Radikalska računica
Neizbežne opasnosti od ekstremne desnice na ovim izborima nema. Ne treba se, međutim, zanositi mišlju kako radikali nemaju šanse na duži rok
Piše: Dušan Pavlović
Uspeh kandidata Srpske radikalne stranke na predsedničkim izborima od 16. novembra i obnova agresivnog nacionalizma ovog kandidata otvara pitanja uspona ekstremne desnice u Srbiji. Pokušaću da objasnim šta su razlozi ponovnog uspeha desnog radikalizma i nacionalizma i da li uistinu ima razloga za strah od dolaska desnice na vlast u Srbiji posle decembarskih parlamentarnih izbora.
Strahu od radikalizma u dobroj meri doprineo je faktor iznenađenja, odnosno nepripremljenost građana na popularnost koju Radikalna stranka uživa u biračkom telu Srbije. I na predsedničkim izborima 2002. godine Šešelj je iznenadio istraživače javnog mnjenja i građane svojim dobrim uspehom. U leto 2002. agencije su kandidatu radikala davale između tri i pet odsto. Zatim je Stratedžik marketing prvi u avgustu 2002. godine saopštio da Šešelj može da osvoji oko 12 odsto (što je ostalo preovladavajuće uverenje), a jedino mu je agencija FM davala 19 odsto. Šešelj je tada osvojio 23,24 odsto glasova. Uoči predsedničkih izbora u novembru 2003. godine, situacija je bila slična. Institut za tržišna istraživanja je Nikoliću davao 13,9 odsto, Stratedžik marketing 13 odsto, legendarni Partner 10,5 odsto, a Lutovčev deo Instituta društvenih nauka 11,5 odsto. Najbliže je došao Medium Gallup koji je Nikoliću davao 39 odsto glasova. Niko nije mogao da predvidi njegovu pobedu i 46,23 odsto osvojenih glasova.
Istraživači javnog mnjenja tvrde kako pristalice Radikalne stranke izbegavaju da u istraživanjima jasno kažu za koga će da glasaju. Verujem da u tome ima neke istine. Možda bi stoga istraživači mogli da se potrude da preformulišu upitnike i da rezultate dobijene na pitanje „Za koga ćete glasati na narednim izborima?” ukrste sa rezultatima dobijenim na pitanja o stavovima prema Hagu, reformama, privatizaciji i materijalnom položaju ispitanika. Verujem, takođe, da su radikalsko iznenađenje dobrim delom generisali oni istraživači i agencije za istraživanje javnog mnjenja koji su namerno frizirali rezultate svojih istraživanja, kako bi uticali na javno mnjenje da glasa za kandidata u čijim su izbornim timovima bili zaposleni.
Bilo kako bilo, može se sa sigurnošću računati na to da se u ovom momentu radikalsko biračko telo kreće u rasponu od 800.000 (koliko je u prvom krugu prvih predsedničkih izbora 2002. godine dobio Šešelj) do milion glasova. Nikolić je na ovim izborima dobio 1.160.000 glasova, ali za tako veliku popularnost zaslužno je najpre biračko telo SPS-a (koje je u procesu raspadanja i prilaska radikalima), zatim glasači Stranke srpskog jedinstva, kao i manji deo biračkog tela DSS-a i DOS-a, koji je za Nikolića glasao iz protesta. Pod pretpostavkom da na decembarske izbore izađu sve relevantne stranke, Radikalna stranka ne može računati na rezultat koji je dobio Tomislav Nikolić. (Ako radikali u ovo ne veruju i tvrde da su svi oni koji su glasali za Nikolića njihovi glasači, preporučio bih im da pogledaju bilo koji udžbenik iz izbornog ponašanja i pročitaju nešto o fenomenu volatilnosti glasača, strateškom glasanju i glasanju iz protesta.)
