Ponašaju se gore od okupatora
Ako SAD misle da pomognu Iraku, moraju da se obračunaju s Kurdima na severu i sa šiitima na jugu, kaže naš sagovornik
Kanađanin Skot Tejlor, glavni urednik vojnog magazina "Esprit de Corps", u više navrata izveštavao je kako iz predratnog, tako i iz postsadamovog Iraka. S obzirom na to i na činjenicu da je pre nego što je počeo da se bavi novinarstvom bio u aktivnoj vojnoj službi, Tejlor ima drugačiji pogled na iračke neprilike. Početkom sedmice doputovao je iz Iraka sa svežim utiscima.
Novembar je bio najkrvaviji mesec za američke trupe od 1. maja kada je
predsednik SAD Džordž Buš proglasio kraj borbi. U akciji su ubijena najmanje 74
američka vojnika, a Vi ste upravo tada bili na terenu. Kakva je
situacija?
- Amerikanci su sada jako, jako napeti. Bio sam u Iraku u
maju, zatim u septembru i sada, ali bezbednost je gora nego što je bila, čak i u
poređenju sa haosom koji je vladao odmah po kraju rata. Amerikanci su uplašeniji
zbog otpora koji je mnogo bolje organizovan. Ranije su Iračani bili u većoj
opasnosti zbog kriminala na ulicama, sada su definitivno Amerikanci mete.
Amerikanci kriju jedni od drugih podatke o žrtvama i ne znaju zapravo koliko je
loša situacija od baze do baze. Bio sam zapanjen time.
Jedan moj prijatelj radi za CIA, savetnik je za bezbednost u bazi u Kirkuku i rekao mi je da su veoma srećni jer, iako odbijaju napade svake noći, do sada nisu imali ozbiljnih žrtava. Na pitanje kako su tih dana izgubili helikopter, ućutao se i rekao da ne zna ništa, da informacije nisu potpune i da jedinice i baze ne razmenjuju vesti o tome šta se događa i o sopstvenim žrtvama. "Tako sam, kaže, bio nekoliko sati zaglavljen u Tikritu zbog posete nekih generala. Vesti su stizale u odlomcima: dva vojnika su ubijena u Mosulu - a Mosul je samo na 100 km od Tikrita. Pitao sam ih šta znaju o tome. Ništa. Oni gledaju svoju internu televiziju i dobijaju informacije.
Kad sam insistirao, odgovorili su mi da Mosul nije u lancu njihove komande. Onda sam čuo da su u Samari helikopteri "apači" izvršili napad, i pošto sam morao da prođem kroz Samaru na putu za Bagdad, želeo sam da znam šta se događa. A oni će meni: ne možemo ništa da vam kažemo 48 sati, dok Pentagon ne potvrdi. Tako da vam je svejedno da li ste u Bagdadu. Kažu vam ono što hoće da vam kažu.
 | ||||
 |
|
Nova gerilska taktika Postoje razne frakcije koje imaju različite interese. Tu su i operativci Al Kaide, a zna se da su i mnogi mudžahedini, koji su se borili u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, otišli za Irak da bi se tamo borili protiv Amerikanaca i svih ostalih. To objašnjava pojavu samoubilačkih bombaških napada i automobila bombi. Ali napade niskog intenziteta na američke vojnike izvodi uglavnom iračka gerila. Druga stvar su terorističke grupe koje žele da isteraju iz zemlje sve strance. Svi koji rade za Amerikance i svi koji pokušavaju da oforme neku vrstu vlasti su meta. Iračani moraju da imaju snažnu vlast, a svaki pokušaj da se ujedine uvek je bio propast. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Uz tako jaku cenzuru, verovatno nije lako izveštavati o istini iz Iraka.
Pitam se kakve to onda vesti dolaze do nas?
