|
O IZVINJENJIMA
MAROVIĆA I MESIĆA
Izvinjenja koje su izrekli Svetozar Marović i Stjepan Mesić u Beogradu
prilikom nedavne prve zvanične posete Mesića Beogradu izazvala su, razumljivo,
interesovanje kako domaće tako i svetske javnosti.sa različitim ocenama. Ali ne
preterano interesovanje. U Srbiji se
uglavnom ne daje neki naročiti značaj izjavama Marovića i Mesića; pre bi se
moglo reći da ih se ignoriše. U Hrvatskoj se iskrivljeno komentariše i prihvaća
samo Marovićeva, a osuđuje Mesićeva. Na primer, jedna od perjanica hrvatske
politike, predsednik
Hrvatskog bloka (HB) Ivić Pašalić osudio je "ispriku" hrvatskog predsednika
Stjepana Mesića izrečenu u Beogradu, nazvavši je sramotnom i ponižavajućom za
sve hrvatske građane, a drži i da je Mesić time osramotio dužnost koju "obnaša".
Na konferenciji za novinare Pašalić je naglasio da će prava "isprika" Beograda
biti ona kada se "neki srpski čelnik ispriča na Ovčari".
Evo kako su uglavnom strani mediji preveli na engleski i obojili ono što
su Marović i Mesić izjavili: “I want to apologize for all evils that any citizen of Serbia and
Montenegro inflicted upon or committed against anyone in Croatia,” said a
relaxed--too relaxed, charged the critics later--Marovic during a 10 September
press conference with Croatia’s president. Sve
u svemu, političari i sredstva javnog informisanja sa zapadnih strana ove naše u
svakom pogledu zagađene planete odobravaju i pozdravljaju to što su dvojica
drugara učinila. Ove i ovakve izjave su pravi melem za one na Zapadu koji imaju
bar izvesnu grižu savesti zbog svega onog što su učinili: podsticanjem,
ohrabrivanjem, organizovanjem, finansiranjem, snabdevanjem oružjem i
diplomatskim priznanjem secesionističkikog komadanja najpre SFR Jugoslavije a
zatim SR Jugosslavije, a zatim "Srbije i Crne Gore" i na kraju Srbije koju
nameravaju da svedu na Beogradski pašaluk, ako ne i da potpuno zatru. Naravno,
ove izjave pozdravljaju i oni koji nemaju ni trunke griže savesti, zločinci koji
sve što su činili i što čine iz čiste šičardžijske računice smišljene negde u
tamnim jazbinama novog svetskog poretka, jer ih one prividno oslobađaju
odgovornosti. Iako,
kao što rekosmo, ovde u Srbiji čitav slučaj prođe bez velike uočljivosti,
poslednji broj NIN-a mu je posvetio tri teksta. Mislim da je novinar NIN-a Lj.
Smajlović (NIN od 18.9.2003) ispravno uočila suštinu stvari: da se ni jedan od
njih nije izvinio ("ispričao") u ime državnih organa svojih država, odnosno
svojih država, nego u ime pojedinaca (Marović "za sva zla koje
je bilo koji građanin Crne Gore i Srbije učinio bilo kome u Hrvatskoj", a Mesić
svima kojima su "građani Hrvatske nanijeli neko zlo bilo kada protivno zakonu").
Iz teksta u istom listu Ive Banjca, ministra u vladi Hrvatske, saznajemo da te
izjave nisu bile predviđene protokolom, da je Marović iznenadio svoga čudnog
gosta, postavljajući pitanje da li se sme improviozovati kada je reč o tako
krupnim stvarima. Zaista.
