Vladimir Volkov: Dezinformacija - od trojanskog konja do interneta
Ko je stvarni naručilac antisrpske propagande
Nije baš ubedljivo pretpostaviti da su Hrvati, bosanski muslimani i
kosovski Albanci mogli da isplaćuju račune agenciji "Ruder Finn". Ispod
površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata. Jer, ulozi u
balkanskoj igri su pozamašni
(Iz knjige "Dezinformacija - od trojanskog konja do interneta",
poglavlje XVI, u izdanju "Naš dom")
Tipičan primer nedavno izvedene operacije dezinformisanja zaslužuje da
se detaljno prouči jer su se u njemu stekli skoro svi elementi operacije
dezinformisanja koja može da služi za uzor. Zbog toga ćemo mu posvetiti
nekoliko stranica. Reč je o operaciji "Bosna" koja bi mogla
predstavljati model za druge dezinformacije iste vrste u budućnosti.
Ponovićemo strukturu koju smo već ranije odredili.
NARUČILAC
Izjava privatne agencije za odnose sa javnošću "Ruder Finn Global Public
Affairs", koju navodi Žak Merlino u knjizi "Nisu sve istine o
Jugoslaviji za priču" (Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes
a dire), pokazuje da je od avgusta 1991. do juna 1992. naručioc ove
agencije bila republika Hrvatska; od maja 1992. do decembra 1992.
republika Bosna i Hercegovina (u stvari, muslimanski deo te republike);
i najzad od oktobra 1992. "republika" Kosovo.
Desilo se, zgodnim sticajem okolnosti, daje medijska zajednica upravo
pohrlila da priskoči u pomoć najpre Hrvatima, zatim muslimanima i najzad
kosovskim Albancima, uvek protiv istog neprijatelja: Srba.
Nije, međutim, baš ubedljivo pretpostaviti da su ove dve novorođene
republike i treća, koja, u času dok ovo pišem, još nema legalne osnove
za postojanje, mogle da isplaćuju račune agenciji "Ruder Finn". Ispod
površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata.
Jer, ulozi u balkanskoj igri su pozamašni.
1. Onaj ko kontroliše Balkan kontroliše puteve nafte i gasa ne samo iz
Arabije, Iraka i Kuvajta, već potencijalno i one iz Kaspijskog mora i
Kazahstana.
2. Propast komunizma nameće problem dominacije nad Istočnom Evropom koja
obiluje sirovinama i jeftinom radnom snagom, i predstavlja dobro tržište
koje će uskoro primati svaku vrstu robe izvezene sa Zapada.
3. Od posebnog je značaja za izvesne sile, posebno SAD i Nemačku, da
okruže Rusiju, da je opkole uspostavljanjem "zelene (islamske)
transverzale", da postepeno oslabe ugled Rusije i, koliko god je
mogućno, parališu njenu aktivnost.
4. NATO, pozvan da postane svetski policajac, ima potrebu da se uvežba i
isproba svoje oružje i opremu (poželjno je da to bude na teritoriji
unapred osuđenoj na kažnjavanje, na kojoj će opšta pobeda biti unapred
obezbeđena a kažnjavanje služiti za primer svakome ko se ne potčinjava).
5. Germanski svet nije odustao od težnje da sebi otvori put ka
Sredozemlju.
6. Islam gori od želje da izvede "krstaški pohod" u obrnutom smeru i za
to raspolaže basnoslovnim sredstvima koja mu obezbeđuje arapska nafta.
7. Islamske zemlje će izgraditi tržište od 700 miliona kupaca - uskoro
će ih biti milijarda - i pružaju takođe jeftinu radnu snagu i tržište za
plasman zapadne robe.
8. Vatikan, koji je dozvolio da se izgradi džamija usred Rima, a da nije
tražio kao protivuslugu izgradnju katoličkih crkava u muslimanskim
zemljama, bolje podnosi islamsko prisustvo nego pravoslavno na
teritorijama koje bi, u stvari, najradije video potpuno pod svojim
uticajem.
9. Dunav je prirodni put koji povezuje istok i zapad Evrope.
10. Sjedinjene Američke Države žele da se Evropska zajednica učvrsti,
kako bi oslabile evropske nacije, ali da se učvrsti na loš način i, po
mogućnosti, na račun Rusije.
Sve ove opaske predstavljaju deliće mozaika. Kao takve one ne
omogućavaju da se zaključi ko je stvarni naručioc, jedan ili više njih,
koji se skriva iza Hrvata, bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca.
Može se pretpostaviti da maska neće tako brzo pasti sa lica pravog
naručioca.
AGENT
Devedesetih godina su u oblasti dezinformisanja nastupile tri glavne
promene:
- slom glavnog naručioca (komunizma);
- trijumf slike;
- vulgarizacija metoda.
Naime, u današnje vreme isto kao što izgleda daje dovoljno pogledati na
internet da bi se otkrilo, bar teoretski, kako se pravi atomska bomba,
tehnika informisanja, inače prilično jednostavna, dostupna je svakom ko
ima sredstva da plati sve što je potrebno. Izvesti operaciju
dezinformisanja postalo je, dakle, jednostavno ukoliko se raspolaže tim
sredstvima.
Rezultat: "Privatizacija dezinformacije" koja donosi profit, u ovom
trenutku, nekim američkim kompanijama koje bezdušno preuzimaju na sebe
manipulisanje masama, koristeći se svim sredstvima, podvalama i
prevarama, u zamenu za novčanice na kojima piše "In God we trust"
(Uzdajemo se u Boga).
Dve od ovih kompanija su javnosti poznate ili bi mogle biti ukoliko bi
se javno mnjenje uznemirilo zbog takvih stvari: agencija "Hill and
KnowIton", koja je vodila operaciju dezinformisanja o Iraku na pomalo
trapav način, i agencija "Ruder Finn", koja je prošla "bez greške" u
aferi Bosna.
Žak Merlino je krenuo da intervjuiše direktora kompanije "Ruder Finn" u
njegovom uredu u ulici M Street u Vašingtonu i mi ćemo mu pozajmiti
ispovest te osobe po imenu Džems Harf (James Harff).
"Stvar je jednostavna, priča on, kartoteka, kompjuter i telefaks, to je
uglavnom sav naš alat. U kartoteci je nekoliko stotina imena novinara,
političara, predstavnika humanitarnih organizacija, univerzitetskih
nastavnika. Kompjuter, koji unakrsno pretražuje kartoteku po oblastima i
izbacuje podatke o najpogodnijoj ciljnoj grupi, povezanje s telefaksom i
precizno obrađena informacija šalje se svim izabranim metama. Na taj
način, kaže Harf, u mogućnosti smo da za nekoliko minuta određenu
informaciju pošaljemo svima za koje smatramo da će na nju reagovati.
"Naš posao sastoji se u tome da rasejemo informacije, da ih što je
mogućno brže pustimo u promet (...) Brzina je presudan, odlučujući
element. Čim je neka informacija za nas povoljna, smatramo se obaveznim
da je odmah usadimo u svest javnog mnjenja. Jer, savršeno dobro znamo da
je najvažnija prva vest. Demanti nema nikakvog efekta."
