Tek što sam pročitao prilog "Fantomske cifre" u "Politici", moram odmah da reagujem. Ako je podatak profesora Stojanovića o 100.000 pobijenih u Srbiji zbog "izdajstva" u Drugom svetskom ratu, tek "fantomska cifra", onda je i broj od 635 lica iz čitave Srbije, pobijenih iz istih razloga, svesno ili nesvesno krivotvorenje istorijskih činjenica.
Za razliku od dr Stojanovića, koji je "bio dete" u Drugom svetskom ratu, meni je usud dodelio duži vek (imam preko 80 godina), pa sam, u to vreme, bio zreo mladić, te sam mogao, a i morao, da pratim tragična zbivanja toga vremena u Srbiji (uključujući i Sremski front, pa i hapšenja i likvidacije posle rata, ma koliko se to tajno sprovodilo). Zato se i ne mirim lako s proizvoljnim tvrđenjem.
O pobijenim ljudima posle rata, proglašenim "izdajnicima", pisalo se svakojako. Potpuna istina se nije mogla dokučiti, jer je bila pod embargom. Zato je jedan Kruševljanin, čija je imovina konfiskovana posle rata, mogao da izmisli cifru od 6.500 streljanih u Kruševcu od strane komunista. Dabome, to je zaista "fantomska" cifra, kao i ona autora Rodića o 635 lica streljanih tada u Srbiji. Za ovakvu proizvoljnost (da ne upotrebim težu reč) nije bilo potrebno preturati arhive, čak "četiri i po godine"! To se odnosi i na podatke iz drugih gradova.
Svoju ocenu potvrdiću meni najbližim slučajem Kruševca. Istraživač (iz učtivosti ne stavljam navodnice) tvrdi da je u Kruševcu "na smrt osuđeno 21 lice, a izvršeno 14 presuda". U svojoj knjizi "Pod nebom Kruševca", u odeljku o građanskom ratu u kruševačkom kraju, objavio sam faksimil plakata Prekog suda - "Obaveštenje" sa imenima 29 (dvadeset i devet) lica, streljanih, "zbog izdajničke delatnosti". "Obaveštenje" se završava sledećim rečima: "Ova kazna je izvršena, Vojni ratni sud, 7. novembra 1944". Streljanje je obavljeno 20 dana posle oslobađanja Kruševca (14. oktobra 1944), a poznato je da su kruševački egzekutori (kao i u drugim grdovima Srbije), imali "pune ruke posla" već od prve noći u slobodi.
Na osnovu kruševačkog primera, slobodan sam da posumnjam i u ostale cifre. Dodajmo, uzgred, i "slučaj Beograd" (sa Zemunom i Pančevom). Gospodin Rodić navodi da je streljano 143 (!) "najtežih zločinaca", a u "Politici", ubrzo po oslobođenju, čitava prva stranica je ispunjena imenima oko 200 streljanih Beograđana, među kojima dominiraju istaknuti intelektualci Srbije.
Imajući u vidu sve ove podatke, čudim se da je gospodin Jovan Radovanović, "istoričar i novinar", mogao ovako bezrezervno da prihvati "rezultate" autora Rodića. Štaviše da oceni rad kao "dobar primer" kako se istražuju i prezentuju istorijski događaji.
Dužan sam, na kraju, jedno malo objašnjenje. Sve što je ovde kritički rečeno inspirisano je izloženim činjenicama autora Rodića. Zaista bih voleo da pročitam njegov prilog "O pogubljenjima u Srbiji 1944-1945". Verujem da su u njemu iznete i neke prihvatljive činjenice, zasnovane na realnoj podlozi.
Adam Stošić,
Kruševac