Mislim da zbog toga, a i zbog sadržaja datih izjava i okolnosti u kojima
je do njih došlo, ne treba im davati onaj značaj koji one nemaju. Čak i da su
sadržajno promišljenije, Marovićevu izjavu treba smatrati samo za njegovo
privatno mišljenje iz nekoliko razloga. Pre svega, njegova funkcija se ni u kom
slučaju ne može smatrati kao funkcija jednog šefa države čije izjave na
međunarodnom planu obavezuju države. "Srbija i Crna Gora" nije država. Ako ovo
nekome zvuči neuverljivo ili čak apsurdno neka samo okrene jedan list istog
broja NIN-a i pročita intervju sa Dragoljubom Mićunovićem, koga NIN ne
predstavlja kao "predsednika Skupštine SCG" već kao funkcionera jedne političke
partije. Mićunović u intervjuu doslovno veli: "Ko je svojevremeno ovlastio ljude
da zajedno sa Solanom naprave ovakvu državnu zajednicu? Po kojem ustavu je to
urađeno? Niko od njih nije bio ovlašćen da napravi Beogradski sporazum koji
propisuje ustavna načela kao svetinje. Ni predsednik države, ni predsednik
vlade, niti potpredsednik vlade što je još bizarnije nisu bili ovlašćeni ni po
kom ustavnom ili bilo kom drugom zakonu da donesu Beogradski sporazum i stvore
ovakvu državu. Oni su to uradili...Skupile se oligarhije i potpisale". Tako
dakle govori prva i najodgovorrnija ličnost te nepostojeće države, predsednik
njene Skupštine. Ovome treba dodati ono što je zapanjujuće, što je možda bez
presedana u istoriji stvaranja država: nijedan građanin SR Jugoslavije, nijedan
poslanik ni u jednom od tri njena paralamnta – saveznom, srbijanskom i
crnogorskom – nije moga da promeni ni jedno slovo u Beogradskom sporazumu i
nacrtu "ustavne povelje" koju je sastavila samozvana grupa od 27 lica koja nisu
predstavljali nikoga. A jedna strankinja, sekretarica ratnog zločinca Havijara
Solane, po imenu Kristina Galjak, imala je tačno 48 intervencija u tekst
"Ustavne povelje"!! Dakle, to je osnovni razlog zašto treba samatrati da je
Svetozar Marović "izvinjenjem" govorio samo u svoje ime. Sledeći razlog koji
diskvalifikuje Marovića da govori u ime države, pa makar i nepostojeće, jeste
što je on u više navrata isakazao svoje političko opredeljenje da je u Beograd
došao da i formalno likvidira državu Srbiju i Crnu Goru. Gotovo bih se mogao
kladiti sa bilo kim da će on, nakon isteka trogodišnjeg probnog perioda
zapisanog u "Ustavnoj povelji" izjaviti: "Ja sam svoj zadatak ispunio: Srbija i
Crna Gora ni formalno više ne postoji kao država", baš kao što je njegov čudni
beogradski gost izjavio 5. oktobra 1991. u svojstvu predsednika Predsedništva
SFRJ: "Ja sam svoj zadatak ispunio – Jugoslavije više
nema!".
Eto, u tom kontekstu treba gledati na Marovićevo "izvinjenje". A što se
Mesićevog tiče, možda bi najadekvatnije bilo da ponovimo ono što je rekla Lisjen
Meceler povodom izvinjenja Nemačke za masakr u belgijskom gradiću Dinantu 1914.
godine: "Ne opraštam im i ne treba nam njihovo izvinjenje. Ja ionako ne verujem
u njihovu iskrenost". I uopšte kada je reč o izvinjenjima, nešto mi nije poznato
da su se Nemcima izvinjavali Rusi, Poljaci, Francuzi, Britanci, Amerikanci,
Jevreji...ni nakon što je Vili Brant kleknuo na jednom od stratišta Drugog
svetskog rata. Ipak, zna se ko je prvi počeo i
zašto.
Mi, dakle, nemamo državu niti se možemo nadati da će postojeći
vlastodršci da je naprave. Jedino njihovom smenom na predstojećim izborima mogu
se stvoriti uslovi za neki novi početak, za narodni preporod i buđenje, za
stvaranje prave funkcionalne države. Svaki student prve godine prava zna za
izreku iz rimskog prava: quod initio vitiosum est, non potest tractu temporis
convalescere. Taj genijani princip naš je narod formulisao u članu 1006
Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru: "Što se grbo rodi, vrijeme
ne ispravi; što je s početka nezakonito, to samim vremenom zakonito ne
postaje."
Sve napred rečeno je više formalna strana čitavog čudnog događaja
beogradskog "izvinjenja". Suštinski, pak, treba reći da se pitanju prošlih,
sadašnjih i budućih odnosa između Srba i Hrvata mora prilaziti sa daleko više
studioznosti i poznavanja svih relevantnih okolnosti koje su dovele do sloma a
ostalo neka prekrije šutnja, kako se to veli u najslavnijoj Šekspirovoj
tragediji. Tu nema mesta improvizacijama kojima su pribegli Marović i Mesić.
G.