Od juna do septembra 1992. agencija je u korist muslimana iz Bosne:
- obavila 30 razgovora sa glavnim novinskim grupacijama;
- emitovala 13 eskluzivnih informacija;
- poslala 37 hitnih faksova;
- uputila 17 zvaničnih pisama;
- podnela 8 zvaničnih izveštaja;
- obavila 48 telefonskih razgovora sa predstavnicima Bele kuće;
- 20 telefonskih razgovora sa senatorima;
- blizu 100 poziva značajnim ličnostima iz medija. Profesionalci, nema
šta.
PROUČAVANJE TRŽIŠTA
Agencija "Ruder Finn" je proučavala tržište tj. raspoloženje u svetskom
javnom mnenju prema Srbiji. Ispostavilo se da je situacija veoma loša
usled nekoliko činilaca:
- Srbi su se herojski borili na strani saveznika u toku oba svetska
rata;
- nacisti su u Drugom svetskom ratu podarili Hrvatima državu kojom se
Hrvati danas bez stida diče;
- muslimani su se borili na strani Nemaca za vreme Drugog svetskog rata
i čak im stavili na raspolaganje jednu diviziju SS: po zlu slavnu
"Handžar diviziju";
- hrvatske ustaše i muslimani u službi nacista izvršili su genocid nad
srpskim, jevrejskim i ciganskim stanovništvom u Jugoslaviji. Broj žrtava
varira već prema izvoru (od 300.000 do 750.000), ali sama činjenica
ostaje nepobitna;
- predsednik Hrvatske Tuđman objavio je 1989. knjigu koja se može
smatrati antisemitskom: "Bespuća povijesne zbilje" i u njoj nije ni
najmanje skrivao svoje divljenje prema Anti Paveliću, nacističkom
diktatoru ustaške Hrvatske. Tvrdi se da je Tuđman rekao da je zahvalan
Bogu što mu žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka;
- Vođa bosanskih muslimana Izetbegović objavio je još 1970. "Islamsku
deklaraciju" u kojoj se ne samo svrstao na islamsku stranu već se i
zalaže za uspostavljanje islamske države koja bi se protezala od Maroka
do Indonezije.
Dezinformatori agencije "Ruder Finn" su procenili situaciju i budno
čekali priliku da je preokrenu u korist svojih klijenata.
Valja reći, da im pomalo potkrešemo zasluge, daje u svetskoj, a posebno
američkoj javnosti vladalo zapanjujuće nepoznavanje prilika u
Jugoslaviji, o čemu svedoči razgovor Vorena Kristofera, tadašnjeg
američkog državnog sekretara, i Dejvida Ovena, britanskog posrednika,
koji navodi Mišel Kolon (Michael Collon):
"KRISTOFER - Greška je do vas Evropljana, što ste dozvolili da Srbi
izvrše invaziju na Bosnu. OVEN - Ali, oni su tamo već živeli.
KRISTOFER - Od kada?
OVEN - Oduvek."
PRVA POTPORA
Prva potpora koje se agencija dočepala bilo je objavljivanje u
njujorškom listu "Njuzdej" (Newsday) članaka o zatvoreničkim logorima u
kojima su držani zarobljeni muslimani. Odajmo joj priznanje za
pronicljivost, jer, na kraju krajeva, šta dokazuje postojanje
zarobljeničkog logora, do da nisu svi neprijatelji poubijani na licu
mesta? Ipak, izgovor je bio pronađen i agencija "Ruder Finn", koja je u
njega zarila zube poput buldoga, više ga nije ispuštala.
PRENOSNIK
Genijalna ideja agencije "Ruder Finn" bila je, prema vlastitom priznanju
direktora, da obezbedi jevrejski prenosnik.
Reč "logor" bila je dovoljna, razumljivo, da uzbudi jevrejsku zajednicu
i "Ruder Finn" će odmah obmanuta tri velike organizacije: B'nai B'rith
Anti-Defamation League, American Jewish Committee i American Jewish
Congress (B'nai B'rit liga protiv kleveta, Američki jevrejski komitet i
Američki jevrejski kongres). "Predložili smo im da objave prilog u
"Njujork tajmsu" i organizuju protestni skup ispred zgrade Ujedinjenih
nacija" - izjavio je bez imalo okolišenja Džems Harf. Takav način
poigravanja sa holokaustom njemu ništa ne smeta. Naprotiv: "Blef je
uspeo, stvar se sjajno odvijala, kaže on, jevrejske organizacije su
uvučene u igru na strani bosanskih muslimana, što je bilo izuzetno
riskantno. Skoro trenutno smo uspeli da u javnom mnjenju izjednačimo
Srbe sa nacistima."
Zaista je bilo tako, jer poznate su teškoće između Izraela i arapskog
sveta, dok su Jevreji u Srbiji oduvek živeli u dobrim odnosima sa
domaćim stanovništvom, a za vreme Drugog svetskog rata bili su izloženi
istim merama diskriminacije pod jarmom nacističko-hrvatskog represivnog
režima:
Jevreji su nosili oko ruke zvezdu a pravoslavni naročitu traku.
No tad je stvar već bila rešena. "Uspeli smo da u javnom mnjenju
poistovetimo Srbe i naciste - naglašava Džejms Harf očigledno, s pravom,
zadovoljan sobom. Da, bio je to majstorski obavljen posao. "Pogodili smo
pravo u metu", kaže on. Zadatak je bio složen, niko nije razumeo šta se
događa u Jugoslaviji i, da vam otvoreno kažem, većina Amerikanaca pitala
se u kojoj se afričkoj zemlji nalazi Bosna, ali jednim potezom uspeli
smo da stvar pojednostavimo, da je prikažemo kao priču o dobrim i zlim
momcima". Manihejski. Poznata pesma.
I, Džejms Harf će toplo čestitati sam sebi: "Znali smo na kom terenu da
igru odigramo i pobedili smo, jer smo gađali u pravu metu, jevrejsku
publiku (targeting jewish audience). Odmah je nastupila vidna promena
jezika u štampi uz upotrebu izraza s veoma jakim emotivnim nabojem kao
što su "etničko čišćenje", "koncentracioni logori" itd. što je sve u
svest prizivalo poređenje s nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i
Aušvicom. Emotivni naboj bio je toliko snažan da se niko više nije
usuđivao da se usprotivi da ne bi bio optužen za revizionizam."
Zanimljiv detalj u svemu tome predstavlja upravo ta opaska "da ne bi bio
optužen za revizionizam". U stvari, Srbima se nije podmetalo da su se
koristili gasnim komorama, ali je bilo dovoljno da neko posumnja u neke
od krvavih zločina koji su im pripisivani da bi odmah bio poistovećen sa
onima koji sumnjaju u postojanje logora smrti u Nemačkoj - amalgam,
jedan od spontanih refleksa dezinformatora.
Da li se uopšte u takvoj vrsti poslova može postavljati pitanje morala?
Žak Merlino primećuje u intervju sa Džejmsom Harfom da nema nikakvog
dokaza da je tvrđenje u listu "Njusdej" bilo istinito.
"Naš posao nije da proveravamo tačnost informacije. Nismo mi ni
opremljeni za tako nešto. Naš je posao da (...) ubrzamo protok
informacija koje su za nas povoljne (...) Mi nismo ni tvrdili da postoje
logori smrti u Bosni, mi smo samo objavili da to tvrdi list "Njusdej".
"Postupak sa prenosnicima funkcioniše punom parom. I, sada, zaključuje
"čestiti" gospodin Harf, "ako želite da dokažete da su Srbi jadne žrtve,
samo izvolite, bićete prilično usamljeni u tom poslu."
