Mit o švedskim zatvorima
Jedini švedski ženski zatvor, Hinseberg, na 200 kilometara od Stokholma, po pričanju Biljane Plavšić (jučerašnja izjava "Politici"), nekadašnje predsednice Republike Srpske, sada osuđenice koja tamo izdržava jedanaestogodišnju kaznu, više liči na logor, nego na zamak ili dvorac kakvim je često predstavljan.
Plavšićeva ne spori da joj se nudi frizer, sauna, ili biblioteka, ali se žali da joj nedostaje - svež vazduh. Nedostaju joj takođe njena odeća i obuća, njena literatura i kontakti sa prijateljima i rodbinom.
Kada smo juče telefonom pokušali da dobijemo nekog od zatvorskih službenika, ko bi o režimu u ovoj ustanovi mogao nešto da nam kaže, činovnik koji se javio je kratko saopštio samo da nije nadležan da o "toj zatvorenici daje bilo kakve informacije". Po hijerarhiji, koja je izgleda univerzalna, za to je nadležan jedino direktor, a on je juče bio na - neodložnom sastanku.
Kontrola do gole kože
Ono što se, međutim, o ovom švedskom zatvoru može pronaći na zvaničnom internet sajtu švedske administracije, koja se brine o pravima u zatvoru, prilično je kontradiktorno. Najčešće se ističu napori da se spreči ulazak droge u zatvor, što je i razumljivo, s obzirom na to da je veliki deo osuđenica tu dospeo zbog narkomanije. Osoblje je obučeno da rigoroznom kontrolom, onemogućavanjem telefonskih kontakata, i čestim svlačenjem do gole kože, čemu su osuđenice podvrgnute posle svake posete, prekine narkotički lanac koji funkcioniše u svim zatvorima na svetu, uprkos preprekama.
Propisi u ovom zatvoru nalažu i da se detaljno proveri biografija svakog ko želi da poseti bilo koju osuđenicu u Hinsebergu. Jedna evropska komisija za brigu o ljudskim pravima zatvorenika je, posetivši još pre desetak godina Hinseberg, uputila primedbe na račun rigoroznog proveravanja posetilaca, zbog čega je mnogim osuđenicama uskraćeno pravo na viđanje sa bilo kim van zatvorskog kruga. Tada je zabeleženo da su u posebno teškom položaju strane zatvorenice u Hinsebergu, čija rodbina, muževi, ili prijatelji treba da dođu u posetu. Stranci, kako stoji u ovom zvaničnom dokumentu, ne podležu ovoj obaveštajnoj proveri, pa se sa dozvolom za njihov dolazak odugovlači unedogled.
Ali teškoće sa kojima se danas suočava Biljana Plavšić mogle bi da zadese i sve ostale haške optuženike, kad jednom osuđeni budu iz ševeningenske pritvorske jedinice prebačeni u neku od evropskih zemalja na izdržavanje kazne.
Judžin O Saliven, jedan od haških branilaca Biljane Plavšić, koga je nedavno i bivši predsednik Srbije Milan Milutinović imenovao za svog advokata, u jučerašnjem telefonskom razgovoru nam je rekao da je "slučaj Biljane Plavšić za haški tribunal okončan" i da u skladu sa tim ona gubi i pravo na plaćenu advokatsku pomoć koju uživaju svi ševeningenski pritvorenici.
– Ja sa njom više nisam u kontaktu, otkako je prebačena u Švedsku, bio je odsečan Judžin O Saliven.
Sud međunarodni, zatvori nacionalni
Švedska je samo jedna od devet zemalja koje su sa Ujedinjenim nacijama sklopile sporazum o izvršenju presuda haškog tribunala. Prema odredbama ovog dokumenta potpisanog 23. februara 1999. nacionalne vlasti vezane su dužinom izrečene kazne u Hagu, a uslovi izdržavanja određuju se prema domaćem zakonodavstvu uz pravo haškog suda da vrši nadzor nad njima. Ipak, nesporno je da bi Biljana Plavšić, kako to niko ne krije, bila dragocen svedok tužilaštvu i to u završnici postupka protiv Miloševića gde je na redu upravo Bosna. Mnogi pravni stručnjaci ističu da će biti vrlo teško Miloševiću dokazati odgovornost za najteži zločin genocida u Bosni, s obzirom na to da je on bio u to vreme predsednik druge države. I sama Karla del Ponte izrazila je svoje nezadovoljstvo saradnjom sa Beogradom, u Njujorku, najviše zato što su joj dokumenti oko Bosne i važni svedoci još nedostupni. Ukoliko još smatra da bi Biljana Plavšić u tom smislu mogla da se predomisli, ona ima pravo da u Hinseberg pošalje svoje istražitelje na još jedno prijateljsko ubeđivanje. Ko bi u tom slučaju bio advokat osuđene haške optuženice ostaje nerazjašnjeno ovim sporazumom. Takvih slučajeva bilo je i ranije, i obično bi se ponovo aktivirao haški advokat osuđenika. O Saliven međutim tvrdi da je njegova misija, što se Biljane Plavšić tiče, završena.
Čak i ako zatvorenica, iz čije izjave se vidi da očajnički traži pomoć i da su uslovi u švedskoj ćeliji za nju nepodnošljivi, odbije da se ponovo susretne sa tužilaštvom iz Haga, sudsko veće može, proceni li da je to u interesu pravde, da pošalje obavezujući poziv u kom slučaju bi Biljana Plavšić bila privremeno prebačena na hašku klupu za svedoke, gde bi bila primorana da se suoči sa optuženim Miloševićem.
No, ima još mnogo nerazjašnjenih pitanja oko sudbine, prava i obaveza haških osuđenika, jednom kada oni napuste Ševeningen. Tih pitanja i teškoća biće sve više, kako se strategija Tribunala bude ispunjavala, i kako se budu izricale presude u Hagu. Primer jedine ženske haške osuđenice je upozorenje koje govori da je, bez obzira na relativni komfor evropskih zatvora, teško izbeći zamke koje u zatvor donose specifični haški kažnjenici.
Zorana Šuvaković
