PORAZ AMERICCKOG SAMOPOUZDANJA 9.9.2003. 12:39 PORAZ AMERICKOG SAMOPOUZDANJA Vladimir SIMONOV, politicki komentator RIA "Novosti" (Moskva, RIA "Novosti")
Ovog puta zalost ce biti kudikamo suzdrzanija nego pre. Amerika ce obeleziti drugu godisnjicu cudovisnog teroristickog akta, ovog puta upola glasa. Predsednik Buss nece se pojaviti na pomenu u cetvrtak, na mestu gde se pre dve godine otvorio pakao. Zajedno sa suprugom Laurom on ce otici u crkvu, a zatim ce na livadi ispred Bele kuce, u krugu saboraca, minutom cutanja odati postu zrtvama, koje su 11. septembra usmrcene avionom "Ameriken Erlajnsa" u Svetskom trgovinskom centru. Toga dana u 8 casova 46 minuta dat je start novoj eri svetske istorije, koja se naziva rat protiv medjunarodnog terorizma. Namera americke administracije da tu tuznu godisnjicu obelezi bez suvisnog patosa sasvim je osnovana. Tokom poslednjih meseci postalo je ocigledno nesto krajnje neprijatno: rat protiv novog globalnog zla Sjedinjenim Drzavama, blago receno, ne ide najbolje. Umesto totalnog "ssoka i trepeta" on se pretvara u glib, cupanje iz koga zahteva od Amerikanaca nova iskusenja, zrtve i pare. Ocekivanja Vasingtona razbila su se o realnost i u jos necemu. Postalo je jasno da ni zaoblacna vojna i druga moc Sjedinjenih Drzava, ni vrtoglavica vasingtonskih neokonzervativaca zbog osecanja nadolaska "novog americkog veka", ni patriotska osecanja pobudjena teznjom da se usamljeno deluje u svim medjunarodnim situacijama, nisu te ideje potvrdile u Iraku. Bela kuca prinudjena je da javno prizna poraz svog samopouzdanja. I da se obrati jos donedavno drugorazrednoj, sa njenog imperijskog gledista, svetskoj zajednici sa sasvim donedavno nezamislivim predlogom: zaboravimo predjasnje raspre, podelimo bratski odgovornost za posledice onog sto su SAD natvorile u Iraku. Sva se ova priznanja citaju izmedju redova obracanja Dzordza Bussa naciji, sa kojim je on nastupio prosle nedelje, cetiri dana pre druge godisnjice teroristickog akta. Govor presednika - preciznije, izvestaj o obavljenom poslu na obuzdavanju terorizma, adresiran je, pre svega, domacoj publici. Pogibija americkih vojnikau Iraku, kao i kolosalni finansijski troskovi za obnovu porusenog, vec su doveli do toga da je rejting Dzordza Bussa pao do predratnog nivoa. Samo 47 procenata danas odobrava akcije predsednika, dok ih negativno ocenjuje 54 procenta. Posle govora Dzordza Busa tih skepticara tesko da je manje. Uprkos volji spiccrajtera, govor predsednika predstavlja svojevrsno "bezobrazno" ogledalo, koje i do najsitnijih detalja odrazava politiku americke administracije u borbi protiv medjunarodnog terorizma u dve minule godine. I jake strane te politike ocigledno su se nasle u senci njene slabosti. Beloj kuci, naravno, ne mozemo negirati odlucnost da iskorenjuje terorizam na svim meridijanima i paralelama do iznemoglosti svojih vojnika i iscrpljenja nacionalne kase. "Mi cemo uciniti sve sto je neophodno, i potosicemo koliko je potrebno da bismo ostvarili odlucujucu pobedu u ratu protiv terora" - uveravao je zemlju predsednik Buss. Konkretno je to zaklinjanje izrazeno u 87 milijardi dolara - racunici koju administracija namerava da prezentira kongresu kao rashode u Iraku i, delimicno, u Avganistanu. Na fonu deficita nacionalnog budzeta, koji se