U ovom slučaju, interesantne su reči "mi", "naš". To je ono "mi" i ono
"naš" koje upotrebljavaju advokati. Te rečce zapravo svedoče o tome čiji
je on advokat. Harf govori u ime svog naručioca. Da su Srbi bili
pronicljivi (i da su imali finansijska sredstva) da ga potplate, imali
bi vernog i podmuklog potparola koji bi angažovao jevrejsku zajednicu na
strani Srba, koji bi svetsko javno mnjenje preokrenuo na stranu Srba i
sve ubice, svi oni koji siluju i jedu malu decu postali bi muslimani ili
Hrvati, već po želji.
Međutim, stvar ipak nije tako jednostavna: više je nego očigledno da se
američki i nemački interesi, na primer, nisu poklapali sa srpskim
interesima, da Harf ni u kom slučaju nije radio na svoju ruku, niti
besplatno, ali ni samo za novac, već je nesumnjivo dobio od svoje vlade
blagoslov ili bar prećutnu podršku odnosno gledanje kroz prste.
Dezinformacija ne može uspeti ukoliko vetar duva u suprotnom pravcu. Ona
može sjajno da ga iskoristi i stvarnost činjenica je njena najmanja
briga.
TEMA
Tema operacije se sastojala, kako smo videli, u poistovećivanju Srba sa
nacistima.
Neumesnost takve teme nije imala nikakav značaj: Srbi su narod, a ne
partija, oni su se borili protiv nacista bolje nego iko drugi, imali su,
srazmerno uzeto, više gubitaka nego bilo ko drugi, oni jesu komunisti
ili jesu pravoslavni, ali sasvim sigurno nisu nacisti, bili su na strani
Jevreja za vreme rata, nisu vodili osvajački rat već su ratovali da bi
zaštitili svoje nasleđe, svoju baštinu, borili su se protiv muslimana
koji su tradicionalni saveznici Nemaca: sve to nije imalo - niti još ima
- bilo kakav značaj. Poistovećenje su izvršili mediji koji su se na tu
temu bacili kao pirane na ćuftu. Izvedeno poistovećenje postalo je
nepovratno.
Dva elementa su igrala značajnu ulogu u korist te teme. S jedne strane,
opravdan užas koji su u svesti izazivali nacistički logori za
istrebljenje. S druge strane, posledice marksizma, čak i raskrinkanog.
Ta ideologija je prodrla u krugove nadri-mislilaca tako duboko da svako
poistovećenje sa nacizmom dovodi do gubitka zdravog razuma, iz razloga
koji imaju veze i sa neoprostivim paktom Molotov-Ribentrop, i sa
"konačim rešenjem".
Tema je, dakle, bila savršeno izabrana. Morala je da bude dobro
primljena u nekoliko uticajnih grupa:
- kod izraelitskih grupa zbog njihove sasvim razumljive osetljivosti na
temu istrebljenja manjine;
- kod postmarksističkih grupa zbog njihove mržnje prema rivalu koji bi
mogao još biti i srećan;
- kod humanitarnih grupa svih boja koje pate od viktimofilije (ljubavi
prema žrtvi), uvek spremnih da priskoče u pomoć žrtvi i pokazuju večitu
težnju da imaju simpatije samo prema prvoj žrtvi, prema onome koji je
prvi proglašen za žrtvu, dok ih žrtva koja stiže sa zakašnjenjem zanima
manje ili se čak isključuje iz vidokruga;
- kod grupa intelektualaca nostalgičnih za boljševizmom i privrženih, u
naknadu za izgubljenim, snažnoj slici koju projektuje militantni islam.
Ostatak javnog mnjenja sledio je dezinformaciju iz dva glavna razloga:
- odlučujućeg uticaja koji su na medije imale upravo navedene grupe;
- neprikosnovenog prava koje usvaja prva žrtva, onaj koji prvi kaže
"stradam!". U uprošćenom mentalitetu koji nameće televizija, ako je B
prvi izjavio da pati i strada, A nema više pravo da pati i strada.
Tema "Srbi = nacisti" bila je tako često ponavljana, ponekad sa stvarno
profesionalnom elegancijom, da je relativno lako obezbeđivala prodor
dezinformacije. Primer: dva plakata. Na jednome su se videle dve
fotografije, jedna Adolfa Hitlera, druga Slobodana Miloševića sa
pitanjem: "Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podsećaju?" Na
drugom plakatu su takođe predstavljene dve fotografije, dva
koncentraciona logora: jedan je poticao iz Drugog svetskog rata, a drugi
je nedavno snimljen u Hrvatskoj. I ispod njih pitanje:
"Zar vas logor u kojem se sprovodi čišćenje pripadnika etničkih grupa ne
podseća ni na šta?"
Divne li uštede sredstava!
OBRADA TEME, DRUGE POTPORE
Sedam glavnih vrsta potpora korišćeno je u operaciji dezinformisanja
"Bosna" na temu "Srbi=nacisti": razaranja, etničko čišćenje, logori,
silovanja, gasovi, masovne grobnice, sarajevski pokolji.
a. Razaranja
Tako je "Pari mač" (Paris Match) 28. novembra 1991. u naslovu pisao:
"Dubrovnik grad mučenik - srednjovekovni dragulj Hrvatske razoren vatrom
jugoslovenske armije". U stvari, drevni Dubrovnik nikad nije razaran
vatrom jugoslovenske vojske i ostao je maltene netaknut. Ali čak i oni
koji kao turisti budu išli na lice mesta zaboraviće da uporede ono što
vide sa onim što im je kao dezinformacija pruženo.
"Aktiel" (Actuel) je u decembru 1993. objavio fotografiju mosta sa
sledećim tekstom: "Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru
bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine ovog
hrvatskog grada. Od početka rata srpska artiljerija je srušila skoro 500
crkava, utvrđenja, muzeja i drugih istorijskih spomenika bivše
Jugoslavije ili ih je ostavila u jadnom stanju". I, čitalac će zaplakati
nad prelepim vukovarskim mostom, ne sumnjajući uopšte u to da je on
srušen i uništen, kako to sugeriše u tekstu pogrešan imperfekt "bejaše".
Međutim, taj most u Vukovaru uopšte ne postoji. Most sa slike nalazio se
u Mostaru i on jeste uništen... ali su ga uništili Hrvati! Časopis
"Aktiel" je priznao grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva
grada, ali šta je ostalo u svesti čitaoca? Srpski rušilački bes.
Nedeljnik "Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi", 12. septembar 1991)
preneo je iz "Glasa Slavonije" opis zločina koji su počinili Srbi u selu
Četekovac - isečeni nosevi, iščupane uši, ranjenici živi spaljeni, tela
raskomadana sa odsečenim glavama - i, na kraju svega, selo sravnjeno sa
zemljom. Selo Četekovac međutim i dan-danas stoji uspravno, ali ko će to
proveravati?
