Ono što se dogodilo g-đi Biljani Vučo na tribini o Kosovu i Metohiji, na Pravnom fakultetu u Beogradu, samo je još jedan od brojnih primera koji nedvosmisleno pokazuju da nije moguće razumeti našu sadašnjost samo iz neposredne - miloševićevske despotske - prošlosti. Onaj ko ne uviđa uzročno-posledičnu vezu između sadašnjeg stanja u Srbiji i naše sedamstogodišnje despotske tradicije (vizantijske, otomanske i komunističke faze), taj mi neodoljivo liči na Don Kihota. I rezultati poslednjih predsedničkih izbora mogu takođe biti posmatrani iz te vizure. Umesto nekorisne borbe sa "površinskim vetrenjačama", mi se moramo na svim nivoima razračunati sa našim ispotpovršinskim slojevitim (individualnim i kolektivnim) despotskim nasleđem. Drugog načina za evropeizaciju Srbije nema.
Samo pod uticajem tako duge despotske tradicije ljudi ovde mogu da misle da je Titova država, pošto je u nazivu imala reč "republika", zaista i bila republika a ne despotija; isto tako, samo ovde ima onih koji misle da je posle Drugog svetskog rata Pravni fakultet, pošto je u nazivu imao reč "fakultet", to zaista i bio, a ne da je bio svojevrsna verska škola (svakako nove vere - komunističke).
Da bi despotije bile moguće, potreban je i brojni činovnički kadar. Obrazovanje činovnika za potrebe komunističke despotske administracije bilo je u nadležnosti pre svega pravnog i ekonomskog fakulteta i drugih iz sfera društvenih nauka. Dovoljno je pregledati skripte i udžbenike pomenutih fakulteta od Drugog svetskog rata do danas pa zaključiti da se tu nisu izučavale pravne i ekonomske nauke, kao na zapadnim fakultetima, nego da je tu stvaran kadar poslušnih despotskih činovnika. Da bi se taj kadar stvorio trebalo je studentima temeljno uništiti svako kritičko mišljenje. Umesto naučnih metoda i teorija saznanja, tu je korišćena Marksova i Hegelova dijalektika, na isti način na koji je u otomanskim medresama, koje su bile u nadležnosti ulema, bio korišćen Kuran. Sažeto rečeno, Hegelova kao i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu duhovnu samokastraciju. Ona je tipičan primer prednaučnog, čak i predlogičnog, načina mišljenja.
Znači, za razliku od zapadnih fakulteta, gde je razvijeno kritičko mišljenje, na našim je komunističkim fakultetima društvenih nauka ono temeljno uništavano. Zato uopšte nije za čuđenje naša jalova politička, duhovna i kulturna klima, budući da okosnicu naše političke i kulturne elite čine ljudi koji su školovani u komunističkim medresama (čast izuzecima, poput g-đe Vučo na primer). G-đa Vučo, glavu gore (!), jer jedini način da se Srbija politički i duhovno približi Evropi vodi preko žena koje su nalik vama. Zašto tako mislim? Zato što jedan od socioloških zakona svake despotije jeste onaj koji kaže da su svi muškarci unutar takvih država "kastrirani" (uključujući tu i samog despota - a to je samo još jedan od brojnih prividnih paradoksa svake despotije).
I na kraju, prisetimo se zapažanja Karla Popera da u politici "marksističko krajnje levo krilo, i konzervativni centar, i fašistička krajnja desnica zasnivaju svoju političku filozofiju na Hegelu". A što se gospode poput Čavoškog i Rakića tiče, očito je da su mnogo čitali Hegela, i da Srbija nije u ovako sudbonosnim vremenima, bili bi samo za žaljenje, a ovako njihovi nastupi uvek iznova i iznova treba da budu podvrgavani javnoj kritici.
Zoran Stokić,
Beograd