pribliava 500 milijardi dolara, taj zahtev dovodi americke zakonodavce, ukljucujuci republikance, u occaj. Takva suma moze cak svedociti i o sklonosti samog Bussa ka nekakvom politickom mazohizmu. Republikanski politehnolozi uvek su polazili od toga, da ce oreol vojskovodje-trijumfatora postati glavni adut predsednika u izbornoj kampanji 2004. godine pa, prema tome, stit i od kritike za bledu ekonomiku i visoku nezaposlenost. Sada se pobeda u Iraku sama pretvara u ekonomsko breme, losije od ekonomskog pada. To ne znaci, naravno, da napori predsednika na ratnom popristu sa terorizmom ne nalazi priznanje kod biraca. U svom nedeljnom obracanju naciji Buss je naveo impresivni kalejdoskop dostignca. U ta dostignuca on je uvrstio i unistenje logora islamskih terorista u Avganistanu, i likvidaciju "skoro dve trecine" rukovodstva "Al-Kaide, i stvaranje novih struktura bezbednosti unutar same Amerike. Nezadrzivo, i u pocetku beskrvno, svrgavanje rezima Sadama Huseina trebalo je da krunise taj registar sa znakom uzvika. Medjutim, u zbilji je to dovelo do toga, da je Irak postao, govoreci recima Bussa, "centralni front" antiteroirstickog rata. I to ne zna se na koji rok. Otvorena prema unutrasnjosti jednim prstom vrata u Irak, kako se ispostavilo, ne pustaju nazad 130 hiljada americkih vojnika. Ne objasnjava li se to time, sto administracija nema efikasnog plana poratne obnove zemlje i, u celini, podelom SAD oko irackog problema? - pitaju se kriticari. U svom govoru predsednik pokusava da parira te optuzbe pozivanjem na prilicno rasplinute zadatke iracke strategije SAD kao: "unistiti teroriste", "osigurati podrsku slobodnog Iraka od strane drugih drzava" ili, "pomoci Iracanima da na sebe preuzmu odgovornost za svoju buducnost". To ocito nije ono sto bi od njega zeleli da cuju kongresmeni-demokrate, pa i mnogi zakonodavci iz sopstvene partije. Paznji i jednih i drugih, a takodje, u prvom redu, inostrane publike, nije promaklo ni to, da je Dzordz Buss zaobisao temu broj jedan: ima li napretka u pronalazenju u Iraku oruzja za masovno unistavanje, ili makar indirektnih tragova zabranjenih programa naoruzavanja. Neizbezan zakljucak: oruzja nema. Drugim recima, glavni opravdavajuci razlog za napad na suverenu zemlju, uprkos misljenju vecine clanova Saveta bezbednosti OUN, pokazao se kao dim bez vatre, koji su proizveli vasingtonski i londonski pirotehnicari. Danas su SAD za sebe pronasle izlaz u drasticnoj promeni kursa - delimicnom odustajanju od uloge usamljenog vojnika. Oponentima upada u Irak ponudjen je nacrt rezolucije, koji bi podelio brigu o Iraku u globalnim dimenzijama. Raspodela uloga je poznata: za SAD se rezervise politicko i vojno liderstvo, a svima ostalima, ukljucujuci OUN, ostaju mirovne misije i finansijska pomoc. Takav bilans previse je egoistican da bi zadovoljio Francusku, Nemacku i Rusiju, koje se ovog puta bore za zbilja centralnu ulogu OUN i detaljni raspored prenosenja vlasti na iracki narod. Zanimljiv je tonalitet, u kome Dzodz Buss dotice tu znacajnu temu u svom obracanju naciji. Nema tu pomirljivih intonacija ili, tim pre, priznanja: da, vi ste nas upozoravali, a mi, gresnici, nismo poslusali. Clanovi OUN, kaze americki predsednik, "odgovorni" su za pomoc Iraku i tacka. - 0 - Moskva, septembra 2003. RIA "Novosti"