To sve ne znači, naravno, da nije bilo uništavanja, niti da Srbi nisu
razarali i uništavali, već znači da u operaciji dezinformisanja nije
potrebna stvarna destrukcija da bi se ideja o destruktivnosti usadila u
svest javnog mnjenja.
b. Etničko čišćenje
U ovom slučaju "etničko čišćenje"je reč kojoj se pribegava više u borbi
rečima (logomahija) nego u stvarnosti pošto su svi Jugosloveni etnički
slični ili istovetni. Trebalo bi pre govoriti o teškoj deobi teritorija
između verski i kulturno različitih grupa. "Čišćenje" su obilno
sprovodile sve tri prisutne grupe, ali pošto je jednačina "Srbi =
nacisti" već bila nametnuta i raširena, bilo je lako ubediti narod da su
jedino Srbi za to krivi.
c. Logori
Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da reč "logor" sama po sebi
nema ničeg zastrašujućeg i da, čak i ne govoreći o tome da postoje i
logori za gorane, treba praviti razliku između logora za istrebljenje,
koncentracionih logora, zarobljeničkih logora, logora za razabiranje i
izbegličkih logora. Međutim, košmar hitlerovskih logora je takav da tu
ništa ne pomaže: vešto usmeravan čitalac vidi svuda samo logore smrti,
uprkos svedočenjima i tako obaveštenih osoba kakvi su Simon Vejl (Simone
Weit), Eli Vizel (Elie Wiesel) i Simon Vizental (Wiesenthal), koji su
naglašavali da (zarobljenički) srpski logori nemaju nikakve veze sa
nacističkim (koncentracionim) logorima. Uostalom, drugi listovi su išli
mnogo dalje. Ima svakako čitalaca koji se sećaju fotografije izmršavelog
muškarca koji stoji iza bodljikave žice, slike koja je obišla svet i
veoma doprinela jačanju kampanje satanizacije Srba. Na sreću,
zahvaljujući budnom oko jedne dobronamerne Nemice, koja je zapazila da
su ekseri na bodljikavoj žici naopako prikovani za kočiće, njen muž,
prilježni novinar-istraživač, uputio se na lice mesta, detaljno istražio
celu stvar i na osnovu tih istraživanja utvrdio:
- da je na originalnom snimku žgoljavi čovek okružen drugim ljudima koji
nisu mršavi;
- da taj čovek, po imenu Fikret Alić, nije bio zarobljenik već
izbeglica;
- da su se izbeglice nalazile izvan bodljikave žice, a fotograf unutar
nje;
- da bodljikava žica nije bila oko logora, već oko livade koja je u
stvari bila pašnjak!
Novinar Tomas Dajhman (Thomas Deichmann) došao je, dakle, do zaključka
da se slikama, koje su načinjene uz dozvolu organa vlasti Republike
Srpske, svesno manipulisalo da bi se stvorila iluzija o tome da je reč o
koncentracionom logoru. Usledile su polemike i iz toga se izrodio sudski
proces, u kojem su bile umešane tako različite publikacije kao što su
"Novo", "Die Weltwoche", "The Guardian" i "Living marxism", da navedemo
samo neke od njih.
Ako se ne uzmu u obzir okolnosti u apsolutnom smislu, istina je
utvrđena, ali ko to zna? Lažan utisak stvoren pomoću slike žgoljavog
čoveka iza bodljikave žice svakako je snažniji od svih i najdetaljnijih
demantija.
d. Silovanja
Ideja o "logorima za silovanje" - još jedan riskantan pokušaj - takođe
pun pogodak, kako bi verovatno rekao Džejms Harf - bila je sjajna.
Publika je navedena da poveruje da su Srbi imali "plan za sistematsko
silovanje". "Slobodna Belgija" (La Libre Belgique) objavila je 22.
januara 1993: "Silovanje žena u arsenalu srpskog terora". Nedeljnik
"Nuvel observater" (Le Nouvel Obserbateur) u broju 1471 u januaru 1993.
piše: "Nema više nikakve sumnje u sistematski karakter takve prakse u
okviru plana "etničkog čišćenja"". List "La Goš" (La Gauche) 10.februara
1993. pisao je: "Izgleda da su srpski ekstremisti koristili silovanje
kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja".
Užas je sveopšti. Listovi u naslovu pišu "Rape by order" (Silovanje po
naređenju), "Rape horror" (Užas silovanja), Rape camps (Logori za
silovanje), "A Pattern of Rape" (Sistematsko silovanje), "Silovanja u
Bosni", "Evropa suočena sa jezivim užasima". Niko ne sumnja da su
muslimanske, hrvatske, srpske žene katkad zaista i silovane, ali svakako
postoji sumnja u to da je za to bilo potrebno naređenje. Nameće se i
pitanje kako bi takva fiziološka mešavina kulturnih grupa mogla da
posluži njihovom "pročišćavanju". Ipak, nije stvar u tome.
I sami statistički podaci su više nego sumnjivi. Žak Merlino, na primer,
priča da se na 50 kilometara od logora u Tuzli govorilo o 4.000
silovanih žena; na 20 kilometara nije ih bilo više od 400. Na deset
kilometara ostalo je samo 40, mada je i to previše, mora se priznati.
Ukupno uzevši, nemarno se govorilo o dvadeset ili čak šezdeset hiljada
silovanih muslimanki. Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz
sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija
Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve koje su po sećanju navele oko
4.500 slučajeva (i ovog puta takođe, zajedno iz sve tri zajednice).
Međutim, šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski - a ne
povremeno - silovali muslimanke u velikom broju.
Sve to ilustrovano je sa minimumom fotografija, "L'Express" i "Paris
Match" objavili su jednu te istu.
Istina je da je takođe postojalo pismo Lucije Vetruse, bosanske
kaluđerice, koju su, navodno, silovali srpski vojnici zajedno sa druge
dve sestre. Ona je svojoj nadređenoj pisala da joj saopšti da je
doživela "užasno iskustvo, koje se ne može iskazati" moleći je da joj
pomogne "da prihvati neželjno materinstvo". Pismo je objavljeno u
magazinu "Notizie dei gesudi d'Italia" i preneto u raznim drugim
listovima među kojima i "La Libre Belgique " i "La Croix", koji su
dokument objavili na prvoj strani. "La Libre Belgique" je pošteno 14.
januara 1996. demantovao: "Nadležni su saznali - na nesreću, sa
zakašnjenjem - da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polazeći
od stvarnih činjenica) jedan sveštenik iz Bosne da bi uzbunio
međunarodnu zajednicu."
e. Gas
Jedan od načina da se protivnik posebno ocrni jeste, kako smo već
videli, da se tvrdi da koristi oružje koje nije korektno, niti
dozvoljeno. Gas je na naročito lošem glasu, s jedne strane zbog toga što
su ga Nemci koristili za vreme Prvog svetskog rata, a s druge, zbog
gasnih komora u Drugom svetskom ratu.
