Ono što se nije moglo očekivati od šefa Misije UN na Kosovu i Metohiji gospodina Harija Holkerija jeste njegov zahtev za izvinjenje Srba albanskoj narodnosti, jer "800.000 onih koji su bežali tokom etničkih konflikata nikada ne mogu da zaborave hiljade ubijenih", a da se istovremeno ne izvini za trajni izgon 80 odsto Srba i Crnogoraca sa tog istog prostora i oko 4.000 ubijenih i nestalih, u vreme kada je misija UN, na čijem se čelu sada on nalazi, bila garant mira za sve koji se tamo nalaze.
Teško je poverovati da diplomata takvog kalibra nije upoznat sa istorijskim činjenicama iz novije prošlosti teritorije kojom upravlja. I to u ime svetske organizacije. Nepoznavanje, ili "nepoznavanje" pravih uzroka stanja koji su doveli do formiranja misije kojoj je trenutno na čelu narušava ugled UN, čiji je on predstavnik.
Bez obzira na greške i "greške" Miloševićevog režima prema Kosovu i Metohiji, neprihvatljiva je teza, koja se neretko čuje, da je albanski separatizam iznikao na fonu borbe za ljudska prava. Naravno, ako se u takva prava ne uvrsti zahtev za formiranje albanske države na suverenoj teritoriji Srbije. A to je osnovni agens za sva međunacionalna trvenja na Kosovu i Metohiji od Drugog svetskog rata, da ne idemo dalje u prošlost. Sva ta događanja, po pravilu, bila su na štetu srpskog življa.
Tokom ratnog perioda, na Kosmet se doselilo 80.000 državljana Albanije i tu ostalo da trajno živi na imanjima prognanih Srba i Crnogoraca, dok je prognanicima zakonom zabranjen povratak na njihova imanja.
Od oslobođenja do 1961. godine, sa Kosmeta se iselilo narednih 20.000 Srba i Crnogoraca. Između dva popisa stanovništva (1961-1971) sa Kosmeta se iselilo samo u Srbiju 34.277 nealbanaca, ili 15 odsto od ukupnog broja Srba u Pokrajini. Ništa nije preduzeto da se proces zaustavi. Naprotiv, zloupotrebljen je za političko diskvalifikovanje prognanika. Pripisano im je neslaganje sa postbrionskom politikom obračuna sa "deformacijama" UDB, zbog čega su mnogi imali problema i u novoj sredini.
U intervalu između popisa 1971. i 1981. dakle, pre drugih masovnih demonstracija albanskih separatista, statistika je zabeležila još 86.707 lica doseljenih sa Kosmeta u Srbiju, što iznosi narednih 40 odsto od ukupnog broja Srba na Kosovu i Metohiji. Od 1981. do 1987. godine, sa Kosmeta se iselilo još 50.000 Srba i Crnogoraca, ili oko 25 odsto onih koji su tada tamo živeli.
Blage i samo verbalne osude albanskog nacionalizma ohrabrile su nosioce albanskog separatizma da pređu na terorističke akcije. A Srbija je bila ustavom ograničena na samostalno preduzimanje akcija za sprečavanje nasilja nad tamošnjim srpskim življem.
Pritisak na Srbe i Crnogorce eskalirao je sredinom devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do oružane pobune albanskih separatista. Vrhunac nasilja nastao je kada je formirano vojno krilo separatističkog pokreta, tzv. OVK, koja je ubrzo krenula u napade na osnovni postulat vlasti svake države – na vojsku i policiju. Samo u 1998. godini OVK je izvela 2.278 napada.
Bili smo prinuđeni da navedemo neke podatke o stradanju Srba na Kosmetu, iako znamo da to ne vodi pomirenju zavađenih etnikuma. Činiti odgovornom samo jednu stranu, kada krivica nedvosmisleno postoji i na drugoj, ne znači zalaganje za multietničnost na tome prostoru. Povlađivanjem kosmetskim Albancima u težnji za stvaranje njihove države na srpskoj teritoriji vodi ka novim sukobima – širim i dramatičnijim. Za ovu priliku poučna je misao grofa Ćana, izrečena 1937. godine: "Ako želiš da destabilizuješ Balkan, onda samo malo pomozi iredentiste na Kosovu".
Vojislav Jevtimijević,
predsednik Udruženja
Mitrovčana u
Beogradu
