AMERIKA NE PLANIRA DA ODE IZ IRAKA 2.12.2003.
22:55
AMERIKA NE PLANIRA DA ODE IZ IRAKA Marijana BELJENKAJA, politicki
komentator RIA "Novosti" (Moskva, RIA "Novosti")
U OUN pocinje serija konsultacija po pitanju prenosenja vlasti sa
okupacionih snaga na iracki narod. 1. decembra odrzano je prvo zasedanje
"grupe zainteresovanih za iracko sredjivanje". Prema planu, koji su
razradili SAD i Privremeni rukovodeci savet Iraka, prenosenje ovlascenja
dogodice se krajem juna, kada bude izabrana privremena iracka vlada.
Medjutim, ostaje mnostvo pitanja koja se odnose na to, kako ce, zapravo,
SAD vracati Iracanim suverenitet. Kakva ce, na primer, biti uloga OUN u
tom procesu - hoce li OUN biti aktivni ucesnik ili tek posmatrac sa
strane? U americko-irackom planu o tome se nista ne kaze. Od trenutka
zvanicnog okoncanja borbenih dejstava u Iraku medjunarodna zajednica,
pored ostalog Francuska, Nemacka i Rusija, insistirali su na tome da
okupacione drzave omoguce Iracanima da sami upravljaju svojom zemljom.
Jos pre pocetka vojne kampanje iracka opozicija se ne jednom okupljala i
razmatrala buduce politicko uredjenje zemlje nakon svrgavanja rezima
Sadama Husejna. I prognanici koji su se vratili u zemlju, i oni koji
nikada nisu ni napustali Irak, bili su spremni da uzmu vlast u svoje
ruke. Medjutim, SAD nisu htele nikom da daju vlast, vec su u julu
odlucile da naimenuju clanove Privremenog rukovodeceg saveta,
oslanjajuci se na princip religioznog i etnickog zastupnistva. Bez
obzira na to, sto su u taj rukovodeci organ usli mnogi poznati Iraccani,
on je ipak od strane stanovnistva dozivljen kao realizator americke
politike. A to i zaista jeste tako. Ovlascenja Privremenog rukovodeceg
saveta su ogranicena, i upravo Bremerova administracija donosi konacne
odluke kako o vojnim, tako i administrativnim pitanjima. Najocitiji
primer poslednjih dana jeste odluka Sveta da na mesec dana zatvori
dopisnistva televizijskih kanala "Al-Dzazira" i "Al-Arabija", zbog
"sirenja politike nasilja i terora". Formalni povod je prenosenje poruka
Sadama Husejna, ali kao sto je poznato, ta dva televizijska kanala
odavno su na "crnoj listi" Vasingtona, jer su konstantno objavljivali
informacije o americkim gubicima u Iraku, o zrtvama medju mirnim
stanovnistvom, o zaostravanju socijalne situacije u zemlji. Sve se to ne
uklapa u okvire informativne politike koju sprovode Amerikanci. U
nedavnom intervjuu britanskom izdanju "Tajms" Bremer se pozalio, da
"nije komforno biti i pod okupacijom, i pod okupacionom silom". I
zaista, ma kakve korake u pravcu obnavljanja ratom i godinama blokade
razorene zemlje preduzimale koalicione vlasti, ma koliko para
medjunarodna zajednica nameravala da izdvoji za Irak, sve to ponistava
uzasavajuca situacija u sferi bezbednosti. Americki vojnici i njihovi
saveznici nisu bili spremni za takav razvoj dogadjaja. Samo u toku
minulog vikenda u Iraku su poginula sedmorica saradnika spanske
specijalne sluzbe, dvojica japanskih diplomata i njihov vozac, Libanac,
jedan preduzetnik iz Kolumbije i dvojica juznokorejskih inzenjera. Sto
se tice gubitaka medju vojnicima, ukupan broj poginulih u periodu od
pocetka rata u Iraku izneo je 44o americkih vojnika, od cega je njih 187
poginulo posle 1. maja, zvanicnog datuma okoncanja borbenih operacija.