Naravno, i taj postupak je korišćen protiv Srba. List "Veče" ("Le
Soir"), 10. april 1995: "Srbi su izgleda koristili gas. Iz bosanskih i
zapadnih krugova Srbi se optužuju da su koristili gas". "Istina je",
precizira malo dalje "Le Soir", "da je u pitanju "suzavac" (ona vrsta
koja se koristi za održavanje reda i mira)". Međutim, nemački list "Di
Velt" ("Die Welt") istog 10. aprila 1995. otvoreno javlja: "Srbi su
koristili gas". A, "NBC Handelsblad" 28. jula 1995: "Američki potparoli
su utvrdili da su Srbi kod Žepe koristili hemijsko oružje".
f. Masovne grobnice
Mnogo je korišćena reč masovna grobnica (kosturnica) koja u sebi ima
nečeg zastrašujućeg, iako samo označava zajedničku grobnicu. Nije od
važnosti to što su se na kraju te masovne grobnice pokazale kao
baznačajne, što nikad, ni do danas, nisu pronađene ni žene, ni deca,
bačena u navodne masovne grobnice, jer je rat pre svega ubijanje i za
posledicu ima leševe koje svakako treba ukopati. Ništa ne znači ni to
što je tri hiljade muslimana koji, smatralo se, leže na dnu "masovne
grobnice" u Srebrenici, naprasno "oživelo" kad je trebalo da izađu na
izbore septembra 1996. Ono što je važno jeste daje dovoljno pokazati na
televiziji komadić sveže ispreturane zemlje i objaviti da se možda ispod
toga nalazi X leševa, broj je naravno proizvoljno određen, i ono što
ostaje u svesti televizijskog gledaoca nije "možda", već broj X koji će
uostalom gledalac i sam uvećavati kad bude o gledanoj emisiji razgovarao
sa prijateljima.
g. Pokolji u Sarajevu
Podsetimo se činjenica: 27. maja 1992, 5. februara 1994. i 28. avgusta
1995, Srbi su navodno bombardovali civilno (muslimansko) stanovništvo u
Sarajevu. Gubici su bili ogromni, prvi masakr se dogodio ispred pekare,
druga dva na tržnici. Srbi su poricali da su oni pucali.
Istraživanja u tri navrata pokazuju da pretpostavka da je srpska strana
pucala nije verovatna. Balistička istraživanja pokazuju da srpski
minobacači nisu mogli dosegnuti do mesta na kojima su pokolji izvršeni.
Čas nije bilo kratera na zemlji kakve granate izbačene iz minobačaca
uvek prave, čas žrtve nisu imale rane po glavi i na grudima, već samo u
donjim delovima tela kao nakon eksplozije prizemne bombe. Vojni
posmatrači OUN, koji su sproveli istragu neposredno posle (poslednje)
katastrofe, ukazuju da su "granate verovatno lansirali muslimani"
("Telemoustique", 30. novembar 1995). List "De Standard" je 3. avgusta
1995. javio da je, prema svedočenju francuskih vojnika pripadnika OUN,
izvestan broj muslimanskih snajperista bio aktivan i "namerno pucao na
svoje vlastite civile". Značajne vojne ličnosti, a da ne spominjemo
takve publikacije kao što su "Die Weltwoche", "Foreign policy", "The
Nation", "Defense and Foreign Affairs Strategic Policy", "The Times",
"The Sunday Times", "The Independent", "The Toronto Star", snažno su
dovele u sumnju optužbu da su Srbi ti koji su izvršili napade a lord
Oven je lično 30. oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr od 4. februara
1994. nije mogao biti delo Srba.
Sve to neće, međutim, sprečiti histeriju koja se rasplamsala u ostalim
medijima. "Krv je danas potocima tekla u glavnoj sarajevskoj ulici...
Granate su pljuštale kao kiša po civilima u glavnom gradu Bosne" (SV8,
27. maj 1992). "Srpsko ludilo je opet ubijalo. Pokolj u Sarajevu" (La
Derniere Heure, 29. maj 1992). Ili, sasvim jednostavno: "Srbija je
agresor" (De Standard, 30. maj 1992).
Sva ova lažna gnušanja, tako slabo i malo dokumentovana, završiće
razumljivo apelima na odmazdu, represiju i osvetu. "Zločini koje su
neposredno počinili Srbi iziskuju stranu pomoć za one koji su bez ikakve
nade u Bosni" (CBS, 27. maj 1992). "Bile su očigledno potrebne
dramatične slike srpskog bombardovanja centra Sarajeva da bi međunarodna
zajednica povisila glas" (Le Monde, 29. maj 1992). (Obratite pažnju na
važnost slike.) "Užas u Sarajevu konačno je prodrmao svet. Beograd je
najzad kažnjen" (Le Soir, 30. maj 1992). "Najnoviji masakr je učinio
neizbežnom reakciju velikih sila" (Le Nouvel Observateur, 10. februar
1994).
U stvari, reakcije međunarodne zajednice bile su sve brutalnije i
brutalnije. Počeće pretnjama srpskoj strani i isporukama američkog
oružja muslimanima, a završiće se sa 3.000 poletanja aviona NATO koji su
bombardovali srpske vojne i civilne ciljeve, iako nijedna od zemalja
članica NATO nije bila u ratu sa Srbijom. Neki su optuženi za ratne
zločine zbog mnogo sitnijih stvari.
Posebno je zanimljiv, sa stanovišta dezinformacije, stav Žana Danijela
(Jean Daniel) koji u "Nuvel Observateru" od 31. avgusta 1995. prenosi
razgovor koji je vodio sa tadašnjim francuskim premijerom Žipeom
(Juppe). Oni su se složili da je, po svemu sudeći, pokolj u Sarajevu,
prema svim znacima, muslimanska provokacija: "Izazvali su pokolj nad
svojim narodom! - primetih uzbuđeno", piše Danijel. Ali će se odmah
zatim saglasiti da odobravaju i takvu provokaciju i njen ishod: "Na taj
način su prekinuli odugovlačenje NATO", primetio je premijer". "Što se
mene tiče, to mi neće nimalo kompromitovati bosansku stvar", zaključio
je novinar koji se inače razmeće svojom osetljivom dušom.
Povezanost namera ovde posebno privlači pažnju:
- Cilj je da se kazni određena strana;
- zbog toga je potrebno da se javno mnjenje preoblikuje tako da traži da
se udari po toj strani;
- zbog toga treba učiniti tu stranu što antipatičnijom javnom mnjenju;
- zbog toga treba da se ta strana navede da izvrši što spektakularnije
zločine; ako ih ne počini, lako se mogu snimiti i podmetnuti;
- s jedne strane, izmisliće se takvi zločini;
- s druge strane, izvešće ih neko drugi a zatim će se dotična strana
optužiti da ih je počinila.
Drukčije rečeno, potpora za operaciju dezinformisanja biće u ovom
slučaju potpuno izmišljena:
- strana na nišanu je, dakle, kažnjena;
- međutim, naknadno treba opravdati tu kaznu (vazdušne napade) koji
odskaču od uobičajenog ponašanja tzv. civilizovanih zemalja: zato se
dezinformacija dodatno pojačava;
- i tako dalje...
FALSIFIKOVANJA
Dezinformaciji je, kad je o Bosni reč, pušteno na volju, a ono što treba
zapamtiti jeste da činjenica da je mnogo puta uhvaćena na delu (in
flagranti) ne menja ništa u stavu koji je nametnut javnom mnjenju.
Navedimo samo nekoliko primera pozajmljenih iz različitih publikacija:
- Fotografija majke predstavljene kao Hrvatice u podnožju krsta na grobu
svog sina. Na krstu je ime sina ispisano ćiriličnim slovima. Reč je,
dakle, o Srbinu;
- Fotografija pogubljenika. Reč je, kažu nam, o muslimanu kome su
odsekli tri prsta da ne može da načini slovo V - znak za pobedu.
