|
Buša stigle nevoljePredsednik Buš je obavestio američki narod da će od Kongresa zatražiti dodatnih 87 milijardi dolara u narednoj fiskalnoj godini za saniranje posledica rata u Iraku i, donekle, Avganistanu, ne najavivši, za tako velike pare, bar ostvarenje nekadašnjih glavnih ciljeva, kao što je otkrivanje iračkog razornog oružja i hvatanje Sadama Huseina i Osame bin Ladena. Buš nije najavio ni dokle će američke trupe ostati u Iraku. Nije rekao ni da neće slati nove trupe. Irački front je "centralan" u ratu protiv terorizma, sve dok se "ne obavi posao" i Irak i Avganistan "ne izvedu na put stabilnosti". Već sama činjenica da se u vrlo nezgodno vreme – kad SAD imaju rekordan budžetski deficit od 522 (a po nekim procenama čak i 562) milijarde dolara i kad za izdržavanje okupacionih trupa u Iraku izdvajaju blizu četiri milijarde dolara nedeljno – traže ogromna dodatna sredstva za produženje iscrpljujućeg rata, kome se ne vidi ni kraj ni cilj, znači da su Buša stigle nevolje, iako on tvrdi da mu je politika ispravna. On nije priznao ni da je pogrešio što je krenuo u rat bez mandata Saveta bezbednosti, iako sada, tražeći od UN, velikih sila, saveznika i partnera pomoć za stabilizaciju Iraka, faktički priznaje da SAD ne mogu same da se izvuku iz nevolja koje su same sebi stvorile i u njih se uvalile. Više je američkih vojnika poginulo u neuspelom održavanju mira, nego u invaziji na Irak. Kad na saveznike apeluje da "napuste razlike oko Iraka i ujedine se u hitnoj misiji stabilizacije i obnove" te zemlje, on zapravo želi da se drugi žrtvuju da bi Amerikanci mogli da izađu iz posleratnog haosa. "Reći članovima UN da imaju obavezu da stupe na scenu prilično je drsko, ako se ima u vidu način na koji je Buš ignorisao njihovu zabrinutost u vreme invazije" - piše "Njujork tajms". "Neophodni su realistični pregovori sa Francuskom, Nemačkom i Rusijom o odredbama nove rezolucije Saveta bezbednosti koja bi mogla da otvori vrata širenju međunarodnih mirovnih snaga i finansijskoj pomoći za predstojeću skupu obnovu". Pre napada na Irak najbliži Bušovi saradnici među "jastrebovima" uveravali su javnost da će okupacija biti kratka a stabilizacija brza. Tako je zamenik sekretara za odbranu Pol Volfovic tvrdio da će Irak uglavnom sam, prodajom nafte, moći da finansira svoju obnovu. Sad se ispostavlja da je ta procena bila pogrešna. Zbog sabotaže na naftonosnim poljima i izanđale tehnologije, Irak ove godine neće imati prihode od nafte. Iduće godine neće zaraditi 12 milijardi, niti sledeće dve-tri godine po 20 milijardi dolara, kao što su američki stratezi predviđali. Teret obnove pašće zato na Amerikance i zemlje koje Amerikanci ubede da im se pridruže, a takve su vrlo rezervisane prema programu obnove Iraka ako iza toga ne stoje UN nego samo SAD. Mimo ovih ekonomskih nevolja, javile su se i političke strepnje da će svaki novi ubijeni američki vojnik – a napadi na okupatorske snage su sve češći, osobito posle atentata na misiju UN u Bagdadu – uticati na promenu raspoloženja u američkoj javnosti u prilog reviziji politike i istovremeno odvraćati američke saveznike da svoje vojnike, čak i pod plavim šlemovima, šalju u opasnu iračku misiju. Uprkos svemu, analitičari veruju da će Kongres, u kome republikanci imaju većinu, verovatno podržati Bušov zahtev da se za Irak odobri dodatnih 87 milijardi. To, verovatno, neće biti lako, jer će izdvajanje tako velike sume pogoditi realizaciju nekih domaćih programa i razne vidove američke pomoći zemljama u razvoju, a demokrati će tražiti iscrpnu specifikaciju izdataka. Ali pošto Buš tvrdi da nema ni skretanja ni povratka sa ovog kursa, a Ramsfeld čak kaže da oni koji kritikuju predsedikovu politiku oko Iraka "pomažu neprijatelju", rasprava će se odvijati u kontekstu predstojeće kampanje za predsedničke izbore na jesen iduće godine. Ako ne bude imao podršku Kongresa oko Iraka, Buš neće imati ni podršku Amerikanaca za drugi predsednički mandat. Kad su SAD krenule u rat, blizu 70 odsto Amerikanaca je verovalo da je Sadam Husein bio "u nekoj vezi" sa terorističkim napadom na Njujork i Vašington 11.septembra 2001. Sada preko 52 odsto Amerikanaca želi da u Beloj kući vidi nekog drugog predsednika, a ne Buša. U Kongresu i u javnosti postaviće se verovatno niz pitanja koja su dosad ostajala po strani zbog uverenja da je Bušova politika prema Iraku bila uspešna i opravdana, a ne promašena i skupa, kako se sad ispostavlja, a što i sam predsednik posredno priznaje, tražeći pomoć onih koje je do juče ignorisao. Biće podsećanja i na druge neuspehe: za poslednje tri godine 2,7 miliona ljudi je ostalo bez posla, uvećao se broj stanovnika koji žive ispod granice siromaštva, trgovinski bilans je dramatično neuravnotežen, budžetski deficit zabrinjava i MMF. Među ovim pitanjima dva su politički posebno važna. Prvo je: šta je zapravo bio američki ratni cilj u Iraku ako Buš više ne pominje ni skriveno iračko razorno oružje ni svrgnutog Sadama? Pošto se odbacuju tvrdnje da se radilo o otimačini tuđe nafte, ratni cilj je mogao da bude uspostavljanje demokratskog režima u Iraku, uzornog za zemlje Bliskog istoka. Ali, zašto bi Amerikanci svojom kesom plaćali sreću drugih? Drugo je pitanje imaju li Amerikanci – osobito ako budu nailazili na sve veći otpor – alternativu sadašnjem kursu, odnosno izlaznu strategiju, kako to oni kažu. Preovlađuje ocena da nemaju. To onda znači da je invazija bila nepromišljena i nadobudna, a strategija pogrešna. Dosta nezgodno za izlazak pred birače. |
Title: Message