- Znate, vi uvek znate šta
ste videli, i to je jedna strana priče. Jednom sam u Bagdadu čuo sam strašnu
eksploziju nedaleko od mosta blizu kojeg smo bili. Kad sam krenuo tamo,
Amerikanci su već postavili barikade na mostu, svuda okolo su leteli
helikopteri. Iračka policija me je propustila, uzeo sam kameru i krenuo peške
preko mosta. Američki vojnici su se šokirali kad su me videli, uzeli su mi pasoš
i počeli da me ispituju kako to da znam tačno vreme eksplozije. Tako lepo, kad
sam čuo pogledao sam na sat, nije nikakva misterija, bio sam udaljen samo tri
bloka. Šta ste radili tri bloka odavde? Bio u poseti prijatelju. Imate
prijatelje ovde? Oni očekuju da svi novinari budu u jednom hotelu, da im se
serviraju informacije i da ih vodaju kuda žele.
Zar tako bahato ponašanje ne provocira neprijateljstvo?
- Oni su
svoji najgori neprijatelji. Amerikanci angažuju sve više iračkih policajaca i ne
daju im ništa od opreme osim nekih starih kalašnjikova. Šalju ih kao
prethodnicu, tako da kad se približavate američkoj bazi ili štabu, prvo
nailazite na iračke policajce koji proveravaju da li ima nečeg na šasiji kola.
Zna se da su samoubilački bombaški napadi velika opasnost. Daleko iza njih su
američki vojnici pod punom ratnom opremom koji gledaju kako irački policajci
obavljaju najopasniji posao. Ako nailazi automobil bomba, irački policajci će
prvi poginuti. Pa opet, ne daju im nikakvu zaštitnu, a plaćaju ih 54 dolara
mesečno. Među tim policajcima su bivši lekari, ekonomisti... ali to je jedini
dostupan posao. I svi mogu da postanu čuvari.
Ali, zar niste rekli ste da je bezbednost gora nego ikada?
- I to
je problem. Amerikanci nikada neće poslati svoju patrolu u grad, neće im dati da
se sretnu s narodom, izolovani su. Kolona automobila izađe iz baze, prođe kroz
grad i vrati se nazad. Nikada se neće izložiti, čak i kada su u potrazi za
oružjem. Nikada ne kažu šta se događa i ne objašnjavaju narodu zašto ga
uznemiravaju, zašto blokiraju autoput po četiri-pet sati.
Ljudi su besni, ali moraju da čekaju. Pa čak i kad bi objasnili zašto se čeka, obično su automobili puni, ima starijih ljudi i dece, sede u kolima satima pod vrelim suncem, na temperaturi od 45 stepeni i ne smeju da izađu ni da obave nuždu, a kamoli da dobiju neku medicinsku pomoć. U jednom takvom konvoju, u kolima ispred mojih bila je iračka porodica. I 10-godišnji dečak je izveo iz kola sestricu, staru tako oko četiri godine, i poveo je za ruku do ivice puta da piški. Smesta su dotutnjala američka borna kola, uperili su automatske puške u decu i počeli da urlaju. Dečak nije znao kud će, pustio je sestru i potrčao nazad u kola.