Međutim, on nosi burmu na desnoj ruci: reč je, dakle, o pravoslavcu;
- srpske seljanke snimljene kao da se klanjaju pred klozetom. Klozet je,
međutim, izgrađen na mestu na kojem je srušena crkva;
- seljanka sa puškom u ruci, a za njom ide malo dete. Kažu nam da su to
muslimani u bekstvu, ali dete nosi na glavi šajkaču koja je tipična za
Srbe;
- naoružani vojnici zlikovačkog izgleda predstavljeni su nam kao Srbi.
Oznaka koju nose, međutim, je hrvatska šahovnica (o tome je "Nuvel
Observater" objavio ispravke u brojevima 1470 i 1473);
- niz drugih listova objavljuje otkrića male Anise koja je videla Srbe
kako u Tuzli seku noseve i uši. Međutim, Tuzla nikada nije pala u ruke
Srbima;
- Amnesti internešnel pripisuje Srbima da su držali korpu punu iskopanih
očiju, što je Malaparte već pripisivao Anti Paveliću za vreme Drugog
svetskog rata;
- agencija Rojters je 20. jula 1998. javila da je Crna Gora mala
jugoslovenska republika, "naseljena većinskim muslimanskim življem",
iako je muslimana samo 18%;
- scene sa ulica razorenog Vukovara korišćene su kao dekor za ulične
okršaje u Dubrovniku u kojem nije bilo nikakvih uličnih okršaja;
- muslimanski zatvorenik u srpskom koncentracionom logoru koji je
snimila televizija BBS 1992. u stvari je Branko Veleč, srpski oficir,
zarobljenik u muslimanskom logoru;
- deca ubijena u jednom autobusu predstavljena su kao muslimani, iako
prikazana sahrana pokazuje daje reč o pravoslavnima;
- na jednoj fotografiji je prikazana Hrvatica kako oplakuje sina
ubijenog u Posušju u srpskom napadu. Srbi, međutim, nikada nisu napali
Posušje, hrvatsko selo u kojem su pak muslimani ubili 34 lica.
Ležernost sa kojom su prenošene informacije iz Bosne verovatno dostiže
kulminaciju u reakciji jednog američkog karikaturiste koji je 19. aprila
1993. odbio da glavnom uredniku pošalje karikaturu vezanu za presudu
izrečenu u aferi Rodni King (američki Crnac koga su pretukli policajci);
"S obzirom na rasne i pravne složenosti u tom sudskom procesu, odlučili
smo da bi bilo bolje ne dirati u taj problem nejasnim jezikom kakvim se
govori u aktuelnoj karikaturi. Poslaću vam umesto toga karikaturu o ratu
u Bosni" (naveo Peter Brook, Foreign Policy, zima 1993/1994).
I Srbi su se bavili fabrikovanjem laži. Doveden do očajanja zbog
preterivanja sa srpskim silovanjima i potrage za srpskim silovateljima,
pisac Nebojša Jevrić je naveo američke istražitelje da poveruju da je
najveći silovatelj od svih bio izvesni Gruban Malić. Međutim, Gruban
Malić je lik iz romana Miodraga Bulatovića. Međunarodni sud za ratne
zločine je požurio da okrivi i optuži najgoreg od svih siledžija... sve
dok podvala nije razotkrivena.
Treba da se vratimo, ako želimo ozbiljno da proučavamo problem
dezinformisanja, na duboku intuiciju velikih preteča Lenjina i Gebelsa:
u psihokratiji istina se ne računa, u krajnjoj liniji ona zapravo i ne
postoji, postoji samo ono što se nametne ljudima da veruju da je istina
ili, još bolje. ono u šta su navedeni da veruju da veruju.
BORBA REČIMA (LOGOMAHIJA)
Rat u Bosni je izrodio prigodnu borbu rečima, logomahiju.
Već smo ukazali na reči "logor, masovna grobnica, etničko čišćenje".
Reči "osloboditi" i "okupirati" takođe su mnogo korišćene. Čuli smo
mnogo puta da su Krajinu "oslobodili" Hrvati a Bosnu "okupirali" Srbi,
na šta bi se svako ko poznaje istoriju grohotom nasmejao: međutim
javnost je ne poznaje a neznanje odabrane ciljne grupe predstavlja jednu
od velikih prednosti dezinformatora.
Loša igra reči "serboljševik" (serbolchevique) zasluga je novinara koji
ju je izmislio i smatra je smešnom. Postoji i "serbo-valets"
(srbo-sluge) koja bar nema pretenzije da bude smešna.
Nalazim da je mnogo zanimljiviji izraz "samoproglašen" koji se koristi u
tonu neodobravanja za Republiku Srpsku, kao da se sve republike u svetu,
počev od francuske i američke, nisu same proglasile. Značajna je takođe
i sistematska upotreba izraza "ratni zločinac" za osobe koje su
okrivljene kao ratni zločinci, ali nisu ni optužene, niti osuđene i
stoga se moraju smatrati nevinim dok se ne dokaže drukčije. Svi su čuli
na radiju da su Srbi, za vreme borbe sa hrvatskim ili muslimanskim
protivnicima, uvek bili samo "ubijeni", dok su njihovi protivnici uvek
"mučki masakrirani ili pobijeni", što svakako ima veću težinu u eri
viktimofilije.
POMOĆNA SREDSTVA
Školski priručnici i rečnici su se takođe svrstali u satanizaciji jedne
strane, pripisujući operacije takozvanog etničkog čišćenja samo Srbima,
iako su ih praktikovali isto tako i Hrvati i muslimani. Želimo da kao
primer navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku "Infos junior"
od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija namenjena omladini
objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime".
"Kako je počeo rat? Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala.
Hrvatska 1991, a zatim Bosna 1992. "putem referenduma" izjasnile su se
za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina.
Oni su želeli da dominiraju ovim područjem sveta tako što će zadržati
maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje."
(Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio
prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom
delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom
referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz
Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno se održava.)
"Šta se događa u Sarajevu? U aprilu 1992. Srbi počinju sa opsadom i
bombardovanjem glavnog grada Bosne. Sarajevo je simbol onoga što
"ultranacionalistički" Srbi mrze: to je grad u kojem žive zajedno
muslimani, Hrvati i čak Srbi. Oni optužuju muslimane iz Bosne da žele da
uspostave "islamsku republiku" po uzoru na Iran. To je pogrešno jer su
oni Evropljani čiji su način života i kultura slični našem životu i
kulturi". (Izraz "glavni grad Bosne" podrazumeva da je u pitanju
nezavisna država koju su napali stranci, Iako su Srbi koji su napali
Sarajevo isto tako Bosanci i "Sarajlije" kao i muslimani. Nije jasno
kako mogu da mrze grad koji smatraju svojim glavnim gradom. A, pored
toga, dovoljno nam je poznato da postoji "Islamska deklaracija" Alije
Izetbegovića, znamo da ono što on zaista želi jeste uspostavljanje
"islamske republike". Dovoljno je otputovati u muslimanske krajeve
Jugoslavije da bi se utvrdilo da način života i kultura stanovnika,
zabarikadiranih iza svojih ograda, ne liči na zapadnjački način života i
kulturu.)
"Kako živi dete iz Sarajeva? Već tri godine male Sarajlije žive u
ogromnom zatvoru. Ne mogu ni izići iz grada koji okružuju Srbi. Ne mogu
napustiti kvart u kojem stanuju jer je svako kretanje opasno zbog
granata. Vode i električne struje najčešće nema a škole si zatvorene. O
čemu oni sanjaju? O miru, svakako, i o tome da ponovo vide more."
