| Ponedeljak 10. novembar 2003. |
Broj 32333 VEK PRVI |
|
ŠTA SADRŽI NAJNOVIJA KNJIGA VOJISLAVA ŠEŠELJA Lauferi oko nasKoktelom činjenica,
poluistina i izmišljotina, lider radikala iz Haga želi da diskredituje
većinu funkcionera DOS-a, ali i pojedince iz Miloševićevog režima
Vojislav Šešelj ne prestaje da iz samice Haškog tribunala šokira i zbunjuje srpsku javnost, ionako već sluđenu aferama koje ovdašnji političari u danima predizborne kampanje svakodnevno izvlače iz fascikli. Ovoga puta reč je o knjizi u koju je Šešelj, kako kaže, spakovao sve poverljive papire dobijene od Službe državne bezbednosti, pod nazivom "Laufer mi javlja", koja je nedavno izašla iz štamparije SRS-a u tiražu od 1000 primeraka. Svestan da mnogi od iznetih podataka, bilo da su u pitanju istinite činjenice, poluistine, pa i potpuno neproverene izmišljotine, nikada neće biti u potpunosti demantovane, ovom knjigom Šešelj nesumnjivo pokušava da, objavljujući pikanterije iz privatnog života srpskih političara, njihove mračne sklonosti i nastranosti, u predizbornim danima bespoštedno diskredituje kako većinu funkcionera DOS-ove vlasti, ali i to treba priznati, pojedince iz režima Slobodana Miloševića. Šareno društvo Knjiga pokriva dešavanja u Srbiji od 4. juna 2001. do 29. januara 2003. godine, a napisana je kao dnevnik izveštaja Šešelju naklonjenih obaveštajaca, kako iz bivše Službe državne bezbednosti, tako i Bezbednosno-informativne agencije, Saveznog ministarstva inostranih poslova i Kontra obaveštajne službe VJ. Sagovornici "Laufera" su tako raznoliki da je potpuno jasno da se ne radi o jednoj ličnosti već o većem broju Šešeljevih poverljivih izvora koji, bar prema slovu knjige, održavaju prijateljske veze sa vrhom većine stranaka na današnjoj političkoj sceni Srbije i Crne Gore, generalima Vojske Jugoslavije, poznatim bankarima, novinarima i urednicima beogradskih listova, bosovima srpskog podzemlja i galerijom mutnih likova srpskog džet-seta. Među navodnim sagovornicima su i Nedeljko Bošković, savetnik ministra crnogorske policije, Dušan Mitević, nekadašnji direktor RTS-a, Ratko Šobota, poznati beogradski frizer, Nenad Đorđević, bivši visoki funkcioner JUL-a, Mihailo Ulemek, pukovnik Srpske dobrovoljačke garde i bliski rođak Milorada Lukovića Legije, Milorad Antonić, nekadašnji direktor "Nacionala", Nikola Mišljenović, bivši zet Slobodana Miloševića, kao i Boško Radonjić, jedan od bosova srpskog podzemlja. Obaveštajci su navodno razgovarali i sa Draganom Vlahovićem, urednikom «Glasa javnosti», Vojislavom Koštunicom, tadašnjim predsednikom SRJ, Veselinom Simonovićem, urednikom lista "Blic", Branislavom Ivkovićem, predsednikom SNS, Vladanom Ćetkovićem, profesorom na Fakultetu političkih nauka i specijalnim savetnikom Gorana Petrovića, bivšeg načelnika SDB-a, Dragoljubom Mićunovićem, predsednikom Demokratskog centra, Nadom Kolundžijom, potpredsednikom Demokratske alternative. Svoj doprinos knjizi dali su i pripadnici državnih i paradržavnih službi bezbednosti pod pseudonimima "Petar", "Teodor", "Branko", "Sokolović", "Maksa" ...Lista je poduža, a podaci dobijeni iz razgovora sa "objektima" otkrivaju čitaocima nove (ne nužno i tačne) informacije o likvidacijama, otmicama i otkupima, pritiscima na vlasnike i novinare beogradskih medija, kumovskim, prijateljskim i ljubavnim vezama koje uobličavaju ram za današnju sliku srpske političke scene. Afere bez milosti Prema Šešelju, alfa i omega, gospodar života i smrti na ovim prostorima bio je svakako bivši načelnik Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić, bez čijeg aminovanja nije mogla da prođe nijedna, čak i najbenignija, akcija i starih i novih srpskih vlasti. Po odlasku iz službe (jednom u Službi, uvek u Službi), Stanišić je pod svojim uticajem i dalje držao pod kontrolom tvrdo jezgro obaveštajaca, a sa sobom je "poneo", pored velikog broja godinama prikupljanih dosijea političara, i određenu količinu skupocene opreme za prisluškivanje i tako stvorio "državu u državi". Ova oprema je, piše u knjizi, kasnije menjala vlasnike, a kako je u zemlju, najčešće preko Južnoafričke Republike, ušlo još nekoliko lako prenosivih prislušnih uređaja, nije ni čudo da se danas u Srbiji ne zna ko koga i odakle sve prisluškuje (vlast kriminalce i obratno, vojska vlast i obratno, crnogorci bosance i obratno...). Informacije koje na ovaj način "cure" iz srpskih centara moći lako kasnije bivaju zloupotrebljavane u dnevnopolitičke svrhe, a neopreznima su neretko dolazile i glave. U "Lauferu" se pominje većina afera koja je obeležile prethodni period i o kojima je štampa već naširoko pisala, od one nastale oko pisanja "Blic njuza" o asfaltiranju auto-puta i Čumetovim mašinama, Čumetovim pretnjama smrću Željku Cvijanoviću, uredniku "Blic njuza" ("Čume: Ti si mrtav čovek, ovaj razgovor snimaj slobodno, ali ja ću te ubiti. Neće mi zbog tebe propasti posao od 40 miliona maraka"), Buhinom lečenju na VMA, tajnom praćenju i snimanju generala Perišića od strane KOS-a, pisanju zagrebačkog "Nacionala" o Stanku Subotiću Canetu, pobuni "Crvenih beretki" i postoktobarskim "dilovima" vlasti sa njima ("Legija: Ako neko pokuša da čačka o prošlosti Beretki, leteće glave"), Legijinom uticaju na nedeljnik "Identitet", tajanstvenom odlasku generala Aleksandra Vasiljevića u Hag, mahinacijama uvozno-izvoznog duvanskog lobija. Jednostavno – za svakog ponešto. U jeku kampanje U maniru iskusnog obaveštajca, Šešelj analitički povezuje čaršijsko rekla-kazala i isečke iz žute štampe sa proverenim podacima, i tako pokušava da baci novo svetlo na sadašnje prilike u našoj zemlji, knjigom u kojoj nema srećne i nasmejane Srbije na zabavama, koktelima i modnim revijama. Ipak, "Laufer" je pušten u prodaju u jeku kampanje za izbor predsednika Srbije, pa zbog ove činjenice, kao i praktične nemogućnosti provere iznetog "prljavog veša", celoj stvari treba prići, razumljivo, sa dozom opreznosti. Marko Albunović |