| ||||
|
|
Iznenađenje za Dan zahvalnosti Svi su znali da će Džordž Buš otići iz Iraka pre nego što bude emitovan snimak. Iračani su pucali u vazduh iz besa, a Amerikanci su izvestili da je to zapravo bilo slavlje. Nije. Čist bes. Iračani smatraju da Buš gubi rat. U maju je Buš rekao da je misija završena, jedna mala pobeda i rat je dobijen. Sad je u Bagdadu rekao da će Amerika dobiti rat jer će nastaviti ofanzivu. Kad se to promenilo? A Iračani su to prozreli. Samo da vam dočaram: u američkoj bazi u Tikritu vojnici nigde ne idu bez oružja. Gledao sam američkog narednika ženu kako uzima toalet papir da ide u toalet naoružana do zuba. Svuda idu naoružani. A na snimku posete Džordža Buša Bagdadu, nigde ni traga oružju. Ako niko nije znao da on dolazi, zašto su se svi okupili u toj prostoriji i to bez jednog komada oružja? |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
Preplašena devojčica se upiškila na licu mesta gde su je svi videli, rasplakala se, bila je ponižena. Izašao sam i pitao vojnike da li je stvarno neophodno da maltretiraju dete. Nanišanili su u mene, uz psovke mi naredili da se vratim u kola i onda se slatko smejali svemu. Oni imaju oružje. Svi Iračani u koloni pritisli su sirene u znak protesta, bili su ljuti i siguran sam da neće zaboraviti tu scenu. Posle sam rekao nekim američkim oficirima da su bez srca i duše, da moraju da tretiraju ljude kao ljude. A oni meni pričaju da je to propis, da ljudi moraju da ostanu u kolima, da je devojčica mogla da baci pištolj u pesak i onda neko da ga uzme i da puca u vojnike.
Rekao sam im da je to cena koju moraju da plate. Ponašaju se gore od okupatora, nemaju ni prevodioce, znaju samo da vam upere oružje u glavu. Devojčica nije mogla da čeka, a ne znam šta ostali rade, možda obave nuždu u kolima, otkud znam. Ne možete tako s ljudima, postoje osnovna ljudska prava. Sloboda je jedno, ali sloboda da odete u toalet kao ljudsko biće je najmanje što se može obezbediti.
Kad su Amerikanci tako dobro obezbeđeni, kako objašnjavate onda toliki
broj ubijenih na njihovoj strani?
- Oni pokušavaju da krivicu bace na
snage lojalne Sadamu Huseinu, na strane borce koji se infiltriraju u Irak, ali
zapravo i ne znaju protiv koga se bore. U oblasti na severu, koju kontrolišu
Kurdi, postoje dve privatne vojske i one se međusobno ne vole. Kontrolišu
multietničku oblast oko Kirkuka i Mosula - tu žive Arapi, Turci i Kurdi, i svi
žele kontrolu nad njom zbog ogromnog naftnog bogatstva. Tim bogatstvom moglo bi
se finansirati stvaranje nezavisne kurdske države, i zato su Kurdi i okupirali
tu oblast. Te dve privatne armije se ne bore protiv Amerikanaca, pa na prvi
pogled izgleda da je tamo mirno. Ali za Turke je veliki problem stvaranje
nezavisnog Kurdistana.
Ako se proglasio nezavisnost Kurdistana u Iraku, to bi umešalo sve susedne oblasti u kojima postoje jake kurdske manjine - Tursku, Siriju, Iran i Azerbejdžan. Dok nemaju izvor finansiranja, nisu problem ali sad kontrolišu naftom bogato područje. De fakto vladar Kirkuka je lider Patriotske unije Kurdistana Džaval Aziz, upoznao sam ga. Čuva ga vojska Pešmerga boraca Džalala Talabanija. Iste nedelje kad je na Aziza pokušan atentat, Talabani je kao predsednik iračkog upravnog Saveta u Ankari izjavio da je Kirkuk kurdski grad. To je veoma opasna izjava, upravo ono što Turska ne želi da čuje. Od tog Aziza morao sam da tražim dozvolu da odem u Sulejmaniju - dozvolu od koga? Ako hoću u Sulejmaniju, zašto ne mogu prosto da se odvezem?
Postoje informacije da se u Irak infiltrirao veliki broj stranih boraca,
ratnika džihada.
- Oni postoje, ali ne možete ih videti i teško ih je
uhvatiti. U Al Kaimu, gradu u pustinji na sirijskoj granici, američki vojnici su
izvršili raciju i poveli novinare da vide. Preplavili su grad, pretražili sve
kuće i uhapsili su 100 Iračana, i sedmoricu stranaca. Četvorica su bili Sirijci
što ne znači ništa; Sirija je tri kilometra dalje, normalno da se ljudi kreću
preko granice, Al Kaim je pogranični grad. Ali kako su Amerikanci postupali
prema tim ljudima! Noću je u pustinji ledeno, čak su se i dobro smešteni
novinari stalno žalili na hladnoću.