("Ovaj sentimentalni odeljak sračunat je na to da namami suze u oko
školske dece. U redu. Međutim, izostavljeno je da se spomene da u
Sarajevu isto tako ima Srba kao i da postoji tunel, u rukama muslimana,
koji povezuje grad sa spoljnim svetom. Videti ponovo more?...
Sentimentalna vizija jednog grada koji je dugo i nemilosrdno opsednut.
Međutim ključni detalj tek dolazi: huškanje na krvoproliće,
karakteristično za intelektualce koji nikada nisu bili u ratu.)
"Šta treba učiniti da bi se mir vratio? Bombardovanje iz aviona NATO i
Snage za brzo reagovanje koji napadaju srpske pozicije oko Sarajeva,
Goražda i Tuzle, mogu svakako dovesti do napretka ka miru. U stvari,
Srbi su prvi put "kažnjeni" i nesumnjivo će morati da sednu za
pregovarački sto ukoliko ne žele da se izlože novim odmazdama."
Od jednog teksta namenjenog da pouči i vaspita omladinu mogli bismo
očekivati više nepristrasnosti ili bar umerenosti, ali tu bismo se
prevarili. Dezinformacija prodire do svih slojeva, zahvata sve oblasti,
ona nije ništa ako nije sveopšta.
RAT POMOĆU SLIKA
Slika se mnogo koristila za vreme operacije "Bosna". Ako su se na
fotografiji ili na televiziji videli vojnici kako pucaju, bilo je gotovo
sigurno da su to Srbi ili će bar biti predstavljeni kao Srbi. Ako su se
videla deca kako plaču ili porodice u žalosti, bilo je sigurno da su to
hrvatska ili muslimanska deca i porodice. Ako bi se i pokazala srpska
deca, ona bi se pokazala kako se igraju rata, "dok im starija braća već
zasipaju vatrom muslimanske i hrvatske delove grada" - preciziralo bi se
u tekstu uz sliku. Neke fotografije su bile nameštene, druge bukvalno
falsifikovane: na primer, dodavanjem osmatračnica nad logorom sa
Fikretom Alićem.
Karikaturisti su se isto tako inspirisali na račun Srba. Reč Serbia
pisala se sa S u obliku kukastog krsta. Radovan Karadžić je prikazivan
sa repom i trozupcem. Srbi su uvek otvoreno predstavljani kao majmuni.
Pošto je trebalo navesti javno mnjenje da poveruje da su Srbi započeli
rat i izbrisati, dakle, sve što je prethodilo najnovijim događajima, na
jednoj karikaturi je predstavljeno troje Srba krvoločnog izgleda od
kojih je jedno bilo dete, a ispod karikature su stajale reči: "Vojnik
koji sveti svog šuraka ubijenog 1917; vojnik koji sveti svoju malu
rođaku silovanu 1944; beba koja razmišlja kako da osveti svog oca 2023."
Kada se dovede do krajnosti, kampanja dezinformisanja nužno poprima
oblik ludila, o čemu svedoči jedna druga karikatura koja prikazuje
"Božić u Sarajevu". Dva srpska vojnika su upravo razapela jedno dete i
jedan drugome kaže: "Nismo čak ni morali čekati čak 33 godine da bismo
obavili posao."
Situaciju na jezgrovit način odslikava karikatura koja pokazuje
specijalistu za odnose sa javnošću koji na telefonu kaže: "I can do zou
a dead baby on a cross or I've got some nice gouged eyes!" ("Mogu da vam
upriličim mrtvu bebu na krstu, al'imam i zgodne iskopane oči!") Kako bi
ih nabavio? Našli bismo već načina. Ako ih ne bi pronašao, dao bi da se
naprave. Ako se ne bi nikako snašli, napravili bismo foto-montaže. U
najgorem slučaju, rasturili bismo glasine koje bi nekoga svakako
ubedile. Ne zaboravimo: ako je tržište povoljno, nije uopšte potrebno da
potpora bude realna.
PSIHOZA
Evo nekih izraza koji će svakako predočiti psihozu u koju su mediji
uslužno tonuli kad je o Bosni bilo reč.
"Svakodnevni užas... Zločinačko ludilo srpskih vođa... Zverstva,
zločini, koji nemaju premca u Evropi već više od pola stoleća...
Silovanja sa posebnom bestijalnošću... Na srpskoj strani ima ratnih
zločinaca... Užasna ispovest o krvavim zločinima koje je počinio jedan
mladi Srbin... Tamna strana koja postoji u svakom ljudskom biću (...) tu
je, u punom krvavom užasu... Silovanje je svakako zločin protiv
čovečnosti... Sramota Bosne... Kamen na srcu, beba u trbuhu, pričaju
pojedine jecajući... Sve pokazuje da je postojala otvorena namera i
volja za ponižavanjem, za uništenjem bića, u čemu su Srbi bili glavni
protagonisti... Srbi su stvorili pravi pakao... Običan četnik: stalna
silovanja i ubijanja... Srbi su prekoračili novi stepen ratnih užasa...
Prokletnici Evrope... Do dna mržnje... Tišina, ubija se... Povratak u
pakao... Logori srama... Mladićevi kasapi... Ludi psihijatar... Srpska
soldateska... Najužasnija akcija u kojoj su ikada Ujedinjene nacije
učestvovale... Najveća izdaja za koju su OUN odgovorne... Najviši,
poslednji stadijum sulude, bezumne politike koju proždire njena vlastita
logika... Sam đavo ne bi mogao zamisliti tako okrutno nasilje...
Monstrum iz filma jeze i strave za koga se verovalo da je mrtav i
raskomadan a svaki njegov pipak je narastao i počeo samostalno da živi."
Atmosfera postaje takva da se šire najbesmislenije priče i, što je još
gore, u njih se veruje. Primeri:
- Srpski specijalci dobijaju po tri centa za svako ubijeno dete.
- "Pripadnici srpske zajednice iz Švajcarske optuženi su da provode
plaćeni odmor učestvujući u pokoljima bivših sunarodnika u Bosni,
pucajući, ubijajući, koljući, silujući. Ti ljudi radosno se pridružuju
krvavoj mitologiji Plavobradog, Landrija i drugih Džek-Trboseka" (24
Heures de Lausanne, La Tribune de Geneve, 12. jun 1993. u tekstu sa
lepim naslovom "Užas u papučama...").
- "Jedno lice je svedočilo pred bosanskom komisijom za ratne zločine u
Brčkom da je videlo kamione kako odvoze ljudska tela prema fabrici mesa
u tom gradu. Jedan drugi sve-dok, izbeglica u Hrvatskoj, pričao je da je
video u unutrašnjosti fabrike kako su se Srbi oslobađali izmrcvarenih
tela koja su im smetala." (Obratiti pažnju da "Mond" od 11. maja 1994.
ne formuliše svoju optužbu: on je samo citira.)
- Vrhunac u toj aferi dostiže, čini mi se, kanadski list "Weekly World
News" koji je javio pod naslovom "Vampire hunted as war criminal in
Bosnia" ("Lovili vampira u Bosni kao ratnog zločinaca"), u stvari, bila
je to potraga za Srbinom iz Bosne po imenu Stanislav Bajić koji je
navodno sisao krv 5.000 svojih žrtava. Kao izvor informacije navode se
funkcioneri OUN a tekst je ilustrovan divnim foto-robotom "demona koji
siše krv" sa vampirskim očnjacima.
