|
Neispunjena očekivanjaMomak obrijane glave je stao i uzviknuo: "Došla si ovamo iz Londona. Misliš da si Bog, a parkiraš se kao prostakuša. Moj auto vredi 20.000 dolara, a tvoj". Prvi put za pet minuta ponestale su mu reči. Moj auto, mada je bio propisno parkiran, pun je rupa od šrapnela. "Da li bi se ovako parkirala u svojoj zemlji?", dreknuo je mladić. "Ne brinite, uvek je ovakav," kaže njegova devojka. "To je od rata". Ali, rat je završen 1995. "Možete sresti mnogo ovakvih ljudi," rekla mi je prijateljica sutradan u jednom od prometnih sarajevskih kafea. Čini se da većina od 400.000 stanovnika ovoga grada provodi dane sedeći i pijući kafu. "Stanje posttraumatskog stresa. I svi umiru od raka", dodala je ona hvatajući se za glavu. "To je od granata sa osiromašenim uranijumom koje je NATO koristio na kraju rata", napomenula je druga prijateljica zapalivši još jednu cigaretu. "Ne", rekla je prva, "to je stres od rata". Ali, utisci i stvarnost su dve različite stvari u bosanskoj prestonici. "Svugde čujete da vlada epidemija kancera, ali to nije tačno", kaže dr Nermina Obralić, šef odeljenja za onkologiju u sarajevskoj bolnici. "Ne znam zašto ljudi to pričaju. Stopa oboljevanja od raka je ovde praktično ista kao pre rata. Kancer postaje sve učestaliji širom sveta samo zbog toga što ljudi duže žive. Ali, ljudi ovde vole dobru priču. A opšta situacija je loša". Lice joj se smrklo: "Posao je teško naći, privreda..". Slegnula je ramenima. "Stanje se pogoršava". "Ne, ne pogoršava se", kaže Zlatko Hurtić, bivši funkcioner Svetske banke koji se sada nalazi na čelu državnog tima zaduženog za strategiju za smanjenje siromaštva. On govori sa zbunjenošću svojstvenom čoveku kome se nikada ne veruje. "Ovo je jedna od najboljih posleratnih ekonomija uopšte. Strane investicije rastu. Ovde je i 'Koka-kola'. Naš budžetski deficit se smanjuje. Nezaposlenost je verovatno ista kao pre rata. Pitajte MMF ako meni ne verujete. Oni su zadovoljni nama". On priznaje da postoje poteškoće s korupcijom u procesu privatizacije i u privlačenju stranih investicija, s previše vlada na raznim nivoima (postoji 13 kantonalnih premijera), s previše državnih službenika (40 posto radne snage), previše birokratskih prepreka za privatno preduzetništvo i previše uvoza. Hurtić dodaje: "Ovde postoji problem, ali problem emocionalne prirode. Oni imaju subjektivan problem siromaštva. U apsolutnom smislu, ovi ljudi uopšte nisu siromašni. Oni očekuju da žive kao što su živeli pre rata – da idu u inostranstvo, da kupuju italijansku garderobu. Ali, to nije bilo realno. Privreda je počivala na Titovom zaduživanju u inostranstvu i oni to ne shvataju". "Oni takođe ne veruju da se stvari polako popravljaju. U ratu vam je bilo potrebno samo malo vode da biste bili srećni. Sad vam treba automobil i letovanje u inostranstvu". Sarajlije ne muče samo neispunjena posleratna očekivanja. Po rečima Slobodana Loge, profesora psihijatrije na Univerzitetu u Sarajevu, svi u gradu pate od posttraumatskog stresa. On navodi simptome: nagle promene raspoloženja, razdražljivost, košmari, apatija, depresija, napadi anksioznosti i traženje krivca u nekom drugom. Stopa samoubistava od rata se povećala za 40 posto, pri čemu su najranjiviji oni iznad 65 godina starosti, kaže on. "Posttraumatski stres je deo našeg života. Šta drugo da očekujete od ljudi s takvim ekonomskim i socijalnim problemima kakve mi imamo? Pre rata smo dobro živeli. Zašto ne možemo ponovo tako? Naš komunizam nije bio kao onaj u Rusiji ili Mađarskoj. Ne smeta mi demokratija, ali ova privatizacija je prava mafija. Ne znam zbog čega međunarodna zajednica želi da budemo u ovom haosu". |
Title: Message