A Amerikanci su te zarobljene Iračane, kod kojih nisu našli ništa sumnjivo, držali na otvorenom, s kesama na glavama, dali su im samo po dva ćebeta, a nesrećnici se zbili da se ne bi smrzli. Ruku na srce, svaka kuća u Iraku ima oružje za svoju zaštitu. To što Amerikanci nađu neko sitno oružje u raciji, ne znači ništa. Ali ako im u nekoj kući ne otvore odmah, američki vojnici prosto razbiju vrata, ulete u kuću, pokupe taj kalašnjikov koji porodici služi za odbranu i plate im 20 dolara za vrata, a i na crnom tržištu jedan kalašnjikov vredi najmanje 100 dolara.
Amerikanci su odlučili da ubrzaju prenos vlasti na Iračane. Da li su
Iračani spremni za prenos vlasti?
- Amerikanci pokušavaju da se izvuku.
Počela je vijetnamizacija rata u Iraku i Amerikanci prelaze na taj plan B, a ja
im predlažem da već krenu na plan F ili G jer je sve što su ikad uradili potpuna
propast. Sada u Iraku postoji 250 različitih partija, a sve su na etničkoj i
religioznoj osnovi. Nema iračke komunističke ili kongresne partije, dakle nema
pluralizacije koju je (američki ministar odbrane Donald) Rasmsfeld video kad je
u septembru proveo 12 sati u Bagdadu, izolovan i dobro čuvan. A Iračani nisu
spremni, niko među njima nema autoritet. I u njihovom upravnom Savetu nisu u
stanju da izaberu predsednika nego se njih 25 smenjuje na mestu predsednika.
Kako da to funkcioniše? Lider Patriotske unije Kurdistana Džalal Talabani izjavljuje s funkcije predsednika da turske trupe ne mogu učestvovati u multinacionalnom kontingentu. Šef diplomatije Zabari takođe je Kurd i ni on neće turske trupe. Ali kad na funkciju predsednika dođe neko turske nacionalnosti, on će verovatno hteti turskim trupama. Svi imaju drugačije interese, bazirane na etničkoj pripadnosti.
U redu, šta bi bio sledeći korak?
- Ako su SAD ozbiljne i ako žele
da Irak ostane u sadašnjim granicama, moraće da odu na sever da razoružaju one
dve privatne kurdske armije i da brzo ustanove iračke bezbednosne snage. Dok god
gospodari rata Masud Barzani i Džalal Talabani imaju svoje privatne vojske i
predstavljaju samo sebe u tom upravnom Savetu, nema napretka. Oni kontrolišu
severne granice. Njima sam platio vizu a na granici piše da ulazite u irački
Kurdistan, ne u Irak, i vije se kurdska zastava, ne iračka. Amerikanci su u
septembru pokušali da skinu tu zastavu, ali im je preselo.
Dakle, ako SAD misle ozbiljno, moraju da se obračunaju s Kurdima na severu i sa šiitima na jugu. Šiiti su u Iraku većinsko stanovništvo i imaju moćnu brigadu Badr u kojoj je mobilisano 5.000 ljudi. Operišu u oblasti oko Mosula, Nadžafa i Kabula. Podigli su svoje kontrolne punktove i sprovode red. To je oblast koju kontrolišu multinacionalne snage, i prva direktiva koju im je Bremer izdao bila je da razoružaju brigadu Badr. Američki marinci su pet meseci bili u toj oblasti i nisu uspeli da je razoružaju. Pitanje je ko tu ima jurisdikciju? Nema jurisdikcije. I dok je tako, situacija u Iraku je daleko od stabilne.