- I laka literatura sa kioska našla je tu sebi mesta. Nedavno smo
pročitali roman čija se radnja odvija u Bosni i u kojem su svi
mučitelji, stručni za odsecanje ženskih dojki, imali oko vrata veliki
pravoslavni krst. Istovremeno se u jednom stripu otvoreno hvali "nova
čvrsta politika izolacije koja će konačno naterati Srbe da poštuju
sporazume o prekidu vatre koje već dugo gaze izvrgavajući ih ruglu".
POZIV NA KRVOPROLIĆE
Psihoza, naravno, izaziva poziv na krvoproliće. Može se pretpostaviti
daje to upravo i bio traženi cilj.
Mediji prebacuju NATO-u što "pušku drži k nozi". Američki listovi u
naslovu ističu da je "Vreme da se upotrebi sila" ("Time to use force") a
zatim sami sebi čestitaju: "Najzad postaju odlučni" ("Getting tough at
last"). U nedeljniku "Poen" (Le Point) neko piskaralo prebacuje
zapadnjacima što Srbe samo "napadaju umesto da ih unište". U nedeljniku
"Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi") grme: "Krajnje je vreme da se
Srbiji zada serija vazdušnih udara". U istom listu neki treći ističe da
su Srbi "gomila zlikovaca, podlaca i kukavica, pijanaca i soldateska" i
dosledno tome treba "uništiti zemlju (sic), bombardovati i Pale, i
Beograd". Vrlo hrišćanski "Prezan" (Present) razmišlja o staljinističkom
rešenju: "Srbi bi trebalo da hvataju maglu, treba im dati ćušku i
pljusku koju je bagra i zaslužila." I "Mond" je takođe uzbuđen: "Šta
činiti, do urlati od besa?...Nije se čak pokušalo ni sa jednim jedinim
malim bombardovanjem."
U takvoj atmosferi nije iznenađujuće što je ministar unutrašnjih poslova
u vreme napada na pariski metro pokušao da uveri publiku daje postojao
"srpski trag" u izvršenim masakrima i da, uprkos mišljenju vojnih
stručnjaka najvišeg ranga koji su se nalazili na licu mesta i neprestano
ponavljali da ne postoji vojno rešenje za bosanski problem, ispitivanja
javnog mnjenja otkrivaju ("Le Monde", 1. januar 1993) da je 76% Francuza
za upotrebu oružane sile u Bosni. Bilo je to, istina, "radi humanitarne
zaštite", ali se dobro zna da upotreba sile ne može biti usko
ograničena. Kad se udara, udara se. I, kada je končno sila upotrebljena,
to ni u kom slučaju nije bilo radi "humanitarne zaštite", već protiv
Srba sa Pala, a to je naišlo, što je posebno zanimljivo, na opšte
zadovoljstvo.
NEKOLIKO PROMAŠAJA
Sjajno izvedena operacija dezinformacije "Bosna", ma kako zadivljujuće
usklađena bila, imala je ipak nekoliko "kikseva".
Nadležni vojni stručnjaci, koji su zapovedali na licu mesta, priznali su
nekoliko promašaja. Ličnosti kao što su Žan Ditur (Jean Dutourd), iz
francuske Akademije, Žak Loran (Jacques Laurent), takođe iz francuske
Akademije, zatim general Pjer-Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois), otac
francuskih nuklearnih snaga, Alen Griotre (Alain Griotteray), odbili su
da u horu duvaju u istu tikvu sa "jastrebovima". Listovi "Le point", "Le
Canard enchaine", "L'Evenement du jeudi" nalazili su, tu i tamo, ponekad
nepristrasne reči. "Le Courrier international" je povodom "tragedije u
Goraždu" isticao da su "bosanske vlasti držale u Goraždu fabriku oružja,
kršeći tako sam pojam zone bezbednosti" kao i da su "brojke o gubicima u
Goraždu svesno preterivane, namerno naduvavane, u izveštajima radio
amatera, koji su, kako se verovalo, emitovani iz samog grada, iako su, u
stvari, dolazili spolja".
Neki razboritiji bili su bar delimično svesni da su podvrgnuti operaciji
dezinformisanja.
Takav je bio "Nju Stejtsmen" ("New Statesman", 31. jul 1992), koji,
razotkrivajući primanja agencije Ruder Fin (18.000 dolara mesečno, što
je sasvim razumno, s obzirom na ostvarene rezultate), ističe da to što
Hrvatskoj, čak i kada joj je isporučeno oružje, nije zaveden nikakav
embargo koji je ranije Srbima uveden, verovatno bio rezultat delovanja
"bolje agencije za odnose sa javnošću" ("Due to better PR").
List "Poen" (Le Point) nije 13. marta 1993. bio daleko od istine kada je
zabeležio: "Sve se dešava kao da je medijima - posebno televiziji -
potrebno da imaju što teži bilans kako bi sa sigurnošću dostigli prag
buđenja emocija i razbuktali strasti televizijskih gledalaca ili
čitalaca."
I Maks Klo (Max Clos) u dnevniku "Figaro" 30. aprila 1994. zaključuje
bez okolišenja: "Opšte uzevši, zapadni mediji su pasivno dozvolili da
budu zatrovani i zatruju korisnike ne pitajući se nikada, ni u jednom
trenutku, da li je verzija događaja koja im je dostavljena bila bar
verovatna ako ne istinita. Zbog čega? Zbog toga što je u ovom sukobu
"politički korektno" svrstati se na stranu bosanskih muslimana, a protiv
pravoslavnih Srba."
Savršeno sročeno.
Međutim, trebalo je mnogo više da bi se otvorile oči dezinformisanima
koji su postali i sami postali dezinformatori. Za njih je sve što je
bilo suprotno ljušturi koju su sebi nametnuli, predstavljalo "srpsku
dezinformaciju", iako su se Srbi pokazali nesposobnim ne samo da
dezinformišu već i da ikoga informišu.
Kada je general Morijon (Morillon) davao izjave koje su bile protiv
vladajuće struje mišljenja, govorilo se o "čudnoj predusretljivosti i
čudnim simpatijama generala Moriona"; kada ni general Rouz (Rose) nije
više sledio opšte važeće mišljenje, proglašen je za "naivnog (ili
glupavog) poput jagnjeta koje se tek priprema da dođe na svet". Šta? On
se usudio da prizna da "Srbi iz Bosne imaju dobru volju" koju su
dokazali u svakodnevnim susretima koje je imao sa Radovanom Karadžićem?
"S pravom su se uznemirili duhovi, komentariše na fin način jedan
novinar. Dobra volja psihopate Karadžića? Čak je i dobri general Morion
na kraju shvatio". I tako dalje: ako Srbi raspravljaju o ultimatumu, oni
su zločinci, ako su ga prihvatili, oni su kukavice i podlaci, a ako lord
Karington načini kakav pomirljiv gest, "on opet počinje maskaradu sa
prekidima vatre i primirjima koja se krše čim se potpišu."
Javnost je prihvatala tu manihejsku simfoniju uprkos falš notama.
Može se dakle reći da je, ukupno uzevši, operacija "Bosna" izvedena
majstorski.
Svaka čast.
http://www.skynemesis.org/mediji/1004.htm#top
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