Za vreme izborne kampanje kandidat Nikolić nije koristio agresivni nacionalistički rečnik. U svojim nastupima zalagao se za saradnju sa Istokom i Zapadom, saradnju sa Haškim tribunalom, borbu protiv kriminala i korupcije u vladi. Par puta mu se omaklo da će se srpske trupe vratiti na Kosovo, ali tu se priča završavala. Nakon 23. novembra primećuje se Nikolićev agresivniji ton. On ne priznaje granicu sa Hrvatskom i angažuje se na ponovnom produbljivanju etničke distance između Srba i ostalih naroda u Srbiji i oko nje. Akcenat se ponovo stavlja na to da su Srbi ugroženi od svih i da su radikali jedini sposobni da ih brane.
Ono što se desilo između predsedničkih izbora u Srbiji i trenutka kada radikali postaju agresivni jesu izbori u Hrvatskoj, na kojima je pobedio HDZ. Strategija Radikalne stranke je ova: ona želi da fingira situaciju u Srbiji koja je postojala 1990. i 1991. godine, kada je HDZ po prvi put došao na vlast u Hrvatskoj i kada su u Hrvatskoj počeli oružani sukobi između Hrvata i Srba. Radikalna stranka je sa radošću pozdravila povratak HDZ-a na vlast u Hrvatskoj, nadajući se kako će sada fobične Srbe opet biti lako ubediti kako se Srbima i Srbiji sprema isto ono što se desilo 1990. godine, kada su Tuđman i HDZ došli na vlast. Politika koju su Milošević i Šešelj u Srbiji vodili tokom 90-ih godina bila je moguća upravo zato što se Srbija nalazila u ratnom okruženju. Sada tog ratnog okruženja nema, ali Radikalna stranka veruje da je moguće stvoriti iluziju postojanja ratnog okruženja.
Stvari, razume se, stoje drugačije. HDZ iz 2003. godine nije isti onaj HDZ iz 1990. godine. Tuđman je umro, a iz stranke su isključeni neki od najekstremnijih nacionalista (Ivić Pašalić, Ljubo Ćešić Rojs). Vođstvo HDZ-a učinilo je dosta na promeni svog imidža, predstavljajući se kao stranka koja će sarađivati sa Zapadom, nastaviti euroatlantske i europske integracije, pa čak i omogućiti Srbima brži povratak u Hrvatsku.
Radikali u ovom trenutku mogu da ponude jedino etničku mržnju i sukobe, ne bi li ojačali svoju popularnost. I pored toga što, za razliku od 1990. godine, okolnosti za stvaranje etničke mržnje ne idu naruku radikalima, to još uvek ne znači da nacionalistička politika koju radikali nude nema nikakvog osnova. Ona bi mogla da postane dominantno pitanje u ovoj predizbornoj kampanji ukoliko ostale stranke počnu da se utrkuju sa radikalima u pogledu toga ko je veći Srbin i bolji zaštitnik srpskog nacionalnog interesa. U ovom trenutku izgleda da se to neće desiti, odnosno da će dominantne teme u predizbornoj kampanju biti ekonomske i socijalne.
Kako vidimo, neizbežne opasnosti od ekstremne desnice na ovim izborima nema. Ne treba se, međutim, zanositi mišlju kako radikali nemaju šanse na duži rok. Radikalna stranka će posle predstojećih izbora izaći sa čvrstom socijalnom bazom koja bi mogla da se uveća u naredne dve-tri godine. To otuda što budućoj vladi predstoje poslovi koji će uvećavati socijalno nezadovoljstvo. Periodu od naredne četiri godine predstoji dalja privatizacija, gašenje industrijskih giganata (koje će biti omogućeno usvajanjem zakona o stečaju) i restrukturacija javnih preduzeća. Sve to uništava radna mesta, i ako vlada ne bude imala rešenje za socijalnu bombu koja joj se sprema, Srpska radikalna stranka spremno će dočekati rastuće nezadovoljstvo. U tom slučaju, na nekim budućim izborima mogla bi sama da osvoji apsolutnu većinu.
