s Amerikancem u motelu. Ko je gde bio za doček 2002? Ko (ni)je znao za Miloševićev put? Zašto je dolazio Delibašić? Da li je Maršićanin bio ucenjen da ode iz Skupštine?Ni manje zemlje, ni više afera. U poslednje dve i po godine, od Vidovdana 2001. i isporučenja Hagu bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Miloševića, kad je tema dana postalo pitanje da li je tadašnji predsednik SRJ Koštunica bio obavešten o tom događaju, ili nije, više se bavimo aferama nego životnim temama. Hleba (zasad) i afera bar imamo dovoljno. Skandali koji potresaju Srbiju su od korupcionaških, preko kriminalnih do seksualnih, "zašećerenih" ili obavijenih oblacima duvanskog dima. Kao u latinoameričkim serijama, zna se kraj, ali treba sve odgledati da se vidi ko je s kim u kakvoj vezi. Počelo je, dakle, Miloševićevim isporučenjem Hagu, a nastavilo se aferama Gavrilović, Vuk Obradović, Delimustafić, glasanjem u Skupštini Srbije, kad se ispostavilo da je jedan od poslanika, uredno evidentiran u sali, u vreme glasanja bio u Grčkoj… Smena Maršićanina u Skupštini Srbije i pobuna "crvenih beretki" ustalasali su srpsku javnost koja je već navikla na ovakve stvari. A onda je u centar pažnje srpske javnosti dospeo i premijer lično, Zoran Đinđić. Novine su podizale tiraž, a TV-stanice gledanost pričama o umešanosti premijera u šverc cigaretama, a javnost se zadovoljavala i pričama o njegovom dočeku Nove 2002. godine u Dubajiu. Afera Pavković, pismo Ljiljane Buhe, puno optužbi brojnih ličnosti iz političkog i vojnog establišmenta, upad u Vladu Srbije, špijuniranje, otimanje mandata DSS, priča o zatvorskim čuvarima, samo su neke od afera koje su predstavljali osnovni sadržaj političkog života Srbije.
Ubistvo visokog operativca SDB Momira Gavrilovića 3. avgusta 2001. postalo je afera 8. avgusta, kad je "Blic", pozivajući se na poverljive izvore, objavio da se Gavrilović pre ubistva sastao s predsednikom SRJ Koštunicom i predao mu dokumenta iz kojih se vidi sprega aktuelne vlasti s glavnim ljudima organizovanog kriminala. U sintagmi "aktuelna vlast" javnost je prepoznala premijera Đinđića i, po scenariju objašnjenom u jučerašnjem broju, kreće se u protivnapad. Kontrakampanju vode "Nedeljni telegraf" i "Danas", koji napadaju Gavrilovića, a glavnog urednika "Blica" Veselina Simonovića zvali su na saslušanje u SUP da otkrije izvor informacije. U septembru se sve stišalo, i niko više ne pominje Gavrilovića. Niko više ne zna ni ko je Bora Solunac, ni zbog čega je Maršićanin podneo ostavku, niti u kakvoj su vezi ove dve afere. Borislav Novaković, član DS, glasao je, podsećamo, 3. decembra 2001. u Skupštini Srbije, iako je dva dana ranije odleteo u Solun nekim poslom. Čedomir Jovanović je, međutim, tvrdio da je Novaković toga dana doleteo iz Soluna da bi glasao, jer je jedan glas bio neophodan, i odmah odleteo natrag. DS je tražio da predsednik Skupštine Srbije Dragan Maršićanin, DSS, bude smenjen jer je prikazan film na kome se vidi da Novaković nije bio u sali. I, iz jedne rodila se druga afera, ovoga puta ljubavna afera Maršićanin, koja se završila 6. decembra, pošto je Maršićanin, pod pretnjom smene, podneo ostavku. Početkom 2002. glavna tema bila je gde je koji političar dočekao Novu godinu. Na tapetu se našao Zoran Đinđić, koji je s porodicom boravio u Dubajiu, u hotelu u kome noćenje košta 12.000 evra. Bura se još nije stišala kad je Koštunici, po povratku sa službenog puta u Kini, danima zamerano što je putovao "Titovim avionom", u kome su novinarima služeni kavijar i šampanjac. Sve se brzo stišalo jer se pojavila nova afera, u kojoj je glavni akter bio Alija Delimustafić, ministar policije BiH od 1990. do 1992, ratni profiter i špekulant koji je živeo u Beogradu, a glavna priča je bila da je on, kao čovek koji je odgovoran za napade na vojnike JNA, a sada s lažnim dokumentima, radio u prostorijama koje mu je iznajmio finansijer DSS, biznismen Zoran Drakulić. Završilo se tako što je Jugoslavija izručila Delimustafića Bosni i Hercegovini. Najveći skandal izbio je kad su u noći između 14. i 15. marta 2002. pripadnici vojne kontraobaveštajne službe uhapsili potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića, koji je bio zadužen za bezbednost, u trenutku dok je u motelu "Šarac" nadomak Beograda, pod okriljem noći, američkom diplomati i obaveštajcu predavao izvesna dokumenta poverljive prirode. Perišić se, mada je sve vreme tvrdio da je nevin, pozvao na poslanički imunitet, propustivši šansu da sa sebe skine optužbe. Afere su sustizale jedna drugu, a završavale se "gorom koja se trese i novorođenim mišom", odnosno, brujala je Srbija, a nije se dogodila ni ostavka. Ljiljana Staletović |
|||||||||||||||||||||
Glas javnosti,
Petak, 29. avgust, 2003.
Tema:
