Patrijarh, između ostalog, kaže da je u novijoj istoriji Srbije posebnu ulogu odigrala dinastija Karađorđevića. Bez vožda Karađorđa nezamislivo je oslobođenje srpskog naroda od turskog ropstva, a ličnosti kralja Petra Prvog i kralja Aleksandra ugrađene u biće države i srpskog naroda u prvoj polovini 20. veka. Nema sumnje.
Patrijarh Pavle kaže i da je zbog toga nastala izreka "bez kralja ništa ne valja", te da je to dokazano u posleratnom periodu druge polovine 20. veka, kada je pod vidom demokratije "pod predsednikom, zavladala tiranija nezapamćena u istoriji srpskog naroda". Ostaje nejasno da li je reč o predsedniku Titu, ili Slobodanu Miloševiću čijim je osvajačkim pohodima Srpska pravoslavna crkva dala nedvosmislenu podršku. Istorijska je činjenica, takođe, da su zajednička država južnih Slovena i države koje su nastale njenim krvavim raspadom ostvarile najveći prosperitet i primakle se civilizacijskim vrednostima u republikanskom državnom uređenju.
- Iz tih razloga, Vaše Visočanstvo, svima je jasno da Crkva, koja je po prirodi protiv nasilja svake vrste, stoji na stanovištu da je odluka o ukidanju monarhije, kao i mnoge druge odluke (oduzimanje imovine i sl.) posledica tiranije, i kao takve treba da budu poništene od strane zvaničnih ustanova svakog istinski demokratskog sistema, u ime Božje ljubavi i pravde i svakog prava narodnog dobra i slobode - piše patrijarh Aleksandru Karađorđeviću.
Možda je crkva "po prirodi stvari" protiv nasilja, ali viđali smo u poslednjoj deceniji prošlog stoleća i drugačije manifestacije te "prirode stvari", a u njima je učestvovala i SPC.
Patrijarh se poziva na demokratske ustanove i uključuje u kampanju Aleksandra Karađorđevića koji bi da zasedne na nepostojeći presto, zalažući se (Pavle) za ustavnu parlamentarnu monarhiju. Crkva pokušava da ostvari značajniji uticaj na vlast i sasvim je očekivano da u tome traži prirodnog saveznika. A imala ga je i dosad u vrhu vlasti koja je uvela veronauku i sahranila ogromne količine novca u bogomolju na Vračaru. I posle brojnih gafova njenih velikodostojnika (podsetimo se patrijarhove uvrede roditelja dece koja ne idu na veronauku, sveštenika s mitraljezom i devastacije Mileševe, afere Pahomije), SPC se kotira kao institucija od najvećeg poverenja. Nema adekvatnog odgovora civilnog društva.
U tom kontekstu, odluke AVNOJ dobijaju na značaju.