Takodje su ubijena 52 Britanaca i 17 Italijana. Pokusaji da se
neutralise iracki otpor samo produbljuje nezadovoljstvo mirnog
stanovnistva. Tim pre sto je , prema podacima medjunarodne nevladine
organizacijje Irak Body Count od pocetka vojne kampanje 20. marta
poginulo oko 9800 mirnih irackih gradjana. Bremer konstatuje, da se
tokom stoleca svaka okupaciona snaga suocava sa jednim te istim
problemom. "Posao armije se svodi na to, da ubija" - podseca on, ali
kada se okonca faza borbenih operacija, ti isti vojnici moraju da igraju
sasvim drugaciju ulogu. Dvadesetogodisnjim momcima, upucenim u rat,
veoma je tesko da shvate potrebu za promenom modela ponasanja, naglasava
sef okupacione administracije Iraka. Sta da se radi, Amerikancima je ne
jednom nudjeno da razmotre mogucnost zamene okupacionih snaga mirovnim.
Jos letos se govorilo o tome da je najbolja varijanta - razmestanje u
Iraku vojnika iz muslimanskih, arapskih zemalja, koji bolje poznaju
tradicije zemlje. Rezolucija 1511 Saveta bezbednosti OUN je
sankcionisala stvaranje multinacionalnih snaga u Iraku pod jedinstvenom
komandom. Medjutim, svi su izgledi da kada se u junu rezim okupacije
okonca, koalicione snage ce ostati u Iraku u skladu sa dogovorom sa
novim irackim rukovodstvom. Pri tom je predsednik Privremenog
rukovodeceg saveta Iraka Dzalal Talabani u intervjuu pariskom listu
"Krua" naglasio, da snage americko-britanske koalicije nisu u stanju da
se samostalno izbore za bezbdnost Iraka i da "jedino sami Iracani mogu
da obnove bezbdnost u svojoj zemlji". Ostaje varijanta postepene zamene
Amerikanaca mirovnjacima iz drugih zemalja. Postavlja se, medjutim,
pitanje: zele li to sami Iracani? Pretpostavlja se da je irackom otporu
svejedno ko se nalazi na njihovoj teritoriji - americki vojnici, ili
predstavnici drugih zemalja. Sem toga, sem Iracana, koji su protiv
okupacije, u Iraku deluju profesionalni teroristi iz drugih zemalja, i
za njih je okupacija tek povod, a ne motiv. I oni nece poloziti oruzje
ni posle vracanja suvereniteta Iraku. Naravno, sada ne moze biti ni
govora o tome da se Irak ostavi bez vojne pomoci izvana. Nova iracka
armija i policija nalaze se tek u stadijumu stvaranja, a staru armiju i
policiju su Amerikanci raspustili, popunivsi tako redove nezaposlenih i
redove otpora. Bilo kako bilo, tek Amerikanci ne nameravaju da odu. U
toku krace posete Bagdadu predsednik SAD Dzordz Buss je izjavio, da
americki vojnici nisu zato svrgavali diktaturu Sadama Huseina, borili se
i trpeli gubitke, da bi se povukli pred bandom ubica. Buss je Iracanima
obecao da Amerikanci nece nikud otici dok svoj posao ne obave do kraja.
Muvafak ar-Rabi, jedan od clanova Pivremenog saveta Iraka, koji se u
Bagdadu sreo sa predsednikom SAD, stekao je utisak da Buss nije od onih
koji se kolebaju, vec da je to covek koji je spreman da plati svaku
cenu, ma koliko ona bila visoka, da bi postigao svoj cilj - izgradnju
demokratije u Iraku. Tu se, medjutim, pojavljuje problem: ako je iracki
narod i spreman da prihvati pomoc Zapada, pored ostalog i finansijsku,
to ne znaci da mu je potrebno i nametanje zapadnih vrednosti. Na primer,
duhovni vodj ssiita, ajatolah Ali Sistani vec je izjavio, da plan, koji
su razradili Privremeni rukovodeci savet Iraka i SAD, "ne uzima u obzir
islamsku samobitnost iracke nacije i Iracanima daje premalo prava".
Kljucni problem, koren svega, jeste u tome sto i formalno odustajuci od
okupacije Iraka Amerikanci u svakom slucaju nameravaju da u zivotu
zemlje igraju odredjenu ulogu. Da li je to moguce, zele li to Iracani,
jesu li SAD spremne da dopuste takav razvoj dogadjaja - upravo o tome ce
se diskutovati u toku konsultacija u Njujorku. - 0 - Moskva, decembra
2003. RIA "Novosti"
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