Desimir Tošić je u pravu kada ukazuje (u istom broju NIN-a) da je
nacionalno-politička dimenzija ovog problema činjenja zla i priznavanja
učinjenog zla daleko složenija nego što mnogi misle. Ali nije u pravu kada
nastavlja: "Čovek ne zna gde da počne, jer naša takozvana istoriografija puna je
mitova i legendi. Ko je prvi počeo da čini zlo? U ime čega?....Kakvi brojevi
žrtava? Daju se u tom pogledu paušalne cifre. Naši ljudi ne znaju, i Srbi i
Hrvati, da našim brojevima niko ne veruje". Tačno je da kada je reč o periodu
Drugog svetskog rata – koji period je i najrelevenatniji za temu o kojoj
govorimo – da je istina prikrivana, zarad – sada to znamo – navodnog
bratstva i jedinstva između Srba i Hrvata. Znalo se i zna se, gospodine Tošiću,
ko je prvi počeo da čini zlo i u ime čega. Reći će vam tekstovi Ante Starčevića,
Josipa Franka, Ante Pavelića i mnogo, mnogo drugih Hrvata. I Izetbegovićeva
Islamska deklaracija. Ali, ostavimo ih ovom prilikom po strani i počnimo
samo od 10. travnja 1941. i šta je odmah nakon toga usledilo:
pokolj mirnog potpuno nedužnog srpskog stanovništva na celokupnoj teritoriji
Nezavisne Države Hrvatske, osnovane tog datuma, koja je obuhvatala, kao što
se zna, i Bosnu i Hercegovinu. Tu je živelo od najranijih vremena preko dva
miliona Srba. Pokolj po motivima i okrutnosti bez presedana u čitavoj ljudskoj
istoriji. Jedini motiv je bio pripadnost srpskom narodu odnosno pravoslavnoj
veri. Iako su Broz i njegovi srpski poslušnici činili sve što su mogli da spreče
da se sazna prava i puna istina o razmerama i karakteru počinjenih zločina, ipak
je bilo i ima priličan broj relevantnih izvora i svedoka koji omogućuju da se
sazna istina svakome koga istina uopšte interesuje, mada, što se broja žrtava
tiče, zbog napred navedenih okolnosti nekada nećemo, ni buduće generacije,
saznati za tačan broj. Za valjane zaključke matematički tačan broj je poželjan
ali nije neophodan da se saglda razmera zla. U Dvoru na Uni je pred izbijanje
secesionističkih ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini izdata
knjiga koja daje precizne podatke za tu Opštinu, imenom i prezimenom, način i
okolnosti likvidiranja Srba – njih 2.196 muškaraca, žena i dece. Petar Zinaić
napisao je knjigu koju bismo mogli nazvati najpotresnijom knjigom koja je ikada
napisana – da nije "Jame" Ivana Gorana Kovačića (Hrvat) i Kulenovićeve
(musliman) "Stojanke majke Knežpoljke" koje se takođe odnose na pokolje
Srba u NDH- koja nosi naziv "Genocid na Kordunu i okolici
1941-1945". Ta knjiga sadrži
hiljade i hiljade žrtava, punim imenom i prezimenom, i okolnostima stradanja
srpskog življa na Kordunu tokom Drugog svetskog rata. Da je gospodin Tošić
pročitao samo jednu sigurno njemu poznatu knjigu ne bi imao sumnji u pogledu
pitanja ko je prvi počeo i u ime čega: reč je o knjizi dr Srđe Trifkovića
"Ustaše – balkansko srce tame na evropskoj političkoj sceni". Između
ostalog, knjiga sadrži i podatke o tome koliko su se Nemci i Italijani, mada
okrutni okupatori, zgravažali i užasavali zbog zločina Hrvata i muslimana nad
nedužnim srpskim narodnom u NDH. Tako da
je i ono što je poznato više nego dovoljno govori da možemo doći do pravih
zaključaka o tome "ko je prvi počeo da čini zlo i u ime čega". U ime
čega? Jednostavno: u ime totalnog genocida nad prekodrinskim srpskim
narodom. Tu ideologiju totalnog genocida možda najbolje objašnjava jedan od
najbližih saradnika Ante Pavelića Eugen-Dido Kvaternik. On 1942. godine poverava
Branku Pešelju, jednom od visokih funkcionera HSS-a, da ma kako se završio rat,
Srba u NDH više neće biti; i ma ko pobedio moraće da se suoči sa tom
činjenicom. Kao što
je poznato, Kvaternik se prevario samo utoliko što to njemu i Paveliću nije
pošlo za rukom. Tuđmanu i tuđmanovcima jeste pola veka
kasnije. Dr Milan
Tepavac, Beograd
|
